Ne znam da li je potreban uvod za jedan ovakav bend… Kill Your Idols je hardcore punk bend iz New Yorka koji je svojim krajnje iskrenim nastupom oduševio gotovo čitavu hardcore scenu. Intervju koji je pred vama je jedan od mojih uspešnijih, pogotovo što su Andy (pevač) i Gary (gitarista) odgovorili prilično opširno i jasno, tako da bi ljubitelji ovog benda trebali da uživaju.
Počnimo od ovakvog pitanja: Pronašao sam da je vaše originalno ime Condemned To Live, ali ste vi ipak promenili u Kill Your Idols. Zbog čega i možeš li mi objasniti šta zaista znači Kill Your Idols za vas?
Gary: Bili smo Condemned To Live neki kratak period, ustvari posle toga smo se zvali Pettlehead i imali smo demo koji je snimljen na probi. Bile su samo dve kopije, i one su srećom još u životu. Na naslovnoj strani omota je crtež cveća sa nevinim osmehom na licu kada je pola glave razneseno pucnjem iz pištolja. To je fantastičan cover art koji je uradio Andy (pevač). To je jedini artwork koji je on ikada uradio za bend. Dobar je gotovo kao Raymond Pettibone, ali vam nikada to neće priznati. Svejedno, uskoro smo promenili ime u Kill Your Idols, što u osnovi nama znači da sami postavljamo sebi uslove i pravila, da ne budemo bilo čiji sledbenici, jer niko nije iznad tebe u bilo kom pogledu, pogotovo ne na sceni, jer smo svi jednaki.
Mogu da primetim da je vaš najveći muzički uticaj Negative Approach, ali u tekstualnom smislu sam video dosta Sheer Terror i Jawbreaker tema, pogotovo u ličnim stavovima. Šta misliš o tome i možeš li mi reći koje su najčešće teme o kojima pišeš?
Andy: Pišem o svemu što mi padne na pamet. Nemam neki poseban program po kome pišem. Tokom ove i prošle godine sam pisao mnogo ličnih pesama, zato što je bilo dosta ličnih stvari koje su bile i koje su se dešavale i koje će se dešavati. Nikada nemam ideju o čemu ću da pišem. Sve što me inspiriše ja o tome pišem.
Izašao vam je novi album na Side One Dummy Records. Zbog čega ste prešli sa Blackout! Records?
Andy: Najveći razlog zbog čega smo prešli na Side One Dummy Records je taj što nam je istekao ugovor koji smo imali sa Blackout! Records. Oduvek smo se trudili da budemo na što više etiketa da bi imali različita izdanja. Kada nam je istekao ugovor sa Blackout! Recordsom odlučili smo se da odemo na etiketu koja će nam ponuditi nešto novo što bi naša izdanja učinilo još različitijim. Veoma smo srećni na Side One Dummy Recordsu, pošto su zaista učinili dosta za nas, pogotovo neke stvari koje od etikete i ne očekuješ.
Šta mi možeš reći o Funeral For Feeling? Dosta ljudi kaže da vam je to najbolji materijal do sada.
Andy: Pa, to je zaista lepo čuti, hvala. Sve što mogu da kažem jeste da su članovi benda imali puno problema tokom ove i prošle godine. Svi živi problemi, počev od finansijskih, ličnih, porodica, zaista brdo stvari i mislim da je sav taj bes, razočarenje i sva emocija prosto izletela kroz pesme. Sve je to mnogo brzo za nas.
Gary: Bio sam inspirisan našom japanskom turnejom sa Ensign i Decay. Došao sam kući posle turneje sa dosta nove muzike u glavi, tako da smo samo vežbali mesec dana i snimili čitav album u nekih četiri dana. Mislim da smo muzički napredovali u odnosu na naše starije stvari, ali da je album snimljen u duhu starijih snimaka. Osim vokala, sve smo snimili odjednom, tako da je ovo skoro live materijal. Gimmics smo snimali nekih 11 dana, 14 sati dnevno! To je bilo prilično naporno i izuzetno nezabavno, ali snimak je bio baš onakav kakav smo želeli, tako da sam zadovoljan sa oba.
Pročitao sam negde da se bend raspao na dve nedelje. Šta se desilo?
Gary: Pre naše japanske turneje, imao sam mnogo ličnih i finansijskih problema, bio sam uništen i nervozan. Veoma depresivan. Jednostavno nisam to osećao, bio sam razočaran unutrašnjim vrednostima rada u samom bendu. Bio sam veoma nesrećan i nisam video kako bend može da bude bolji od onoga što smo do tada uradili. Osetio sam da smo na vrhuncu. Ta japanska turneja je razlog zbog čega smo još zajedno, ona me je izvukla mentalno i usredsredila na stvari koje su vitalne da me inspirišu, kao i da izdamo novi album. Veoma sam ponosan i srećan na ovaj album, jer osećam da nam je najbolji. Mislim da ne možeš da zajebeš fanove, ljude koji kupuju izdanja. Mi sami možemo da kažemo kada je bend u stanju samo da pravi pare, a da ne oseća svoju muziku, a mi to sigurno ne želimo da se nama desi.
Koji vam je najgori, a koji najbolji koncert do sada? Dosta bendova iz Amerike tvrdi da su ima najbolji certovi u Evropi, ali sam ja čuo da ste imali prilično loših svirki u Engleskoj. Možeš li mi reći nešto više o svemu tome?
Gary: Imali smo par dobrih svirki u Engleskoj, ali su one bile više-manje diy. Imali smo zakon cert koji su Voorhees organizovali i mogu ti reći da su super svirali. Takođe, jedne noći smo svirali u jednom skvotu gotovo pred svanuće i bilo je do jaja! Problem sa ostalim svirkama je bio u neprilagođenoj promociji. Ljudi su nam organizovali svirke na mestima gde su svirali Cro Mags i Type O Negative, a cene su ostale iste, a mi sigurno nismo toliko veliki bend! Ja sigurno ne bih platio da vidim sebe za toliko pare! Imali smo odlične turneje po Evropi, ali je Japan ipak neverovatan! Imali smo super leto ovde u Americi sa American Hightmare iz Bostona, a takođe smo svirali i sa Good Riddance i Death By Stereo. Sve su to odlični bendovi i odlični momci i mislim da su nam poslednja tri meseca bili najbolje leto do sada.
Ako bi mogao nešto da promeniš u vezi benda, šta bi to bilo? I uopšte, da li bi nešto menjao?
Gary: Ne mislim da bih želeo nešto muzički da nas menjam, jer mislim da ćemo muzički sigurno da se razvijamo kako vreme bude prolazilo, ali pod uslovom da i dalje ostanemo hardcore/punk bend. To je sasvim dobro za mene.
Šta je najbolje što si ikada video na hardcore punk sceni? Kada je po tebi hardcore bio najjači i zbog čega? Da li misliš da je danas izgubio smisao postojanja?
Gary: Mislim da je pretnja hardkora i panka gotovo nestala. Pre dosta godina, to je bilo šokantno, zaista alternativno, i modnom i političkom i društvenom smislu. Danas, moda je praktično pozajmljena, kopirana i isprana iz mainstreama, supermodeli farbaju kosu i stavljaju minđuše gde stignu. Čak su i idelai preslikani od mainstreama. S jedne strane to je dobro, zato što su ljudi bolje prihvaćeni zato što su drugačiji i što imaju ideale koji nisu česti. Ali s druge strane, to je postalo moderno, nešto što su džiberi i štreberi koje si mrzeo u školi mogli lako da steknu isto tako kao što ćeš ti da dobiješ na lutriji. Sve je postalo deo paketa. Više nije ništa neobično videti klinca na ulici sa ofarbanom plavom kosom. Isto tako smo u ratu sa nama samima. Iščašeni trendovi su postali opšte prihvaćeni deo hardcore scene, ljudi menjaju mišljenje kao garderobu. I pored svega toga, mislim da je hardcore scena mesto gde možemo da izrazimo svoja osećanja i da sviramo omiljenu muziku, i da isto tako čujemo dobru muziku od drugih ljudi. I dalje sve to volim. Mislim da će hardcore uvek da bude prisutan i da će se tradicionalne ideje od pre dvadeset godina i dalje slediti.
Šta slušate kada ste u kombiju? Usput, šta mislite o ovoj emo eksploziji koja se dešava ovih godina, i svih ovih posthardcore bendova?
Gary: Slušamo dosta različitu muziku, hardcore, metal, stari klasični rock, staru garažu, stvari iz pedesetih, emo, pank, sve što je dobro i što prija našim ušima. Andy nas je bombardovao sa Bilijem Bragom i sa Jawbreaker poslednjih nekoliko meseci, zato što su tekstovi upravo ono što on oseća i sa čim se slaže. To su dobre stvari, zato što te drže budnim u nestabilnoj realnosti. Ja sam poneo svoju Black Sabbath kolekciju, pošto mi ponekad dođe da to slušam, a kada dođe do nečeg sličnog, onda to slušam kao manijak po dva meseca, pa čak i više. Ne slušamo puno hardcore kada smo u kombiju, jer želimo da se malo opustimo. Što se tiče emo eksplozije, nju gledam kao i svaku drugu. Ima brdo bendova koji to rade odlično, pogotovo onih koji to rade od početka stvaranja emo muzike. To su bendovi koji su iskreni i oni su zakon. Međutim, ima mnogo više onih koji su sranje, zao što su oni uskočili u jedan te isti voz i sve što rade je da napune prodavnice novih naslovima. Oni pokušavaju da napreduju u pravcu u kojem su odavno krenuli dobri bendovi. Volim emo, ali mrzim ove klince koji su upali u emo i zaboravljaju da su bili u hardkoru i panku. Oni su prerasli sve to i pokušavaju da nose uobražene jebene naočare i čupavu kosu i ponašaju se kao da su prepametni za sve ostale. Jebeš to. Pokušavaju da smuvaju ribe tako što će izigravati osećajte pažljive momčiće. Budi ono što jesi.
Kako ti izgleda kada stariš u hardkoru? Da li moraš da radiš da bi preživeo?
Gary: Ne smeta mi da ostarim, ali bih voleo da mi vlada pruži ruku, zato što sam umetnik koji ne zarađuje pare svirajući u svom bendu. Haha. Šalim se. Ovoj zemlji treba sistem okružen luzerima koji sviraju muziku i ne zarađuju pare. Kao što crkva dobija pare od poreza, trebale bi da budu institucije za muzičare. Mi smo našim poslodavcima nekorisni, zato što nam je umetnost na prvom mestu. To je genetski defekt. Nikada se nećemo promeniti. Do tada, moramo da radimo između turneja da bi smo preživeli.
Znam da su neki od vas strejteri, ali takav način života nisam pronašao u vašim tekstovima. Da li ste strejteri samo zbog vas ili je nešto drugo u pitanju? Usput, šta misliš o iksevima na rukama klinaca? Da li misliš da je straight edge scena sada mala, a da je pre nekoliko godina bila zaista velika?
Gary: Straight Edge je oduvek bio veliki u hardkoru, to je razlog zbog čega su mnogi klinci i pronašli hardcore. Nikada nismo bili sXe bend. Od početka smo imali izmešane članove benda, i svako ko je strejter u ovom bendu je iz ličnih razloga, što je naravno dobar izbor za njih.
Šta misliš o ljudima koji odjednom prestanu da budu strejteri i postanu ono protiv čega su se borili?
Mislim da ljudi ponekad imaju potrebu da se menjaju i ne mislim da ima nešto loše u tome da probaš različite stvari. Život je prekratak i ponekad je važnije da budeš ti i da radiš ono što osećaš da treba da radiš, nego da slediš pravila koja si sebi postavio, znajući da zbog njih nećeš biti srećan. Znam ljudi koji su strejteri dosta godina, i to ih čini srećnim i kompletnim. To je zaista dobro za neke ljude. Znam neke ljude, kao što sam ja, koji su želeli da budu strejteri samo zato što im je to u tom momentu života bilo veoma potrebno. Veoma je značajno da si u stanju da kontrolišeš svoj život i da sam biraš dobre stvari, a ne zato što je to Ian Mackaye rekao da treba tako.
Da li imaš devojku, zato što hardcore pank baš i nije neko mesto gde ćeš naći devojku?
Imam devojku, ali ona nije u hardkoru. Sviđa joj se to i veoma je openminded, dolazi na svirke, ali definitivno nije na sceni. Ne mogu se složiti sa tobom, zato što ima veoma mnogo devojaka na svirkama u celom svetu.
Šta se dešava sa bubnjarima? Ostali deo benda se čini stabilnim. Kako to ne možete da zadržite bubnjara?
Gary: Bubnjari izgleda da pate od neke vrste tumora na mozgu, prouzrokovanog neprestanim lupanjem. Uvek je najteže skontati se sa bubnjarima. Ne paze dobro i moraš im jednu te istu stvari ponavljati 60 puta tokom dana. Isto tako, zaboravljaju da pored njih ima i drugih članova benda. Šalu na stranu, Raeph je sa nama već dve godine, i trudi se najbolje što može i zaista ne bi želeli da sviramo bez njega. Kao i svaki drugi bend koji ide puno na turneje, nije lako izdejstvovati obaveze od svakog člana, tako da neke od njih moramo da varamo.
Imate snimke na neverovatnom broju kompilacija. Kako uspevate sve to da organizujete?
Gary: Etikete nas kontaktiraju i pitaju za snimke. Ustvari, ja mesečno moram da odbijem prosečno oko petnaest ponuda, jer ne možemo sve da stignemo. Bićemo na Jawbreaker tribute kompilaciji koja će uskoro izaći, kao i na kompilaciji za našeg prijatelja koji je tragično poginuo i automobilskoj nesreći, kada je posle naše svirke išao kući. Zvaće se Lights On For Cait, pošto je ona bila veliki fan Kill Your Idolsa. Biće još dosta različitih bendova, tako da mislim da će biti dobro. Sav prihod ide njenoj porodici.
Imate dobar homepage (www.killyouridols.net). Da li to pomaže bendu?
Gary: Treba ti homepage danas. Ogroman broj ljudi možemo na taj način da kontaktiramo!
Šta misliš o revivalu hardkora iz ’88. godine?
Gary: Odlično je ako je iskreno. Ako je u fazonu: Ajde da radimo hardkor iz ’88, zato što je to sada veliko, onda mi je sranje.
Da li znaš nešto o mojoj zemlji, Jugoslaviji? Šta misliš o američkoj politici na Balkanu i svim ostalim postkomunističkim zemljama?
Andy: Pa, nisam baš toliko upućen u američku spoljnu politiku. Ono što znam i što osećam, jeste da je SAD preuzela previše kontrole u unutrašnjim problemima drugih zemalja. Isto tako znam, da većina ovih zemalja same traže pomoć, bilo javno, bilo iza pozornice. Dosta toga će se promeniti u nekoliko sledećij godina, pogotovo posle ovih napada na New York i Washington. Biće dosta novih smrti, i u dosta zemalja. Dosta ljudi kaže da su Amerikanci dobili ono što su zaslužili. Pa, ja nikada nisam mislio da nevini ljudi trebaju da stradaju u ratu. Stvari su se dramatično otele kontroli i zaista ne mogu da pretpostavim šta se sve može desiti u nekoliko sledećih godina. Mislim da je ovo početak jednog mračnog vremena.
U redu. Nemam više pitanja. Šta možete da kažete srpskim fanovima?
Andy: Ljudi bi trebali da prihvate i podrže underground scenu. Nemojte se držati etiketa i malih pokreta unutar scene. Hvala.
contact:
Kill Your idols
497 14th st.
West Babylon, NY 11704,
USA.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.
