Tog jutra sam se probudila kasnije nego obično. Izmučena košmarima iz protekle noći jedva sam se odcepila od kreveta i polako uputila ka kupatilu. Nisam želela da prolazim kroz dnevnu sobu jer sam pretpostavila da je matora kobila u njoj. Poslednja stvar na svetu koju bih poželela je bliski susret sa njenim podlim pogledom. Ušla sam u kupatilo i uzela sapun. Čula sam njen kreštavi glas koji mi je naređivao da požurim. Sapun mi je ispao iz ruku. Osetila sam blagi napad nervoze. Trudila sam se da ne obraćam pažnju na njenu životinjsku prirodu, te sam započela proces pranja zuba. Do kupatila su dopirali jezivi krici nekih turbo-mutanata i, znala sam – opet masturbira kraj TV-a. Izašla sam iz kupatila i ušla u pakao koji se kod nas zove dnevna soba. Sebična krava je ležala na krevetu. Sumanuto je počela nešto da baljezga. Pitala sam je da li želi da popije kafu samnom. Rekla je gromoglasno: Niti mi se pije kafa, niti želim da je pijem sa bezobraznim derištem kao što si ti! Prvo sam se zapitala gde sam pogrešila, ali sam ubrzo shvatila da je Bog pogrešio kada je stvorio ovakvog zlotvora – moju babu.
Imala je 70 godina. Krivila je ceo svet za smrt svog sina. Mrzela je moju majku, a svoju ćerku, mene i čitavu moju porodicu što postojimo. Doživela je kliničku smrt, a onda ju je đavo vratio na ovaj svet da bi završila svoju misiju. Imala je ljubičaste fleke po grudima. Svakog dana pred ručak bi mi pokazivala svoju ranu na donjem delu stomaka, koja je posledica na žalost uspele operacije. Gledala je španske serije i dnevnik u 19:30. Silovala mi je mozak svakoga dana o dobroćudnosti postojeće vlade. Mislila je da su sva znanja ovog sveta u njoj. Ustvari je bila ista kao i svi ostali debilni penzioneri koji bi dupe prodali za litar mleka i šaku šećera. Mrzela sam je.
Skuvala sam kafu. Ruke su mi drhtale dok sam nosila šoljicu, tako da je izvestan deo kafe završio u njoj, tacni. Matora je sve vreme pomno posmatrala svaki moj pokret i vređala me svojim besmisleno jadnim rečima. Sela sam i zapalila cigaretu, ne bih li na trenutak osetila duševni mir. Okrenula se ka meni sa naređenjem da ugasim cigaretu i skuvam joj kafu. Deo mene je već kipeo od besa, osećala sam jezu kako mi obliva telo. Ipak sam joj skuvala kafu. Uzela je šoljicu i primakla je ustima. Progutala je izvesnu količnu, a onda je počela da pljuje po sobi i ponovo da me vređa. Kafa je bila gorka. Tražila je šećera. Otvorila sam fijoku i u jednom kutku spazila teglu sa natpisom Otrov za pacove. Uzela sam malo šećera, pomešala ga sa otrovom i sipala u kafu. Mračne slike su mi se motale po glavi dok sam išla polako ka njoj, noseći joj kafu. Pohlepno je zgrabila šoljicu sa kafom. Podlo me je pogledala i prstom pokazala svoje bljutave pljuvačke po patosu. Uzela sam deterdžent i krpu i počela da ribam okaljani tepih.
Miris cveća, koje je bilo respoređeno po saksijama širio se po sobi. Sunčevi zraci su nagoveštavali još jedno sumorno leto. Dan je bio divan. Šetala bih, ali me je čekala hrpa sudova i neopranog veša. U razmišljanju me je prekinuo kreštavi glas. Shvatila sam da je vešticu otrov samo izgladneo. Znala sam da mi sledi spremanje ručka.
Prvo što mi je palo na pamet bila je magična čorba. Uzela sam omanji lonac i napunila ga vodom i sonom kiselinom. Otišla sam u podrum. Tamo sam uhvatila dva crno-siva miša i pokupila nekoliko paukova. Rasporila sam miševe, izvadila im creva iz utrobe i napunila ih paukovima. Ušla sam u kuću. Preduhitrila sam babu da će imati čast da jede čorbu sa tzv. pilećim kobasicama. Matora krava nije ni slutila. Ubacila sam mišja creva u proključalu vodu. Bilo je pitanje vremena…
Opet je počela da šizofreniše. Moj sluh to više nije mogao da podnese. Odjednom sam osetitila kao da mi neko iglama probada slušne kanale. Znala sam da ću dobiti napad bolova i odjurila sam odmah u drugu sobu po lekove. Progutala sam ih, sela i jako pritisla rukama svoje uši ne bi li se bolovi bar malo smanjili. Veštica je potrčala za mnom vičući: Prokleta narkomanko! Znala sam da njene uvrede nemaju nikakvog smisla, ali to nije bilo bitno. Sve o čemu sam tada razmišljala bila je magična čorba.
Prišla sam šporetu. Užasan smrad se širio po kuhinji. Mislila sam da ću se onesvestiti. Srećom, matora je imala kijavicu i čulo mirisa joj je totalno otkazalo. Postavila sam joj sto. Sela je da ruča. Posmatrala sam je. Načula sam svoje zlobno ja kako ponavlja za sebe: Gutaj, gutaj veštice prokleta!. Baš u to vreme je zevala u neku sapunicu, te nije ni obratila pažnju da je pojela pun lonac kuvane sone kiseline sa mišjim crevima ispunjenim živim paukovima.
Vreme se vuklo kao iznemogli pas. Sobu je okupirala tišina i bljutavi zadah iz njenih usta. Ništa se nije dešavalo. Uputila se ka krevetu da prilegne. Otišla sam u svoju sobu. Razmišljala sam… Konačno sam shvatila da je sve ovo što radim uzaludno. Ona je tip onih veštica sa kojima sam ranije mogla da se sretnem samo gledanjem horora. Setila sam se da je njih jedino moglo uništiti nabijanje krstače u srce. Ali ja nisam skromna osoba koja bi se zadovoljila takvom sitnicom. Ideje su me polako napuštale. Davila sam se u dosadi. Otvorila sam knjigu i počela da je čitam. Čuh kreštav glas iz dnevne sobe kako me doziva. Naredila mi je da joj izujem čarape i donesem prikladan jastuk za spavanje. lz regala sam izvukla jastuk i krenula ka njoj. Želela sam da joj ga nabijem na glavu i ugušim je. U tom trenutku su mi na pamet pale njene kandže kako prodiru u moju očnu duplju i vade mi oči. Odustala sam. Okrenula sam se i u ogledalu spazila njen pakostan osmeh i podmukle plave oči koje me pomno posmatraju. Njena duševna hrana je bilo psiho-fizičko zlostavljanje nedužnih ljudi. Znala sam to.
Opet sam se našla u svojoj sobi. Sela sam u fotelju i počela da posmatram svoju sliku iz detinjstva. Bila sam nasmejana na njoj. Plava jezera u očima su svetlucala. Iza njih se nazirala skrivena seta. Bez obzira na osmeh, moglo se zaključiti da je to dete bilo tužno. U tim krupnim očima naziralo se nešto što se nije dalo primetiti kod ostale dece. Da, nešto čudno čiju suštimu niko nije mogao da otkrije.
Postajala sam nervoznija. Grickala sam svoje usne. Odjednom sam spazila kapljice krvi po radnom stolu. Počela sam sve agresivnije da grickam usne. Lokva krvi se sve više širila po sobi. Prošla sam šakom kroz nju i krvlju zapisala stihove po zidu. Znala sam da ovo ničemu ne vodi. Izašla sam napolje.
Šetala sam ulicom. Ulični psi su me pratili, dok sam osećala poglede nekih izbezumljenih jadnika. Krv sa mojih usana se slivala niz ulicu. Lizali su je mršavi ulični psi. Oči su mi bile ispunjene suzama od besa tako da nisam ni primetila auto koji je išao ka meni. Zakačio je deo mog tela, te sam pala dole. Levu nogu sam odrala o vruć beton. Ustala sam i počela da ćopam ka groblju. Za mnom je ostajao trag sveže krvi.
Stigla sam na groblje. Pogledom sam tražila krst od sirove hrastovine. Našla sam ga i odlomila ga. Rupa u kojoj je do tada stajao krst punila se mojom krvlju. Počela sam da se povlačim. Likovi sa spomenika su mi se vešto smešili. Nisam osećala strah, ni bol… Bila sam besna. Uputila sam se ka kući. Desnom rukom sam držala vrh krsta, dok se njegov donji deo vukao po vrelom betonu. I dalje sam ćopala. Leva noga me je sve više zamarala i bolela. Nisam htela da joj dozvolim da me sputa.
Došla sam do kuće. Ušla sam u dnevnu sobu. Zlobna veštica je spavala na krevetu. Bila mi je okrenuta leđima. Lagano sam koračala ka njoj i posmatrala kako se njeno telo polako širi i skuplja. Sa radija je dopirala neka psihodelična muzika. Odjednom se okrenula. Pogledala me je i počela jezivo da se smeje. Podigla sam krst i nabila joj ga u grudi. Telo joj se polako počelo opuštati. I dalje me je podlo gledala. Uzela sam kašiku iz kuhinje i njome joj izvadila oči. Pale su na tepih. I dalje je iz njih izvirala podlost, dok se jezivi smeh širi po sobi. Govorila je ružne reči, podsmevajući mi se. Uzela sam nož i odsekla joj jezik. Bio je užasno dug. Počeo je da se kotrlja ka meni. Jezivi smeh se sve više širio. Uzela sam kasetofon i bacila ga na njen dugi, prljavi jezik. Psihodelična muzika se više nije mešala sa grohotnim smehom. Zgrabila sam sekiru i odrubila joj glavu. Prostoriju je počela da obasipa mukla tišina. Odjednom se čuo lavež pasa. Izašla sam napolje držeći sekiru u desnoj i babinu glavu u levoj ruci. Ispred kuće su stajali mršavi ulični psi. Njihova usta su bila gladna.
Na njuškama su im se jasno videle kapi sveže krvi. Bacila sam im glavu i vratila se u kuću. Bilo mi ih je žao. Bili su užasno gladni.
Rasporila sam veštičino telo. Izvadila sam joj iz grudnog koša nešto što je ličilo na srce. U sobi se stvorilo jezero krvi. Uhvatila sam je za desnu nogu i polagano počela da je vučem. Ispred vrata su i dalje stajali isti psi. Čekali se me. Nazirala sam crne pramenove babine kose zaglavljene između njihovih zuba. Bacila sam telo na prag. Posmatrala sam kako zubima kidaju njenu prljavu, crnu suknju. Vratila sam se u dnevnu sobu. Počela sam da prelazim bosim nogama preko bljutave crvene tečnosti.
Sela sam u fotelju i zapalila cigaretu. U levoj šaci sam držala veštičino srce, polako ga gnječivši. Uključila sam televizor. Ništa zanimljivo toga dana nisam mogla da nađem ni na jednom kanalu.
Zazvonio je telefon. Bila je to moja mama.
Kako si? – upita me.
Odlično, mama – odgovorih joj.
Da li je sve u redu? – upita zbunjeno.
Da, mama. Sve je u redu.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
