Oduvek sam voleo niške bendove. Priznajem da je do njih teže doći, teže je saznati da postoje, da se čuju, jer sam zatrpan sa NS/BG bendovima, ali tu i tamo iskoči i neki iz Niša koji vredi pomenuti. To su uglavnom bili punk bendovi, poneki hardcore, a danas bih vam predstavio Limbo, odličan treš metal bend koji itekako vredi čuti, pogotovo ako volite takav pravac.
Run Away je album koji je snimljen prošlog aprila kod Bandara u Novom Sadu i čistina i ispeglanost zvuka su savršeno legli u sofisticirani fazon koji Limbo pokušavaju (prilično uspešno) da nam predstave na svom prvencu. Uvodni zvuci već na prvu loptu navode da ovaj bend nije običan treš metal bend, kakvih je bilo dosta u prošlosti. Osnova svirke jeste ono što je Sepultura svirala pre dvadeset pet (i koji kusur godina), ali dosta pomešana sa melodičnošću Megadetha, pogotovo sa Rust In Peace / Countdown To Extinction perioda, doduše u znatno sirovijem obliku. Testament sam primetio takođe u nekim momentima, pa čak i malo uslovnije rečeno modernijeg zvuka u vidu skandinavskog melodičnog treša poput The Haunted (u sporijim delovima naročito, kada se ubaci solo gitara). Kada znatno ubrzaju tada je uticaj Slayera najupadljiviji, naročito u rifovima.
Ono što je mene najviše oduševilo je što se bend nije uhvatio u koštac sa tehničkim metalom, već nam je pružio na tacni jedan sirovi old-skul fazon kakav smo kao klinci slušali. Uostalom, kraj osamdesetih i početak devedesetih je verovatno najbolji period u istoriji kada je ovaj fazon u pitanju. Recimo, nekada su bendovi često ubacilivali prelepe akustične prelaze i minijature, a danas se to gotovo potpuno izgubilo. Limbo ih je ubacio na par mesta i nostalgično me vratio u prošlost. Ipak, nije to bend uradio samo da bi nas podsetio na zlatne dane, već taman na mestima gde se osetila potreba za tako nečim.
Kada jednom preslušate album najviše će vam u glavi ostati uigranost dueta gitarista. Odlično su uklopili rifove ritam gitare i odlične vrlo melodične momente solo gitare. Ne preterano agresivan zvuk će mnoge iznenaditi, ali to u neku ruku nadoknađuje klasičan 80’s vokal, na samoj ivici death metala, ali i dalje u okvirima thrash/speed metal žanra.
Na ovakvom albumu se pojedinačno pesme teško izdvajaju, ali verujem da će mnogima Mali ljudi, kao jedina koja je odpevana na srpskom, biti prvi favorit. Uostalom, imate je na ovomesečnoj plejlisti pa poslušajte. Bend je uspeo na odličan način da predstavi svoju viziju treš metala koji se maksimalno oslanja na dve gitare, bez nekih eksperimentisanja. Ako volite takav fazon onda će vas Limbo svakako zabaviti u četrdesetak minuta.
Nocturne media
https://www.facebook.com/pages/Limbo-Official/534407029914078
