Mislim da sam tada imao oko deset ili jedanaest godina. Bio sam kod drugara u Smrdljivcima. Pored njega je živeo pegavi klinac koji se zvao Miki. Imao je toliko narandžastih pega, ustvari, izgledalo kao da ih uopšte i nema zato što mu je celo lice poprimilo tu narandžastu boju. Njegovi roditelji su bili odvratni. Čak i tada sam znao da nešto nije u redu sa tom porodicom. Govorim vam o majci koja je po ceo dan samo sedela u fotelji u buljila u glupavi televizor i o ocu koji je bio toliko debeo i masan da vam to ne mogu opisati. Njihovo dvorište je bilo prljava rupetina, puna otpadaka i buba, ali to nikako nije moglo da se uporedi sa kućom iznutra. Samo sam jednom ušao, ali to nikada neću zaboraviti.
Kao prvo, ja uopšte nisam imao ideju da je postojala neka vrsta nevidljivog zida koji je odvajao spoljašnjost od unutrašnjosti kuće. To je jedna od onih stvari koje spoznaš isuviše kasno. Vrata su se otvorila i ja sam ušao unutra. Prvu stvar koju sam opazio bio je zadah koji me je pogodio kao hiljadu cigala. Mislio sam da ću umreti. Moja prvobitna reakcija je bila panika – slike prerane smrti gušenjem su mi prošle kroz glavu. Do ovog dana, nisam uopšte imao ideju šta bi se trebalo pomešati da bi se dobio tako odvratan smrad. Znao sam da su cigarete, bajate slanine, pokvaren pasulj, kerovi i kokoške nekako umešani u sve ovo. Već sam zamislio kako me buve napadaju po nogama. Kamin je bio najveća pepeljara koju sam u životu video. Nikada nisam video toliku gomilu opušaka, da nisi mog’o videti vrh. Nisam imao predstavu dokle je išao taj vrh, ali se sećam kad sam napolju pogledao u dimnjak da su iz njega ispadali pikavci. Još jedna stvar o planini cigareta je da je još uvek gorela i smrdela! Osećao sam vrtoglavicu.
Miki mi je ponudio bljutavu slaninu sa maslacem, i ni sam ne znam zašto, prihvatio sam. Šta sam koji kurac mislio? I sami znate kako smrad cigareta ostaje na odeći, ostavljajući tako smrdljiv zadah. To se upravo desilo ovom sendviču sa slaninom. Smrad je prodirao duboko kroz slaninu, i znao sam da je sasvim moguće da ću da povratiti po njegovoj kevi ako uzmem zalogaj te smrdljive podriguše koja se našla u mojim rukama. Odmah sam počeo da smišljam načine kako da je se otarasim, a da niko ne primeti. Miki je stajao tamo, a njegova keva je sedela u fotelji, pušila i buljila u crtani film. Pitao sam da li mogu da odem u kupatilo u nadi da ću sendvič baciti u WC šolju. Moj plan je propao, jer je Mikijeva mlađa sestra bila u kupatilu. Jadna devojka. Već je zamišljam kako se utapa u blatu govana, dok je ronilac pokušava izvući odatle.
Osećao sam se kao idiot stojeći sa sendvičem, tako da više nisam mogao da izvrćem. Tako da sam uradio ono što sam, nažalost, morao da uradim. Gurn’o sam sendvič u usta sa velikim osmehom na licu. Normalno, slanina sa maslacem verovatno i nije bila toliko loša, ali je došlo do novog preokreta. Moj jezik je goreo kao da sam progut’o neku kiselinu. Celo moje lice se ukočilo, i bio sam prilično siguran da sam izgubio sve osećaje u ustima. Moj vid se zamaglio i bio sam malo dezorijentisan, ali sam ipak uspeo naterati bradu da se pomera gore-dole.
Miki je rekao da će da mi napravi još jedan ako želim. Ne!, viknuo sam. Mislim, nisam baš toliko gladan. U tom momentu sam imao najmanje dva krda buva po celom telu. Nastavio sam intezivno da se češem. Izgledao sam kao kretenčina, ali sebi drugačije nisam mogao pomoći.
Iznenada, Mikijeva keva je napravila najjači prdež koji sam u životu čuo. Nisam znao šta da radim. Čak mi nije ništa izgledalo stvarno. Bila je tišina. Bacila je ispušenu cigaretu u kamin i pripalila novu. Tog momenta sam znao da moram što pre pobeći iz te kuće. Nije bilo vremena da Miki dođe iz kuhinje. Želeo sam da ga dozovem, ali nisam mogao da ispustim glasa. Čulo se samo malo cike. Noge su mi bile kolebljive i slabe, ali sam ih nekako naterao da se pomere. Konačno sam izašao napolje i nadisao se svežeg vazduha.
Miki je izašao posle par minuta i pitao me da li je sve u redu. Nisam mu rekao da sam umalo izgubio život u njegovoj kući. Samo sam se nasmejao i rekao da je sve u redu.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.
