Generacija bez budućnosti

148

Predgrupa: Bomber. Novi Sad, Route 66, 25. januar 2008.

Zadnji put sam gledao ovaj bend pre jedno deset godina na Koncertu godine na Spensu u Novom Sadu, a i tad im je to bio neki povratnički koncert. Ipak, razlog za ponovno okupljanje, koje će po svemu sudeći biti i jedino, jeste izdavanje prvog albuma na disku za SKC Novi Sad. Ovo je ujedno bila prilika da vidim Route 66, klub o kome svi pričaju. Ena, Mire i ja smo pametno odlučili da dođemo pre deset i izbegnemo gužvu. Ispred kluba je bilo poprilično ljudi, a unutra praznjikavo. Brže-bolje smo prošli špalir ljudi i probili se do ulaza. Sam pogled na klub je impresivan. Velik prostor, bina veličine one u velikoj sali Doma Omladine u Beogradu, plus balkon koji gleda direktno na binu. Popevši se stepenicama sa leve strane, zauzeli smo busiju na galeriji, po sredini bine, čime smo imali fantastičan pogled. Predgrupu Bomber nismo previše ni slušali, više smo blejali pogledom po prostoru koji se sve više punio. Izgleda da se novosadska scena budi, jer smo videli mnogo starijih faca koji su bili po bendovima koji već duže vreme ne sviraju. Bomber su pankerali jedno pola sata, ne uspevši da animiraju više od pet ljudi. Očigledno je da su svi došli zbog GBB-a. Bomber je imao dosta loš i za moj ukus preglasan zvuk, a pošto nisam znao apsolutno ništa o tome kako je inače čuju bendovi u ovom klubu, plašio sam se da će i Generacija bez budućnosti imati probleme da se ozvuči. Srećom, to se nije desilo. Da li je bila neka druga oprema, bolji instrumenti, ili bend zna bolje da se namesti, tek prvi taktovi Ne predaj se pokazuju da će zvuk biti kao sa diska. Atmosfera je bila potpuno na usijanju. Robert, koji je stajao tik u ivicu bine i najbliži publici, potpuno je bio ispolivan litrama i litrama piva, a ni drugi članovi benda nisu bili mnogo zaobiđeni. Totalna ludnica. Šutka na sve strane, konobari pokušavaju da prođu kroz masu, Marta bubnjarka uleće, na šta grupa skinsa odgovara njenim nošenjem u krugu od deset metara. Na prve zvuke Energije, Boban iz Ritma nereda se penje, uzima drugi mikrofon, uz frenetične urlike prvih redova ispred bine. U publici, ima skinsa, klinaca, starih fanova, pa čak i nekih mladoženja, za koje ne znam da li su zalutali ili pobegli sa svadbe. Kasnije sam čuo da je gomiletina ljudi ostala ispred kluba u nemogućnosti da uđe zbog stravične gužve. Mi smo imali sreću, pa smo sve to posmatrali odgore, uz fantastičan zvuk. Bend je izvanredno uvežban, naročito što su najavili da će im ovo biti jedina svirka. Baš šteta. GBB su vrlo kvalitetan bend, pogotovo ako iz njihove diskografije izbacimo glupavi drugi album. U Route 66 su svirali svih 18 pesama sa prvog albuma i singla (Gagijeva raja, Olovna jutra, Jamajka, Da je jug pobedio, Riders Dressed In Black, Skinhead Party…), pa su na bisu morali ponovo da odsviraju verovatno svoj najveći hit Ne predaj se. Svirka je bila savršena, samo ako izostavimo gostovanje Olivera iz benda Kanta, Kodža i Nebojša, koji je više ličio na zombija nego na čoveka. Videvši njega na bini, situacija je izgledala potpuno nadrealno. Skinski i pankeri se šutiraju ispred bine, Robert skače, čak se i trubač bacaka, a Oliver stoji, ili bolje reći jedva stoji i peva nešto za sebe, mrmljajući sebi u bradu. Suludo skroz. Ovaj bend je vredelo videti, makar i po cenu da ne sviraju više nikad. Ostaje da preslušamo reizdanje prvog albuma (na kojem nažalost nema dve pesme koje su na originalnoj pesmi bile snimljene uživo) i da se nadamo da ovo ipak nije kraj priče i da budućnost Generacije bez budućnosti ipak postoji.

Prethodni članakALL – carnage
Sledeći članakAs I Lay Dying – The Sound Of Truth

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime