Uvek mi je bilo jako čudno što ovaj bend nije doživeo popularnost među ljubiteljima melodičnog pank roka u Srbiji. Čak i u vreme najveće popularnosti Epitaph i Fat Wreck bendova, retko sam nailazio na drugare koji bi rado slušali Lagwagon. Ni danas se nije ništa promenilo, a na pomen da legende kalifornijske scene izdaju novi album, posle gotovo decenije odsustvovanja, uglavnom sam dobio jedan veliki uzdah nezainteresovanosti. Sa one strane bare situacija je potpuno drugačija. Album se iščekuje sa velikim nestrpljenjem, a uticaj koji ovaj bend ima na mlađe kolege nije nimalo zanemarljiv.
Dakle, prošlo je devet godina od poslednjeg studijskog albuma Resolve, koji sam preslušao nekako u letu i retko mu se vraćao. Probao sam i ovih dana, kao svojevrsno zagrevanje pred novi album, ali sam potvrdio samo ono što je jedna od stvari na koje nisam previše ponosan: kad mi se nešto ne svidi, teško menjam mišljenje, bez obzira što nekad i nema logike u tome. Da se razumemo, prvi albumi ovog benda su i dalje jedni od mojih omiljenih, pogotovo Trashed, koji smatram apsolutnim remek-delom.
Devet godina je dug period za bilo šta u životu, a kamoli da toliko prođe od prethodnog albuma. Osmi Lagwagon ima veoma težak zadatak, jer izlazi u totalno drugačije doba nego njegov prethodnik. Nekada se strahovito cenilo na kojoj si etiketi, ko ti je producent, a danas u eri youtube-a polako gubi smisao. Ipak, prave vrednosti se cene bez obzira na sve. Lagwagon nisu bili lenji u međuvremenu, konstantno su bili na turnejama, praktično od početka svog postojanja nisu ni prestajali da sviraju uživo. Ipak, kada sve to stavimo na stranu da li će novi album biti žrtva surovosti vremena ili će pasti kao žrtva prevelikih očekivanja?
Ono što ćete ubrzo primetiti je da je bend odlučio da napravi malo drugačiji album nego inače. Njima eksperimenti nisu nikad bili strani, ali sada imamo delove koji podsećaju na malo alternativnije bendove. Pojačana uloga bas gitare je ono što će pažljiviji slušaoci odmah primetiti, naročito ako sve pustite na dobrim zvučnicima. Negde na pola albuma imamo pesmu Obsolete Absolute u kojoj je sazdano sve ono što je dobro na albumu: vrlo neobičan uvod na gitari, gotovo surovo melanholičan, potom se pretapa u metalizirani rif koji su oni često koristili u prošlosti, a onda sve eksplodira u klasičnu Lagwagon krljačinu. Brze pesme nisu izgubile na kvalitetu, a dobre melodije na drugoj gitari gotovo sinhronizovane sa bek vokalima dodatno pojačavaju i inače izuzetno harmoničnu svirku.
Ukupno gledajući, album je sporiji nego što bi ste očekivali od njih. Nisu se trudili da nadmaše sebe, već su želeli da urade nešto što nisu do sada i mislim da su uglavnom uspeli u tome. Album me je držao nekoliko dana prikovanim ispred zvučnika i stalno sam mu se vraćao. Fascinantna je produkcija, naročito kada su gitare u pitanju. Savršen balans jačine tonova gitara, sa jedne strane, i bas gitare sa druge čine ovaj album možda i produkcijski najzrelijim do sada.
Na albumu se našlo ukupno dvanaest pesama koje često prelaze tri minuta, što je za bend njihovog tipa prilično dugo. Džoi Kejp je i do sada bio jedan od najzanimljivijih pevača kalifornijske scene i mislim da je s godinama još više profilisao svoje vokalne mogućnosti. Iako je znao da pobegne u druge vode i bavi se drugačijom muzikom, njegov vokal nikad nije dolazio u pitanje. Posebno je zasijao u Western Settlements, koja odiše nekim hard rok šmekom u pojedinim momentima.
Burning Out In Style me je strahovito podsetila na poslednje radove meni nikad prežaljenih No Use For A Name. One More Song je uvela klavir na početku i iako će mnogi sa negodovanjem da podižu obrve pri slušanju, smatram je pravim osveženjem, mada će pažljiviji pratioci karijere Džoija Kejpa slične zvuke potražiti u takođe bivšim Bad Astronaut, koji se, gle čuda, takođe nisu primili među našom publikom. Pesma nastavlja u bržem tempu, a onda pred kraj se gitare spajaju sa klavirom, gde slušamo čistu alternativu, da bi posle toga ponovo u kecu završila na klasičan kalifornijski način. Odličan miks i sjajni prelazi koji će možda privući neku novu publiku.
Da li je Hang album koji ste čekali sve ove godine? Za vas ne znam, ali što se mene tiče ovo je gigantski napredak posle par albuma koji su bili u najmanju ruku prosečni. Lagwagon su pokazali da im nije strano da probaju nešto novo, a da ipak ostanu dovoljno prepoznatljivi i u svom fazonu. Bend koji je dugo bio odsutan nam je darovao album koji ima elemente zaraznosti, ali i dugovečnosti. Hang je uveo svežinu u život Lagwagon-a, pokazujući da je bend s pravom godinama u samom vrhu američke pank rok scene.
Fat Wreck Chords
www.fatwreck.com
https://www.facebook.com/lagwagon
