Modesti Blejz je stara dama 60-tih iz pera Pitera O’Donela i kičice Džima Holdveja koja ne bledi. Ne zato što je crnka, no što je tipična za osmišljeni komercijalni strip.
Gospodin O’Donel kaže da je taj lik nastajao gotovo godinu dana, a da je iz same Modesti za tek jedan minut rođen njen budući partner i desna ruka Vili Gervin. U jednoj priči iz 1966. godine, koja se zove Početak, O’Donel se, po mom mišljenju, idejno potpuno razgolićuje i otkriva svoju nameru da doziranjem kiča u umetnosti obezbedi oba cilja: stalnost svojih kaiševa u tiražnom listu i ne oštar sud kritike vremena u još žanrovski neizdifernciranoj umetnosti. Evo sižea te priče: Negde na jugu Grčke u vreme kraja Drugog svetskog rata, izgubljena devojčica počinje avanture inteligentnog siročeta, prosjaka i sitnog kradljivca isključivo hrane. Spašava sirotog obrazovanog starca od nasrtljivaca i u njemu stiče učitelja o kome se stara na svoj način, a željna znanja krade za njih dvoje hranu i knjige, saznaje za ekonomiju i mogućnosti bogaćenja… Izrasta u devojku mešavine lepote 60-tih: Sofije Loren, Odri Hepbern, Monike Viti… Kreće u obećani grad Tanger i na iscrpljujućem putu joj umire učitelj i kum koji joj je dao ime Modesti. Sama uzima prezime po zaštitniku čarobnjaka Merlina. Snalazi se neko vreme na ulici grada i sa puno sreće već prekaljena postaje odličan krupije u kockarnici izvesnog vođe bande. Gazda gine u obračunu, a odvažna Modesti zauzima njegovo mesto. Zahvaljujući obrazovanju i inteligenciji širi posao po svetu, upoznaje veštog borca – robusnog Gervina od koga čini džentlmena. Kad njih dvoje postaju prebogati dele carstvo lokalnim šefovima, kupuju imanja u Engleskoj i povlače se u miran život. Sumnjivu prošlost naših junaka koristi Engleska obaveštajna služba i na zadovoljstvo aktera legalizuje njihov avanturistički karakter. Tako Modesti i Vili bivaju prihvatljivi junaci za svo šarenilo čitalačke publike lista gde će se kaiševi sa njihovim avanturama nestrpljivo čekati iz broja u broj.
Čista konstrukcija! Zar ne!? Ali uspela konstrukcija koje je idejno osmišljena da pridobije čak i ljubitelje takvog stripa kakav je Julija Džons. Zato ne verujem da je ovaj strip, naročito priča, čisto nadahnuće.
Pomenuh da tada, a bogami i dan danas, strip nije imao i nema teoretski izdiferenciran žanr. Po pojavnom obliku to je novinski strip štampan u horizontalnoj kompoziciji kadrova koje uobičajeno zovemo kaiševi. Kaiševi tako sužavaju kompoziciono bogatstvo koje pruža format cele table. No crtač podređuje grafički izraz jasnoći, pamtljivosti priče, upadljivosti samog kaiša u okviru novinske strane, upečatljivosti i prepoznatljivosti lika…
Ono što obogaćuje ovakvu vrstu stripa je neminovno posvećivanje crtača svakom kadru gotovo kao slici. Ovakav pristup zato čini novinski strip štampan u albumu gotovo pretrpanim. Ja bih, ako nije jeres, izdavačima preporučio neku vrstu mutant albuma sa novinskim stripom. Tako da ga čitalac konzumira u pojavnom obliku. Ali o tome u posebnoj priči za koju sam siguran da će naći mesta u istoriji stripa. Te ćemo dalje analizirati sam psihološki pristup autorskog dvojca sa kormilarem čitaocima i odnos prema njihovim tajnim porocima, a vrlinama javnim (kormilar je priznali mi to ili ne urednik lista sve zajedno sa novcem koji isplaćuje).
Modesti ima sve osobine koje gotovo svaka dama iz srednje klase građanskog društva tajno ili javno priželjkuje. Sputane čitateljke obožavaju njenu slobodu, tajna sanjarenja, egzibicionističke potrebe, naglašeno posvećivanje ličnom izgledu, neograničeno kretanje, mondenska mesta, očijukanje za materijalnim bogatstvom…
I za dame iz Engleskog visokog kruga je prihvatljiva, jer i za njih ovo sve važi, a dodatno se od nje ograđuju svojom tajnom službom, koja naravno ima sva prava da upotrebi sve što je na dobrobit i održavanje Ujedinjenog Kraljestva, pa i neku upristojenu lepoticu iz nižeg staleža.
Za najniže kategorije O’Donel obezbeđuje prođu za Modesti i Vilija, jer oni to ne rade da bi na mala vrata ušli u veliko društvo, no iz zabave, avanturizma… Zadržavši dostojanstvo svog sirotinjskog porekla i sposobnost transformacije.
Mnogo toga odgovara i muškom delu publike, a da ne govorimo o mekim leđima, senzualnim usnama, gotovo silikonskim grudima, čvrstom tinejdžerskom torzu sa zamamnim zrelim bokovima i jasnim izrazom poželjne osobe u očima koja je toga svesna i samo što ne kaže – da.
To ne znači da je sam strip loš. Status kultnog stekao je ne samo savremenošću izraza i nagoveštajem već poznatih događaja 60-tih godina (emancipacija žena, seksualna revolucija, najava feminizma) već i uspešnim pariranjem inim medijima: u filmu – Bondu i Svecu, na TV-u – krimi serijama i opet Sajmonu Templaru, u lakim romanima – nebrojenim junakinjama… U tom smislu normalna je pojava ove heroine i na velikom platnu i u knjizi (11 svezaka). Te to ovaj strip svrstava u klasike.
Što se žanrovske diferencijacije tiče, iako rekoh da do definicije nismo stigli, ja bih ustvrdio da će biti blizak pop artu u širem smislu, a komparirajući sa srodnim filmom – (film je u žanrovskoj diferencijaciji poodmakao) – Modesti Blejz nije umetnički strip strogo polarizovano gledano. Samo što ja nisam pristalica tako drastične polarizacije ovih medija. Ako je nešto umetnost, te i strip, ono je manje ili više umetnički vredno. Prirodno je da svako udvorištvo konzumentima ide na uštrb umetničke vrednosti osobito ako igrate na preširok auditorijum. Ali bez te igre nema masovnije kultivizacije potencijalnih sladokusaca. Zato oni koji se kultuvizacije i edukacije konzumenata radi, opredeljuju za pop rizikuju da budu prokuženi od stvaralaca za znalce i svesno umanjivši umetničko dostignuće dobrano materijalno bivaju obeštećeni.
No za samu svrhu ovog stripa i ne obazirujući se ponekad na pomenutog kormilara ovaj dvojac ponaosob uspešno obavlja posao. O’Donel ograničen segmentacijom uspešno priča, vodi dijaloge, seče na pravim mestima, pravilno poentira, sadržajno opisuje…
Holdvej pak čisto ilustruje, jasno i vrsno kontrastira, vešto izbegava opterećujuće prelaze, arhitektonski prilazi crtežu prostora, ali u pozitivnom mekšem smislu…
Ova dva autora su radili na stripu Romeo Braun od 1956. do 1962. a prvi kaiš Modesti Blejz objavljuju u Londonskom Ivning Standardu 13. maja 1963. Uspešnu saradnju prekida Holdvejeva iznenadna smrt 1970. godine, a na ilustrovanju O’Donelovih priča ga nasleđuju Romero i Barns. Avanture Modesti Blejz su u svetu objavljivane u više desetina dnevnih listova, te u mnogim magazinima i u formi strip albuma, a sličnu sudbinu je doživela i kod nas. Popularnost ove junakinje u našim krajevima odražavala se i u tako trivijalnim pojavama kakva je i naslovljavanje jednog pop albuma sa kraja 80-tih, a nezapamćen je i broj raznoraznih butika pozamanterije i ostalih džidža-bidža nazvanih njenim imenom.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
