Ime: Srđan Kuzmanović
Datum rođenja: 15.08.1976
Mesto: Beograd
Kzna u horoskopu: Lav
Pa dobro, ove stvari i nisu toliko bitne…Završio Osnovnu Školu Vožd Karađorđe, Arhitektonsku Tehničku Školu i to bi bilo to što se tiče obrazovanja, onog institucionalnog, bar za sada. Živi i radi u Beogradu, sa ženom i dvo… ooops opet sam pogrešio, samo živim i radim u Beogradu. Da, radim, dobro ste pročitali. Čisto da se razjasni odmah na početku, dakle nisam bogati klinac kome otac i majka finansiraju hardcore kao skupu tinejdž zabavu. A nisam više ni tinejdžer, i možda nekom mlađem ko čita ove redove to može da izgleda smešno ili čudno što se ja još uvek zamajavam svim ovim u svojoj trećoj deceniji života.
Kako je sve to počelo? Pa otprilike kako to obično i počinje – bio sam pod uticajem starijeg brata. Sa druge strane, brat i ja nikad nismo bili previše bliski, tako da je njemu više smetalo što ja slušam iste bendove koje i on sluša, još od dana kad smo bili metalci. Dakle, u hardcorepunk priču sam upao preko metala, znači ono Iron Maiden, Metallica, Helloween, to su bili moji omiljeni bendovi. Dosta od tih stvari još uvek vrlo rado poslušam, i ne stidim se tog svog perioda. Bilo je zanimljivo, ići do Bezistana i kupovati preslikače za majice, i to one najgore preslikače, imao sam neki Metallica sa nekim robotom koji seče led svojom dvoseklom sekirom, i na leđima sam imao master of puppets prišivak. Tu je još bio i Iron Maiden piece of mind na jednom i američka zastava na drugom rukavu (bio mi je mega bedak što nije bilo britanske, koju je moj brat imao…). Naravno, tu je bila i narukvica sa tri reda kupastih nitni, i imao sam kaiš sa dva reda nitni (taj bih i sada šetao da ga imam). Znači bio sam mali metalac po propisima. Jednom tako dok sam bio kod Bezistana video sam nekog tipa koji je tamo sedeo, imao je belu SOD majicu bez rukava, neku jež frizuru crne lone i duboke martinke. Nije mi bilo jasno zašto bi neki panker nosio SOD majicu, i zašto je na njoj pisalo zaokruženo A, kad su oni svirali hardcore, koji je meni zvučao kao neki manje tehnički metal. U svakom slučaju, posle mi je rečeno da je hardcore u stvari mešavina metala i panka (?!) i ja sam to zdušno objašnjavao likovima u OS koji su znali samo za podelu na metalce i pankere. Elem, naravno preko brata koji se sve više ubacivao u hardcore-thrash fazon i ja sam polako počeo da zaokrećem…
Radio sam stvari koje bi zgranule poštenog metalca – snimio Exploited Punk’s Not Dead, a posle toga je bila snimljena i Troops of Tomorrow, mada sam tada mislio da je to Discharge jer je tako pisalo na kaseti sa koje sam je snimio. Posle toga sam snimio i Sex Pistols LP i SOD, i počeo da se ložim kako ja slušam hardcore jer slušam metal i punk zajedno. Drugim rečima, bio sam naivan i glup kako to samo new jacks umeju da budu, i kakvi smo svi bili bar jedan period života.
Dakle, vreme leti i ja se preko brata upoznajem sa sve više bendova – tada je hardcore, što se tiče mene, bio mnogo zanimljiviji i raznovrsniji, ili je to možda zbog toga što je to sve meni tada bilo novo i mega zanimljivo sećam se kada mi je jednom burazer puštao drugi LP od benda The Accused, ja sam mislio da je to samo loš speed metal. Sad mi je to jedan od najbitnijih bendova, ali kapiram da me tada sluh nije previše varao – ima tu dosta zajedničkih stvari…
Kako je moj brat slušao bendove, tako sam se ja polako palio na njih… Prvi favoriti su mi bili Bad Religion i Youth of Today. Imao sam snimljen po jedan album od svakog benda, i sećam se da sam jedno letovanje proveo slušajući samo to, plus Gang Green You Got It lp, još jedan polu-metal album koji mi i sada mnogo znači, mada više zato što me vraća u to davno prošlo vreme, ima tu super pesama, ali ima i krševa.
Sećam se kako se brat palio na YOT i kao bio strejter, tj. šišao se na mega kratko i meni je to sve bilo do jaja… Sećam se jednom kad sam došao sa mora, tu kod nas bila 7 Seconds ploča Walk Together Rock Together, a meni bilo gotivno što tip koji liči na Juru Stublića ima pola glave kosu a pola ćelavo. Prelistavao sam Gvidov neki katalog iz koga bih sada kupio pun kurac mega dobrih ploča čija mi imena tada nisu značila ama baš ništa… Uniform Choice, Underdog, Reason to Believe, Defecation, i tako dalje i tako bliže…
Tako prolaze moji hardcore početnički dani: kad burazer nije kući ja krišom snimim nešto sa njegove kasete (!!!) i slušam to, a on se posle drka na mene. Baš smo prava braća, a? Ljudi su se uvek pitali zašto imamo odvojene kolekcije ploča i kaseta, ne znam zaista: sad kad bi ih pomešali to bi zaista bio džumbus od muzike. Tu negde početkom 1990, tj. u januaru 1990. ja odlazim na berzu i kupujem svoju prvu hardcore ploču, koju i danas imam, u pitanju je YOT Cant Close My Eyes. Žuti vinil, sav sam bio usplahiren kada sam je doneo kući… Može se reći da sam od tog trenutka zaražen vinil-manijom koja ne da ne popušta sa godinama nego je sve jača i jača. Da sam znao tada koliko ću glavobolja imati oko ploča, verovatno bi se uplašio i pobegao – ovako može se reći da mi je berza ploča u SKC-u promenila tadašnji život i odredila donekle i u kom pravcu ću se ja kretati kasnije. Dakle svake nedelje u SKC-u ja sam tražio ploče, i nalazio ih. Bilo je to OK vreme, bilo je para i ja sam kući donosio bar jednu ploču nedeljno, ako ne i dve-tri. To je sada manje više nezamislivo. Tu sam i upoznao dosta likova, neki su sada još uvek u toj hardcore/punk/record collecting priči, a neki nisu vredni ni pomena. Opet bila su to nekako lepša vremena – sećam se da sam posle nekoliko meseci poznavanja tog tipa, otkrio kako on svira u Bad Taste gitaru (tada je Bad Taste bio još uvek dobar crossover bend) i kako mu nisam verovao i kako mi je to bilo kao da sam upoznao Ray Cappo-a u najmanju ruku.
Bio sam oduševljen, i sve stvari vezane za hardcore priču su me oduševljavale. Opet sa ove distance gledano, em što je vreme bilo skoro bezbrižno, em što nije bilo raznih sranja koja su sada standardna za ovu našu scenu – nije bilo nacista, nije bilo ekipa, nisu se ljudi toliko mrzeli međusobno, no možda i jesu, ali ja nisam bio deo te scene nego sam tek ulazio u priču. Poznavao sam dosta likova preko brata, znači bendovi tipa Tri Debela Praseta, Tractor Driver, Herpes Distress, Marshal’s Kids, i ceo taj potez. Meni je sve bilo do jaja… Posle nekog vremena uleteo sam u taj sXe potez, iz najidiotskijeg razloga – naložio sam se do jaja na YOT i to je bilo to. Nikad nisam ozbiljno pušio ili pio, da ne spominjem drogiranje – jedno vreme u OS sam kao pućkao pljuge (dva dana možda) da bih bio rebel sa još par ortaka… Međutim sve je to postalo veoma neinteresantno pošto su svi to počeli da rade i sve je izgubilo taj svoj rebel osećaj, tako da sam ja udario novu kontru svi puše – ja neću, tako da sam se opet razlikovao od ostalih. Znači tu sam negde na kraju osnovne škole, ulazim u hardcore punk priču i sve to… Problema sa devojkama nisam imao zato što sam hardcore lik, nije im to smetalo, tako da mogu da kažem da sam što se toga tiče bio pošteđen problema koje su Adolescents imali (videti Creatures pesmu sa prvog albuma). Sve je OK.
Krajem osmog razreda pravim i svoj prvi ozbiljniji bend (gistro ozbiljan) sa dvojicom pankera iz OS, koji su bili naravno i fašisti (pošto je to i sid bio, zar ne?) Imali smo par pesama koje su meni zvučale kao mešavina Bad Religion i Herpes Distress, nikad bolja kombinacija ako mene pitate. Imali smo par proba u jednom atomskom skloništu neke zgrade u kraju koje je pretvoreno u mesto gde su visili klinci, i u garaži kod ortaka u kraju. Bilo je fino. No došao je kraj Osnovnoj Školi i našem lokalnom društvu i svima je bio bedak. Ja odlazim u ATŠ, i već prvi dan srećem lika koji ima Kud Idijoti majicu, što mi je dobar znak… Malo po malo uspostavljam kontakte i prave se prvi bendovi, nailazim na ljude koji znaju za Bad Religion bez da im ja to snimim i nekako mi je sve to super… Neki postaju strejteri pod mojim uticajem (izgleda da sam znao da navučem ljude na sXe, šteta što ni jedan od njih nije to i ostao), i mi pravimo prvi sXe bend u Beogradu… imenom STANDPOINT. Da, da, da, prvi sXe bend u Beogradu, i nikad nam nije bilo bolje. Imali smo naše malo društvo od 4 čoveka, skupljali smo se uvek kod tog ortaka koji je živeo kod Pionira i provodili se kao nikad do tad. Kad se sad sećam toga baš me hvata neka nostalgija. Odlazimo zajedno na berzu, kupuju se ploče, ide se na Offline u KST-u i baš smo do jaja mladi hardkorovci strejteri. Mene svi znaju preko brata, i ja sam važan hehehe…
Ulećemo u šliht starijim sXe facama, i snimamo muziku od njih. Preko veza i rada i čega već ne, stiže se i do prvog certa, koji je više nego odličan – pun Bunker (sada klub Doma Omladine), nikad bolja atmosfera, došli ljudi iz Smedereva, pola moje škole, hardcore face i sl. Atmosfera nikad bolja, konfete (koje smo cepkali nedelju dana pre certa) i sve po propisima, nešto za pamćenje celog zivota. Šteta što nemam video snimak tog certa, jedini koji ga ima je tadašnji drugi đitrista, sada svira bas sa Rambo Amadeusom i već dugi niz godina vrebam priliku da ga izlupam zajedno sa Bulidžom jer je generalno običan kurtonko i dripčina. Uglavnom taj skot mi nije dao snimak kad sam ga zadnji put oslovio na ulici. Ćale mu je onaj idiot Miša Krstić, jazz pijanista pa ako vidite bilo koga od istih, izbijte ih – idiotska familija kažem vam…
Elem, prvi cert, i sad ekskluziva za sve vas slinavce koji ste slušali Poslednju igru leptira tada, načulite uši: tada je počelo celo ovo sranje oko ekipa u Beogradu koje i dan-danas traje… znači svi vi koji mislite da je Korać zločinac, a Aca bog, ili obrnuto, to je počelo tako što… ma nije ni bitno, što se mene i Ace tiče to je sve davno završeno i vas se ne tiče uopšte. Uglavnom tad sam upoznao likove sa kojima ću kasnije dosta svirati (momci iz benda Puzzles kasnije Just) i koji su više manje uticali na razne stvari na BGHC sceni. Dakle, srednja škola odmiče, hardcore je sve bitniji u mom životu, STANDPOINT ima sve veću gomilu poštovalaca iza sebe i gradi svoje ime na BGHC sceni. Sve je cool, pojavljuju se novi sXe bendovi, kao npr. STONEWALL i SHACKLE ME NOT, od kojih je prvi recimo jedan od najbitnijih bendova koji su proistekli iz posećivanja certova bendova koji su nastali u periodu ’89-’91. Tako mali period, a opet dovoljan da se tu nađu dve generacije BGHC i punk bendova… Pored već pomenutih tu su i ŠAHT, DEAD IDEAS, DEFINITE CHOICE i još mnogi drugi. Tada nije bila ni toliko razlika između hardcore punk skinhead rulje, uglavnom su svi išli u KST ili u Bunker ili šta ti ja znam gde… sve je bilo lepše nego danas, ozbiljno vam kažem. Jedino što je aktivistička svest, političko razmišljanje bilo na nikakvom nivou zaista, dakle barem što se tiče tekstova, ništa to nije bilo preterano angažovano – danas bar što se tiče tekstova ima više angažovanih bendova… Praksa? Nećemo o tome sada…
Osim hardcore priče preko likova iz škole upadam u svoju prvu skinhead fazu, ulećem pomalo u DADOV ekipu tako što sam počeo da sviram bubnjeve u Kurzschluss-u koji je prestao da bude WP bend i BG PRODUKT-u koji je bio jedan od najboljih BG street punk bendova ikad. Tada je zaista bilo svega pomalo, za sve ukuse: ako ste bili više u metal hip hop hardcore priči, KST i slično, imali ste Dead Ideas, Definite Choice, znači Biohazard potez, onda ako ste naginjali više hardcore varijanti bilo je tu mlađih bendova kao što su Stonewall, Rampage, tek nastali Stop It/Unison, onda Insult, pa zatim i Austerity i cela ta TREN ekipa… a imali ste i punk kao što je ŠAHT, BG produkt, Destilacija Mozga i sl. Tada polako počinje i nazi infiltracija na certovima, preko KST-a i Direktori-nazi ekipe koja je tamo visila, pa i preko certova, tako da je počelo i sa nasiljem više nego ikad do tada… setimo se samo tuče npr. na certu ŽIVOTINJE / PROVOKACIJA NS / KONTEJNER AD u Božidarcu ili tuče u KST-u između DADOV skin’ead i NAZI ekipe… Mada je nešto malo pre toga bilo slučajeva da su se nacisti i hardcore likovi zajedno kao underground ekipa šibali sa futerima u KST-u. No jednom je izgleda sve moralo da pukne i ostane puknuto sve do tada.
Ja, pošto je ovo ipak moja autobiografija, sam promenio već pun k***c bendova do tada, i postao poznat u BG kao bubnjarska kurva hahahahaha. Ne da sam ja bio bog-zna-kako dobar bubnjar, ali bubnjara nikad manje, a ja ne znam da kažem NE. Pa evo mog pozamašnog spiska bendova u kojima sam svirao: Standpoint / Stonewall / Hands in Ashes / Meat Market / BG Produkt / Kurzschluss / Šaht / Blindside / Unison / The Answer Is Still No / Charlie Dont Surf / Youth Crew All Stars / Skymaster Four i svirao sam gitaru u All of Us neko vreme takođe… jebi ga nikad nisam znao za dosta. Putem svega toga, svih tih bendova i slično, upoznao sam puno ljudi što me je često dovodilo u nezgodne situacije, uvek se dešavalo da se neko prepucava preko mene zato što se znam i sa jednom i sa drugom zaraćenom stranom, bilo da su to nacisti i hardkorovci, FUR i CDS ekipa (ovo mi je omiljeno heheheh) ili šta već. Uvek je to nekako moralo da ide preko mene i znate šta, već mi je malo muka od svega toga. Bilo je baš mega dobrih certova, i mega dobrih perioda u svemu ovome, kao što su npr. Offline (sredom u KST-u, period ’91-’92) ono hardcore punk i slično, nikad bolje, zatim Bunker, certovi početkom 90-ih (Spermbirds, Negazione, Slapshot, Mega City 4, Disaster Area, Badtown Boys, nisam na sve ove išao…ne SVE), zatim Splatterheads cert kao jedan od najboljih ikada ovde, onda preko TREN-a (za neupućene mala kućica kod Hipodroma na Banovom Brdu, bilo je super certova i zabave tamo, ali sve što je lepo kratko traje), sXe scene u Beogradu (jedno vreme veoma brojne, ali naravno i lažne, da samo znate koliko je ljudi iz te priče ostalo uopšte u hardcore fazonu, da ne spominjem sXe…), KRIŠNA invazije na BG i NS, auf, ne znam da li mogu sve ovde sad da navedem… Period kačenja između BGHC i hip hop ekipa, mestimičnih tuča sa gangsta rapperima (od kojih neke znam sada i koji su sasvim OK)…
Možda bi bilo bolje da je ovo zamišljeno kao feljton, jer ovako stvarno nema dovoljno mesta da se pokrije sve u jednom cugu. I tako sve do dana današnjeg kada se čini da se scena vraća na onaj period kad je znalo da redovno bude na certovima po 400-500 ljudi, ali opet, scena koja je nikad više podeljena… Shvatio sam da mnogi i žele scenu kao takvu, jer je potreban neko da bude BAD GUY da bi neko bio GOOD GUY… it takes two to tango kako kažu. Mene nekako to stvarno ne zanima toliko, ma koliko razni gmizavci i nus-pojave pokušavaju to da izvitopere svojim konstantnim drukanjima i lažima i izvrtanjem stvari koje sam ja ili neko drugi rekao. Bitno je da i dalje ima likova koji su u fazonu da nešto rade, i iako nemamo uvek isti muzički ukus i ne slažemo su u svemu, čine opet ovu scenu takvom kakva je. Bilo kom taboru pripadali, ne možete da kažete da nisu na jedan ili drugi način zaslužni za mnoge pozitivne i negativne stvari ovde… Od obojice Aca (Destilator/Choice – nadam se da mi ni jedan od njih neće zameriti što ih spominjem zajedno), preko Cobeta, Bulidže, Lale, Bokija Smrde, Darka DI, Bojana Vegana, Vuka i Stošića, Vanje, Stashe, Jovane, Romca, Ilije, Rajka, Malog Marka i mnogih mnogih drugih koji su još uvek tu negde u celoj toj priči, pa na kraju krajeva i mene, svi su imali svog udela u svemu ovome što se zove scena, a što je deo MENE, čiju HARDCORE autobiografiju čitate. Znači ploče, fanzini, certovi, svađe, super provodi, tuče, ždranje, Rusi iz Amsterdama, sve to je bilo nikad bolje i ne bih se zaista menjao nizašta.
Neću ovo sve što sam sada napisao ponovo pročitati jer bih verovatno izbrisao sve, a nemam jebene volje da pišem ponovo i razmišljam o svemu… Deadline je tu negde, i ja moram ovo da šaljem uredniku fanzina u kome će ovo izaći ako mu se dovoljno svidi (mnogima se ne sviđa ni to što ja pišem za ovaj fanzin, bilo da su sa jedne ili druge strane ograde, a ja sam opet tu u sredini…). Nadam se da hoće, nadam se da će vama bar nešto od svega ovoga biti zanimljivo i da nisam sve za džabe pisao… Izvinjenja svima onima koji će se naći uvređeni što ih nisam imenovao negde u tekstu, a misle da je trebalo, ali takav je život. Dosta sam pričao, sad vi malo čitajte… Hvala i Laku Noć.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.
