Da su Romeo i Julija živi, umesto ispijanja smrtonosnih pilula, pisali bi najgore pesme na svetu. One od kojih vam se povraća koliko su patetične. Sudeći po današnjoj modernoj muzici, naše društvo je postalo pretesno za osećajne momke koji su doživeli pakleno iskustvo ostavljanja od strane nemilosrdnih mladih dama, koje su imale samo jedan cilj: da ih zavedu i šutnu naposletku. Najgora stvar je što se ovi momci i ne trude da poprave stvar i učine nešto u svom životu. Oni samo pišu izuzetno patetične, dosadne pesme. Okej, razumem ja da slomljeno srce i muzika ide pod ruku. Ali, postoji ogromna razlika kad Balašević piše o sličnosti sazvežđa planeta i mladeža na njenim leđima, i na primer luzera koji je tek izleteo iz srednje škole i dalje se pitajući što ga je šutnula. Razlika je što Balašević ne bi odustao bez velike borbe za svoju damu. Bendovi kao što je Matchbook Romance očigledno više vole da objasne da je svet surovo mesto i da nemaju pojma zašto su dobili korpu. Ja imam ideju: pišu sranje pesme! Sve je to recikliranje Saves The Day pesama, zaboravljajući da čak i to nije više originalno, jer je prvo neki majkan iz Thursday to uradio. Ovo je debi ep, ima pet pesama, osim ako ne mislite da onaj bonus predstavlja nešto što bi trebalo da se ubraja. Prva pesma 14 Balloons je pop-punk, sa dosta melodike, ali i krajnje patetičnih vokalom. Već poprilično viđeno. Ostale pesme su potpuno iste, gde se jedino refreni i rifovi pojavljuju na malo drugačijim mestima. Krajnje, krajnje dosadno.
Epitaph Europe
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
