Ima li u uspehu slučaja?
Ne znam da li je neko postavio to pitanje baš Votersonu, ali sam čitajući Kalvina i Hobsa zaključio da bi on odgovorio dosetkom ili vicem poput onog o Ciganinu i lutriji. Dakle da bi ste dobili morate igrati ili da bi ste uspeli morate raditi. Naravno da to nije tako jednostavno jer se samim učešćem ne dobija niti svakakvim radom uspeva. Ne sumnjam da je i za ovu od hiljade ideja Bil imao hiljade pitanja o načinu, mestu, vremenu, okruženju… Fakat da je prepoznao pravu ideju i da ju je dobro osmislio. Ništa tačnije jer je upravo u tome veličina svakog uspešnog autora.
Zašto je to dobra ideja?
Snupi, Pogo, Krejzi Ket inspirisali su me najviše tokom godina, kaže na jednom mestu sam autor. Ovde se ne radi samo o inspiraciji. Čitajući uzorne stripove autor stiče selektivno iskustvo koje tu selekciju čine osobenom, a ako je ta osobenost prijemčiva i paralelno kvalitetna kao kod Votersona onda je uspeh neminovan. Revolucionaran pomak koji je napravio Snupi (Peanuts) Čarlsa Šulca (svedenošću i minimalizacijom likovnih elemenata, intelektualizacijom dece, davanjem mašte i misli, duhovitosti i sete životinjama) pedesetih godina impresionira Bila. Voterson sa sazrevanjem uviđa metaforičnost uzornih stripova o klincima sa osećanjima odraslih. To kako i sam kaže kao i otuđenost, ambicije, potraga za srećom i smislom života konačno opredeljuje Bila Votersona u osmišljavanju ideje. Svakako da su ovi atributi bili dovoljno ubedljivi za probirljive menadžere Juniverzal Presa (Universal Press) koji su imali njuh da prepoznaju osobenost koja će od Kalvina i Hobsa načiniti bestseler.
Nije tajna da dnevni tempo kaiš stripa sa svojim zahtevima istovremenog, čestog poentiranja i upečatljivog kontinuiteta iscrpljuje autora i neminovno izaziva variranje kvaliteta. Bil je ovde fenomenalno uravnotežio odnos dosetke i ostalih elemenata te je tako svoj rezervoar duhovitosti, crtačkih sposobnosti i dramaturske invencije učinio gotovo neiscrpnim. Začuđujuća je i revnosnost sa kojom on obrađuje mnoge izreke, misli, šale koje i čine jedan glavni nerv ovog stripa ili ga barem pojačavaju ili umiruju kao kakav sedativ.
Čarls Šulc: Kalvin i Hobs, međutim, sadrži urnebesne slike koje se ne mogu preneti u druge medije. Ukratko, zabavno ga je gledati, i to je ono što je učinilo Bilov rad tako zavidno uspešnim. Ovaj vrli savremenik je prethodno ustvrdio da je crtanje u stripu mnogo važnije nego li neki misle, zbog takmičenja sa drugim medijima i zabavama te da puko ilustrovanje čini obostrano gubitništvo.
Ovaj ne baš citat sam vam preneo iz razloga što je gospodin Šulc našao meni najbliži termin urnebesne slike, o samoj tvrdnji koliko je crtež važan ostajem bez komentara.
O radu Bila Votersona i genezi uspeha govorim vam po sećanju na pročitano (ako je ostalo išta od moje strip kulture) i jednog sjajnog predloška – Tigar psiho ubica kolekcija Votersonovog Kalvina i Hobsa u izdanju pančevačkog Mike Miša. Listajući ovu kolekciju i sećanja na budućnost i prošlost kaiš stripa naviru mi komparacije i sa njegovim uzorima i klasicima stripa te se usuđujem reći da je Bilova urnebesna slika snažnija i od maestralne ekipne realizacije iz produkcije Volta Diznija iz njegovog zlatnog doba (Gotfridsonovog Miki Mausa). Naime crtež mu je toliko čitak, linearno jasan – gotovo živ, pokreti, stanja i pozicije upečatljivo karakteristične i sve to sa minimalnom upotrebom likovnih elemenata.
Kalvin je šestogodišnji (sedmogodišnji) dečak jedinac i sve ono što iz toga proističe ukoliko su roditelji kao kod njega bez roditeljske mere, a Hobs je njegova plišana tigar lutka. Kalvin nije vunderkind ali njegovu lucidnost, maštu, zapažanje suštine, samokritičnost, grižu savesti, samokontrolu, duhovitost, sarkastičnost i još sijaset osobina i karakternih crta Bil vešto pretače u njegovo drugo ja – oživljenog pliška – koji mu je i savest i stariji brat i drug i takmac. Plišani tigar naravno oživljava samo kad nema nikoga do Kalvina, tako Voterson vešto rasterećuje urnebesnu sliku od trećih gotovo nepotrebnih lica.
Ono malo trećih što se pojavljuje u ponekom kaišu samo pojačava izvesna osećanja koja zaokupljaju nestašnog usamljenika pred formiranje nezrele ličnosti. Dosetke, misli, šale… pa i dijalozi upotrebljeni u ovom stripu pokazuju koliko Bil Voterson dobro poznaje psihološka stanja dečaka u ovom uzrastu te se čudim da nigde nisam našao u biografijama da li je ovaj autor ostao na overi obrazovanja samo na koledžu u Ohaju… Pa je svoj talenat obogatio intenzivnim samoobrazovanjem i opsežnim istraživanjem. U svakom slučaju ima neobično izraženu moć zapažanja suštinskih odrednica koje su ga svrstale u moćne autore.
Naravno ne bih bio dosledan sebi kada bih tvrdio da je strip savršen i Čarls Šulc onda ne bi rekao da je Votersonov rad zavidan i uspešan… Svakako i delom zbog moje zavidnosti, moram priznati, ukazujem vam na kontradiktornost jedne Votersonove izjave koja bi genezu nastanka urnebesne slike bacila u vodu da nije takva kakva je (kontradiktorna). Elem, ja sam se ove izjave samo suštinski sećao, ali mi je moj poverljivi izvor informacija pronašao inkriminisanu izjavu cenjenog Bila Votersona (nema samo Kalvin pliška) i poslao sledeći deo teksta izvađenog iz magazina Tron br.4 od aprila 1993.:
Pitanje: Kako bi objasnio popularnost Kalvina i Hobsa?
Odgovor (Bil Voterson): Zaista je ne razumem, pošto nisam pošao od ideje da napravim popularan strip. Crtao sam ga za sebe. To je strip o porodici poznate opšte situacije sa kojima se lako identifikovati. Bil Voterson nastavlja: Današnji trend u stripu je da se cilja na određenu vrstu publike, kao što su razvedeni roditelji, pripadnici bebi bum generacije itd. Verovatno iza toga leži nastojanje da se na stranu sa stripovima privuče određena grupa čitalaca koji će zavrištati ako taj strip bude ukinut. Tako taj strip ima veće šanse da preživi od nekog koji ide u širinu. Obično mi se ne dopadaju takvi trendovski stripovi, jer su pre proizvod analize tržišta nego poštenog umetničkog senzibiliteta autora. Mada ni u jednom stripu tema nije toliko važna koliko ono šta sa njom radiš. Porodični strip može biti bljutava papazjanija kao i bilo koji drugi. – završen citat.
Ako je prevod tačan a ja verujem potpisniku MF, (što će reći poštovanom članu redakcije Orbis Marku Fančoviću), onda je ovo još jedan dokaz da umetnici moraju izbegavati odgovore na pitanja za koja se nisu pripremili. I sami vidite da ova izjava liči na izjavu kakvog političara; sve same kontraverze… Htedoh da apsolviram ali bih vas verovatno tim činom potcenio. Učinite to sami.
Svima nam je jasno da veliki umetnici imaju pošten umetnički senzibilitet, ali sve u stripu osim danas već već žanrovski iskristalisanog i prepoznatljivog umetničkog pristupa je populistički ili teži tome, čak i alternativni strip. Pa i umetnički strip u kratkim formama se često objavljuje zbog sve većeg broja sladokusaca. Nije, zato daleko od pameti da strip autori ne smeju kriti svoje namere da napreduju sa svekolikom demokratskom i civilizacijskom evolucijom. Zato sam za pojačan strip marketing, jer bih da strip ostane živ među nadirućim medijima koji traže mesto za sebe. Pa zar ga i sam strip do malo juče nije tražio? Mi kao pripadnici soja do devete i devete umetnosti moramo spektrom svoje umetnosti utrti pute za desetu i jedanaestu… Ne budimo strip šovinisti. Time bi bila završena geneza urnebesne strip slike. I svako poštovanje autoru Kalvina i Hobsa.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
