Gymnastics su počeli u Rumi 1994. U prvoj postavi su svirali Igor – gitara, Milan – bubnjevi, Steva – vokal, Zoran – bas. U avgustu je Zoran napustio bend pa je Igor preuzeo mesto basiste. Od tog momenta bend više ne svira sa gitarom. Prvi album It Is! su snimili u jednom danu u studiju Matrix na Veterniku. Izašao se na Silver Cross Recordsu na kraju 1995. godine. Septembra 1996. bend osvaja prvu nagradu na Š.R.A.F.-u u Kragujevcu. Kao nagradu snimaju spot Straight Ahead. Posle neslaganja o budućnosti benda Milan napušta grupu. Bend počinje da svira sa ritam mašinom, ali bilo je samo nekoliko svirki zbog Stevinog odlaska iz grupe. Igor i Nenad (skreč, semplovi, beking vokals) snimaju demo From The 45th Northern Parallel u studiju Češnjak u Kragujevcu. U novembru 1997. bend konačno napušta koncept sa ritam mašinom i grupi se pridružuje novi bubnjar Nikola. Posle nekog vremena i Danijela dolazi u bend, ali ostaje jako kratko. Drugi album Gymnastics Is Moving je takođe snimljen u Matrixu, avgusta 1998 i na njemu su svirali Igor i Nikola. Konačno, nedavno je u bend došla nova pevačica Marija Blečić, koja je donela novu energiju i preko potrebnu živost bendu. Pošto uskoro treba da im izađe album, mislim da je to pravi razlog za razgovor sa basistom Igorom…
Kako si došao na ideju da napraviš ovakav bend i ko je dao ime?
Pa, eto, imao sam par bendova pre ovog, koji nisu u suštini ličili ni na šta, i bilo je krajnje vreme da se nešto radi zapravo. Ime je dao Stevan, nazvao je bend Laka Gimnastika, ali pošto su pesme bile na engleskom odlučili smo se za varijantu Gymnastics.
Gde ste imali prvu svirku i kada?
Beše to davne 1994, u Rumi u Mister X-u. To je bila neka, kako bi to komunistički rekli, gitarijada, ustvari, svi bendovi iz Rume se skupe, skrpe opremu i sviraju dok ne crknu.
Reci mi nešto o tekstovima, o tematici i ko ih piše…
Tekstove sada pišem ja, nekada ih je pisao i Stevan. Ja sam uglavnom pisao pesme o Stevanu, tj. on mi je bio inspiracija, pošto je večito pravio neke gluposti. Ima pesama i o drugim ljudima, naravno ni jednu pesmu nismo nazvali po tom i tom čoveku, ali pesme su nastajale uglavnom kao slika nekog lika kojeg znamo.
Imate novog člana Mariju. Kako vam ide sa njom i otkud ona u bendu?
Sa njom ide super, ali ona sada živi u Beogradu, pa su probe sa njom proređene. Marija ima dosta energičan vokal, i rekao bih da je došla u bend kao kec na 11. Pre nje smo probali sa par devojaka, ali ni jedna nije uspela da izdrži više od par proba, jer ne umeju da se snađu u buci. Eto, Marija je uspela da preko sve te buke koju Nikola i ja proizvodimo da nešto što će zvuk popuniti, i još poboljšati i mislim da sada zvučimo agresivnije neko ikad.
U odnosu na prvi album došlo je do izmena u postavi, reci mi nešto više o tome.
Da, Milan je odavno otišao iz benda, a Stevan je odlazio i vraćao se, ali sada je i on definitivno završio sa Gymnastics. Stevan je zadnji put bio u bendu neposredno pre snimanja Gymnastopithecusa, ali je otišao iz benda tri dana pre snimanja, tako da sam ja morao za tri dana da naučim da pevam, i uvežbam sve te pesme. Inače ja sam u dobrim odnosima i sa Milanom i sa Stevanom, mada sa Stevanom ne verujem da bih ikada više mogao zajedno raditi u Gymnastics-u.
Milan je jedno vreme radio sa 16x8x23x, a i svirali ste sa njima par puta, pa šta ti misliš o njima?
16x8x23x je bend koji je mnogo uradio za sve nas. Još dok smo mi piškili po prašini, oni su izdavali singlove, što će reći, od početka su krenuli da guraju stvari ozbiljno. Radili smo sa njima samo jednu svirku u Rumi, ali je oprema bila krš. I pored toga, oni su imali sjajan nastup. Druga stvar koja mi se sviđa kod njih je što više prate srce nego razum, dakle nisu se preterano eksponirali, jer bi ih to sigurno uništilo i možda zaustavilo dalji razvoj benda u svakom smislu.
Pesme na Gymnastopithecus su snimane na različitim mestima, da li je to uticalo na koherentnost materijala?
Mislim da nije. Jer A strana je cela snimana u Matriksu, a B strana je baš previše šarena. Znaš, da je snimano samo na dva ili tri mesta, to bi se osetilo, ali ta B strana je bukvalno svaka pesma snimana na drugom mestu. Šta ja znam, valjda bi ti to mogao bolje da kažeš od mene.
U postavi sa Stevom i Milanom ste važili za jedan od najuzbudljivijih bendova uživo, kakav je osećaj raditi bez njih dvojice, odnosno kako nadomešćuješ Stevin scenski nastup?
Eh… Imali smo mi svojih uspona i padova. Zašto misliš da bi se prethodna postava rasturila da je sve bilo sjajno i bajno? Stevan je bio umoran od scenskih nastupa i počeo je već da se pita čemu sve to. On se jako naprezao i par puta je imao ozbiljne bolove. Pred kraj našeg zajedničkog rada on je već bio prestao da izvodi scenske nastupe. Sada u bendu praktično sve radim sam, pošto je bubnjar Nikola uglavnom zaokupljen njegovim bendom. Milan je odličan bubnjar i svakako da se u bendu oseti nedostatak nekih njegovih caka, ali i Nikola može odlično da svira samo kada se potrudi. Sada mislim da scenski nastup i nije toliko bitan, jer ako će neko da sluša moju muziku samo zato što se pevač baca po bini, onda mislim da nisam postigao cilj.
Sarađivao si sa Banetom na izradi nekih od Ozbiljnika, šta se dešava sa tim fanzinom i da li u Rumi uopšte neko radi neki zine?
Bane je sada šljaker na železnici. Osmi Ozbiljnik je urađen u stripu i to mi je omiljeni broj. Ne znam kada će Bane krenuti da radi devetku, pošto ide i na višu školu i sve to… Od ostalih fanzina, izašla su dva broja Ljubaznog Vodoinstalatera i tu se stalo. Iskreno, ja i onako mislim da u zemlji Srbiji ima previše fanzina, a premalo onih koji ih čitaju.
Izlazi vam novi album. Reci mi nešto o pesmama i gde ste ga snimali…
Pa kao što sam već rekao A strana je snimana u Matrix-u, a B svuda po malo. Neke pesme su snimane i u Staroj Pazovi, kod Srđana u sobi uz pomoć Atarija, neke su snimane kod mene u sobi, jedna je uživo… Pesme su nastale odavno i to je najveći problem ovog benda, što mi prvo pesme isviramo na svim mogućim svirkama i tek posle godinu – dve se one pojave na izdanju. Ja sa samim zvukom i nisam najzadovoljniji, jer je snimak namešten tako da se sve čuje dobro tek ako ga otpanjiš do kraja.
Koliko često imate svirke i gde najviše volite da svirate?
Pa dosta često sviramo, za ove naše uslove. Imamo u proseku svirku – dve mesečno. Dosta svirki i propustimo, zbog kojekakvih obaveza. Volim da sviram svuda gde je dobra atmosfera, i naravno gde oprema nije ispod neke granice pristojnosti. Prošli smo Srbiju uzduž i popreko i u principu su najgore svirke uvek bile u Beogradu. Mislim da smo do sada, u svim postavama, odradili oko 120-130 svirki.
Najbolja mesta za izlaske u Rumi…
Ja ne izlazim ovde već neko vreme, ali znam da je Ruma raj za dizelaše. Ima Hi-Fi, to je kao neko mesto gde se skuplja alt-omladina. Neko vreme sam išao u Panta rej, ali sada slabo i tamo idem.
Koji su bendovi najviše uticali na Gymnastics, a koje bendove najviše slušaš u poslednje vreme?
Baš svašta, evo ti jedan kraći spisak: DRI, Nomeansno, Sonic Youth. Eto, znam da je nepovezano, ali tako je. U zadnje vreme najviše slušam Misfits. Nisam odavno nabavio ništa novo, ali čuo sam novi 7 Seconds, imam utisak da ću to da snimim uskoro.
Kako se snalazite za opremu za svirke i gde imate probe? Da li imate problema sa prostorom za probe?
Ne, probamo kod Nikole u sobi, njegovi su vrlo tolerantni. Imamo svoju opremu, jedino za vokal malo budžimo, ali u principu se sve čuje kako treba. U staroj postavi smo vežbali kod Milana.
Koliko ste svirki imali do sada?
Već rekoh, po nekom mom proračunu oko 120-130. Od toga 100 u staroj postavi,a tridesaetak sa Nikolom. Sa Marijom smo imali samo 3 do sada.
Jedno vreme ste umesto bubnjara imali ritam masinu. Zašto? Kako su ljudi reagovali na tu promenu?
Zato što nije bilo bubnjara u Rumi koji bi pogodovao za ovu svirku. Neki ljudi su to prihvatili, a neki nisu. Ima na B strani Gymnastopithecusa jedna pesma uživo Stevan+ja+ritam mašina, pa neka ljudi sami procene kako je to zvučalo.
Okej, meni je dosta za ovaj put. Poruči čitaocima Get on the Stage nešto za kraj…
Another, different world is possible than this violent supermarket that neo-liberalism is selling us. Another world is possible, where the option is between war and peace, between memory and forgetting, between hope and resignation, between the gray and the rainbow. A world where many worlds fit is possible. It is possible for an imperfect „Yes!“, unfinished and incomplete, to be born from a „NO!“, a „Yes!“ that gives humanity back the hope of rebuilding, every day, the complex bridge that joins thought and feeling.
Subcomandante Marcos
Kontakt:
Igor Seke
Glavna 135/b
22400 Ruma
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #2, decembra 1999.
