Koliko sam uspeo da primetim, metalizirani hardcore bendovi se pale na nabudžene omote. Španski metalcore bend Like Peter At Home nije izuzetak. Volumen nam dolazi u fenomenalnom digipac izdanju, koje je sjajno dizajnirano, dati su tekstovi, istina na španskom, ali je to zbog kreštavog vokala totalno nebitno. Razmišljajući o imenu ovog benda uspeo sam da se setim njihovog splita sa švedskim bendom Nine i to je sve. Ovo je inače drugi album benda, snimljen krajem 2001. godine, tačno pet posle prvenca Frustration, Opinion And Other Hates. Okej, da pustim disk. Produkcija je katastrofa, ne katastrofa tipa snimili smo black metal u podrumu mog ćaleta, već je tonalitet potpuno promenljiv, basevi probijaju kao besni, vokal je očajan, bubanj neću ni da spominjem. Deco, kad snimate album, idite lepo do čike u studiju, platite par evropskih modernih kovanica i sve će biti okej. Ovo već nema smisla. Uvodna pesma Nihilista je očajna, dosadna polu grunge rock stvar, sa bezveznim refrenom. Ali, brate, dajmo malo šanse bendu. Ono što dalje sledi nije loše. U sledećih deset numera smo bombardovani raznoraznim metal rifovima, brejkovima, promenama, vokalima tipa Death i krajnje mračnom atmosferom. Tekstovi su na španskom, kao što sam rekao, i osim Yo soy el cancer ne znam više da beknem. Šteta zbog produkcije, album je mogao da bude sjajan, ovako ću ga turiti na policu tek nešto više od proseka.
Overcome Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
