Čudno je koliko mi se ovaj album svideo u početku, a posle sam preskakao sve pesme sem prvih par. Me First and the Gimme Gimmes je oduvek bio bend koji se slušao neobavezno, ali sa istinskim uživanjem. Sakupljen od samog krema Fat Wrecka (Nofx, No Use For A Name, Lagwagon, Swingin’ Utters), oduvek je imao vernu publiku, koja čak nije pod obavezno morala da sluša pomenute bendove. Cover bendovi su retki u pank svetu, pa zato i ova super grupa uvek privlači pažnju. Okej, kod mene privlači pažnju i uvek sam jedva čekao novi album.
Znaju oni da useru itekako. Izdaju remek-delo, pa posle toga kantri obrade gde se nisu sastavili. Pa onda otpaci sa prvog albuma, koji opet zvuče bolje nego zadnja dva. Valjda su bili tad u boljoj formi, šta li. I svaki album im ima neki koncept. Bile to pesme crnačkih autora, ili iz filmova, ili kantri, znamo šta možemo da očekujemo. Sam naziv novog albuma navodi da će ovog puta obrađivati pop pevačice osamdesetih. Na prvu loptu to može da zvuči do jaja. Odmah vam padaju na pamet Madona, Vitni Hjuston i očekujete spektakl. I počinje spektaklom. Možda je izlizano ili sto puta već čuto, ali I Will Survive zvuči moćno u njihovoj izvedbi. Moćno, dojajno, atmosferično. Kez na usta i ceo dan si srećan. Bar je meni bilo tako. Nisam ni preslušao album do kraja, već sam vraćao na početak da je čujem ponovo. Glorija Gejnor ako je samo dobijala dolar za svaku obradu, obezbedila je i čukun-unučiće. Sledeća je Straight Up od Pole Abdul. Jebeš mi sve, za nju sam tek čuo kad mi je žena rekla pre par godina da su je iskopali iz naftalina da bude sudija u Američkom Idolu, ili tako nešto. Nemam pojma ime, ali zato svako prepozna pesmu. Još jedna savršeno odsvirana. Album ide u pravom smeru, rekao bih.
Believe od Šer je sledeća. Uf bre, ovde ima svega. I efekata i gitarskih zajebancija, ali Spajk je otpevao carski i svaka riba tu može da mu skine kapu. Svi znate pesmu. Za moj ukus, previše ima zajebancija u pozadini i sa filterima na vokalu. Beautiful je valjda od Kristine Agilere, ali me ne držite za reč. Tu su već krenuli da drkaju kurac, mada pesma uđe u glavu i ne izlazi. Trebala je za nijansu da bude brža. I onda kreće brodolom. I to bukvalno. Uzeti My Heart Will Go On iz Titanika i od nje napraviti mnoooogo goru i ljigaviju pesmu je zaista bilo veoma teško. I uspeli su u tome. Toliko loše odrađena pesma sa harmonikom i akustarama. Užas.
I Will Always Love You od Doli Parton, za koju iskreno nikad u životu nisam čuo, ali naravno znam pesmu. Totalno van ritma, naročito na bubnjevima. Spajk je probao da izvuče, ali jednostavno im nije legla. Stvar se malo popravlja sa Top of the World od The Carpenters. Malo me podseća na stil sa prvog Me First albuma. Odlični aranžmani i ponovo briljiranje Spajka na vokalu. Speechless je valjda Lejdi Gaga i potpuno je dosadna. Spora, mogla bi do sutra da traje i da se ništa ne desi. Karma Chameleon zvuči siromašno i sa tankim bek vokalima. Crazy For You od Madone je neuspešni ukulele akustični sešn sa saksofonom. Totalni zaborav. Još veće kilavljenje ide u On The Radio od Done Samer. Tek u refrenu pokazuju znake života. Isto za preskakanje. Na kraju zatvaraju sa The Way We Were sa predugačkim i nepotrebnim uvodom, ali i sa odličnim refrenom.
Šteta. Moglo je mnogo bolje. Izabrali su neke proverene hitove, ali i pesme koje nemaju potencijal za dobru pank pesmu. A bar je tih pop ljigavština bilo osamdesetih koje imaju idealnu podlogu za dobru melodičnu pesmu. Polovičan album. Utisak jako kvari My Heart Will Go On, ali će zato ostati upamćena I Will Survive.
Fat Wreck Chords
www.fatwreck.com
www.fatwreck.com
