Vreme recesije iziskuje mere štednje i samim tim vraćanja dva koraka unazad, te je potrebno spakovati svoje potrebe za blagotedima weba i naročito weba 2.0, u okvire dial-upa. S tim u vezi, uštedeću vam koji bajt teksta i spakovati svoje impresije u vrlo kratku formu za moje uobičajeno velike i prostrane kritike.
Naime, Nemanja Kojić je umetnik, savremenik revolucije koja još uvek traje u našim životima. Svojim trombonom je ispalio više metaka, nego li neki iz Aleksandra Kalašnjikova model 1947 (AK-47). Počevši od Dead Ideas, Eyesburn, Sunshine, Del Arno Banda… Takođe, on je hitmejker kakvog nema u subkulturnim vodama. Neki bi marketinškim rečnikom okarakterisali kao 4in1 (svira čovek trombon, bas i gitaru i peva za medalju). Ko zna šta sve još što ja ne znam. Manje više to. On stvarno bre ume sa tim notama. Ume i sa rečima too! Slobodno ovo možemo svrstati u album godine na Balkanskom poluostrvu. Trud je evidentan, trend komercijalnog reggae zvuka na tragu Gentlemana,…. ma šta na tragu.. meni je Nemanja na momente i bolji. Ne pričam kako je sve ovo usnimljeno, kako da je, ja mislim da bi i na kantama ovo zvučalo sveCki! Long live hornsman!
Samo da dodam, nisam se skoro naježio usled pobuđenih emocija. Čovek me je razneo! Kad tako malo i gotovo ništa ne očekujete i iz čistog hira pustite, a zauzvrat vas to nešto razbuca potpuno! To je taj osećaj!
Karrot Kommando
www.karrot.pl
www.myspace.com/hornsmancoyoteeyesburn
