Prijateljstvo bugarskih i srpskih bendova koje postoji već nekoliko godina, konačno je i ozvaničeno odličnim split izdanjem sofijskog Last Hope i beogradskog Hitmana. Last Hope me u vokalu podseća na Member Of Da Family, dok u svom zvuku imaju svega od SOIA, Madball do Rykers. Tekstualno se ne izdvajaju od većine današnjih NYHC bendova. Uglavnom govore o pozitivnosti života, ali i negativnostima na sceni. Pored svojih nekoliko pesama, ubacili su i obrade New Direction od Gorilla Biscuits, Breakdown The Walls od Youth Of Today i Hang Up Your Boots (dakle sve sami klasici). Mislim da će ovaj bend da se svidi svima koji gotive takav zvuk. Hitman su meni ovde naravno daleko interesantniji. Od 2000. nisu ništa objavili, imali smo priliku na koncertima da čujemo te nove (čak i dve na srpskom). Ukoliko ste redovni posetilac koncerata ovog benda, onda su vam većina pesama sa diska poznate, pogotovo Sham 69 obrada If The Kids Are United, kojom su često počinjali koncerte. Ukoliko ste se uplašili u kom pravcu ovaj bend može da ode, onda nemate šta da brinete. Muzički, Hitman je ostao tamo gde je i bio: melodično viđenje hardkor panka uz uticaje NYHC bendova. Tekstualno su stvari otišle u još boljem pravcu. Aca je počeo da piše raznovrsnije pesme, teme su otišle dalje od ustaljenih hc pesama. To je posebno izraženo u sjajnoj Monsters Inside, baš kao i u The Darkest Thoughts. Hitman dokazuju da su s pravom veličina beogradske scene. Jedva čekam novi album.
Re-Act/F.U.R.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
