Za mene je svaki izlazak novog albuma Iron Maiden svojevrstan praznik. Tih dana, a obično se taj period razbaškari i na par nedelja, posvetim isključivo slušanju tog novog bisera i diskografiji omiljenog benda, pa sva ostala muzika ostane da čeka. Imao sam neki dobar osećaj u vezi novog albuma, slušao o pesmama koje svoju inspiraciju vuku iz legendarnih Maja, pa da su praktično sav materijal od sat i po objavili, prvi put na duplom izdanju… Sve je to bio lepo čuti, a pre nego što sam došao do albuma u nekom normalnom kvalitetu bio sam zasipan gomiletinom recenzija u kojoj su se autori prosto utrkivali ko će više da oblati bend, a generalni utisak je da je album… prosečan. Da odmah razbijem ove budalaštine u paramparčad: ovo je nešto najbolje što je bend izacio još od meni maestralnih Brave New World / Dance Of Death perioda!
Iron Maiden nije bend koji donosi novitete na muzičkom planu. Možda se globalna situacija promenila, pa ljudi očekuju samo neke nove perverzije, nove fazone i slično, ali znajte da ste onda pogrešili bend. Mejdeni još od ranih osamdesetih piče jedno te isto, menjajući se dovoljno u okviru svog mikrokosmosa. A pravi fanovi to prepoznaju i znaju šta da očekuju. A iskreno, ovog puta nisam znao šta da očekujem. Dikinson se borio sa rakom, Stiv Haris izgubio voljenog prijatelja, ostatak benda u dovoljnim godinama da imaju prilično matoru decu i par unučića, prethodni The Final Frontier album, koji je prvi put doneo solidan kvalitet, ali bez hitova… Sve je ovo uslovilo da budem pomalo zabrinut, ali jedna stvar me je potpuno razuverila i ohrabrila istovremeno: Dikinson napisao najdužu pesmu Mejdena ikad! Rime Of The Ancient Mariner više nije najduža, pa tako ovde imamo prave epske pesme u trajanju od 18 minuta, 13 minuta, 10 minuta…
Ali, da krenem redom, nekako sam istumbao već na početku ovu recenziju. Mejdeni su još prošle godine završili album. U proleće su dogovorili saradnju sa kultnim producentom Kevinom Širlijem i vratili se u Pariz gde su snimali Brave New World. Snimali su na specifičan način, čini mi se sličnom kao na Piece Of Mind, kada su zapalili u Ameriku. Sada je svaki član benda, izuzimajući Nika Mekbrejna, uneo u studio preko sat vremena muzike, bez tekstova. Dajući sebi rok od mesec dana, bend se zatvorio u studio i počeo da pravi nove pesme, piše tekstove, vežba i odmah snima. Zbog toga smo dobili album koji prosto odiše live šmekom. A svima je poznato da su Mejdeni prvenstveno koncertni bend. Album je na kraju sniman od septembra do decembra, sa prekidom kada je Dikinson imao operaciju tumora.
Na omot je konačno vraćen originalni logo, koji smo poslednji put videli još 1995. godine na fantastičnom The X Factor albumu. Mark Vilkinson je radio crteže, a on je pre toga radio one na Live At Donington, a čini mi se i The Wicker Man singlici. Korice su urađene u skladu sa naslovom albuma, a na njoj je Edi zasnovan na Maja kulturi, koja veruje da duša živi i posle smrti. Bend je otišao toliko daleko da je angažovao i stručnjaka za Maja civilizaciju koji je preveo nazive pesama u hijeroglife, koji krase Edijevo telo na bukletu. Samo da napomenem da ovo nije koncepcijski album kao recimo Seventh Son of the Seventh Son, iako se teme o duši i smrtnosti provlače kroz ceo album. Ove teme i ne čude, jer je bend već prešao u ozbiljne godine, kada su ljudi svesniji o kraju života.
Moram da priznam da me je iznenadio izbor prve dve pesme, odnosno jako me čudi da Speed Of Light, za koju je urađen traljav spot (na šta su nas Mejdeni navikli) nije prva pesma. Klasična udaračka, prva pesma na svakom albumu, barem meni, bude pesma koju redovno preskačem (čast izuzecima, ali noviji albumi su uglavnom imali najgore pesme za otvaranje albuma). Sada je uvodna pesma If Eternity Should Fall, koja se raširila na preko osam minuta. Intrigantan uvod i progresivni hevi metal zvuci su obeležili početak albuma, a nedostatak melodija u tim momentima su me pomalo i zabrinuli. Srećom, to je potrajalo do izvrsnog refrena koji je stvari postavio na svoje mesto.
Speed Of Light je u fazonu El Dorado sa prošlog i gotovo redovno je preskačem. Možda ako ste ludi fan Bring Your Daughter i Holy Smoke, možda vam se svidi. Ne znam zašto, ali ljudima se strašno sviđa. The Great Unknown je za mene pravi početak albuma. Počinje tiho, a onda se pretvara u veličanstveni marš kroz klasične mejdenovske deonice, iako u ovoj pesmi centralno mesto zauzima Dikinsonov glas, koji je u fantastičnoj formi. Harmonije prelepih klavijatura u pozadini dodaju preko potrebnu dubinu, a pomalo popičast sveukupni aranžman mi se veoma dopao.
Jedna od pesama po kojima će ovaj album biti upamćen je i fascinantna, epska The Red and the Black, koja u preko trinaest minuta pokazuje zašto je Stiv Haris najbolji muzikant u bendu i zašto on simbolizuje Mejdene. Podseća malo na The X Factor, naročito sa uvodom na basu, a onda nekoliko tema, triling gitara, neverovatni prelazi… Pesma koja na najbolji način predstavlja sve ono što volimo kod Mejdena. Horsko pevanje se podrazumeva, a gitare su se toliko dobro uklopile da mi je prosto bilo žao kada je pesma došla do kraja.
When the River Runs Deep me jako podseća na period Somewhere In Time / Seventh Son, a ubedljivo je najbrža na albumu. Ima pomalo čak i pank vajb, a ovde se posebno istakao bubnjar Niko, koji je maestralno koristio ogroman set činela koje koristi. Ova pesma će se posebno dopasti fanovima koji najviše preferiraju Powerslave period, zbog agresivnosti i brzine. U suštini, ova pesma na fin način crpi uticaje iz najboljeg perioda benda. Kraj je posebno odličan, gde je harmonija tri gitare i klavijatura u savršenoj sinergiji.
Naslovna The Book of Souls je još jedna gigantska, monumentalna pesma, koja će dugo ostati upamćena. Preko deset minuta prelepih, možda za nijansu sporijih aranžmana su prikovali uši svakog pravog fana. Ovde je orkestracija najviše korišćena i prosto se oseti majanska kultura i civilizacija. Ako volite Alexander The Great, volećete sigurno i ovo. Mari, Gers i Smit su u ovoj pesmi prosto briljirali. A kad imate triling takvih majstora na gitarama, onda sasvim sigurno možete šta god poželite. Dikinson je posebno ovde visoko pevao, dajući još jednu crticu više na epskom stepeniku.
Druga strana počinje sa Death Of Glory, još jednom malo bržom pesmom, ali meni i najlošijom na albumu. Melodija, koja baš nije nešto ispirativna, je predugo trajala, a iako jedna od uslovno kraćih pesama (oko pet minuta), nije uspela dovoljno dugo da mi drži pažnju. Ova pesma je komotno mogla da ide na neku od b-strana singlova. Naravno, refren je najjači adut i dosta podseća na Rainmaker sa Dance Of Death. Ipak, slabi ostatak pesme je uslovio svoje. Idemo dalje. Shadows of the Valley počinje sa delom koji strahovito podseća na Wasted Years sa Somewhere in Time i mnogi misle da je bend nepotrebno ubacio rifove koji su gotovo slični. Meni lično nije zasmetalo. Pesma se posle ubrzava i niz zaista impresivnih harmonija je prosto leteo pesmom. Blood Brothers mi pada na pamet kao pesma na koju liči. Dikinson je ponovo dao sve od sebe i delovi sa visokim pevanjem dominiraju. Pred kraj smo dobili ultra melodičan deo, gde čitav bend jednako učestvuje. Klavijature se lagano pojačavaju, a solaže na gitari pojačavaju zvučnu sliku. Dikinson dodaje i gomilu horskog pevanja i pesma dobija onaj klasičan Iron Maiden šmek, gde 50.000 peva na koncertu.
Tears of the Clown će izazvati suze mnogim fanovima, a posvećena je preminulom glumcu Robinu Vilijamsu, koji se godinama borio protiv depresije. Najsporija pesma, ali sa tragičnim prizvukom prosto mami intimnošću i snažnom porukom da stvari nisu onakve kakvim nam se čine. Sporost pesama je uslovila za većim brojem fantastičnih gitarskih solaža, koje u gotovo rok fazonu hipnotišu slušaoca.
The Man Of Sorrows je još jedna prilično spora pesma u kojoj je bend možda pokušao nešto novo. Meni generalno ovakve pesme baš i ne leže, jer sem refrena, imaju previše delova gde se naizgled ništa ne dešava.
Poslednja pesma, o kojoj sam na početku govorio, je nešto o čemu će se godinama pričati. Empire of the Clouds traje čitavih osamnaest minuta i na njoj po prvi put Dikinson svira na klaviru. Prelep uvod, zaista, kome je teško odoleti. Pesma govori o cepelinu koji se srušio 1930. godine. Dikinson je ovu pesmu pisao praktično kroz ceo proces snimanja albuma, često se izolovajući u zvučno izolovanu sobu. Svoj deo je odsvirao sa Mekbrejnom, a potom je bend na to dodao svoje instrumente. Apsolutno genijalna pesma koju mogu da slušam danima.
Kada se priča o Mejdenima, treba ustati i biti u stavu mirno. Ovaj bend zaslužuje strahovito poštovanje, a recenzije koje sam čitao u prethodnih par dana nemaju veze sa životom. Ljudi koji očigledno nisu dovoljno slušali Mejdene su sebi uzeli za pravo da blate bend koji postoji 40 godina i je ostao veran sebi, radeći samo onako kako misli da treba. The Book Of Souls je očit primer albuma koji je bez ikakvih kompromisa urađen, onako iz srca i duše, baš kao što je majanska kultura bila. Ako je prethodni album bio bez hitova, ovde ih imamo barem 5-6, koji će sigurno biti vizuelni i audio spektakl na koncertu. Ako budemo imali sreće da ih opet vidimo u Srbiji, sigurno će to biti nešto što neću želeti da propustim.
Mejdeni su ponovo uspeli u onome što decenijama uspevaju: sviraju svoj fazon, dajući nam pregršt prelepih melodija koje pevušimo danima i inspiraciju da maštamo kako je ovaj naš svet ipak jedno lepo mesto gde su talenat, pamet, inteligencija, kreativnost i sposobnost ka improvizaciji nešto čemu bi trebali da težimo, a ne jurnjava za novim gedžetima, glupostima na društvenim mrežama i socijalnoj izolovanosti u koju sve više propadamo.
Album za svaku preporuku.
Parlophone / Sanctuary
http://ironmaiden.com/
