Čitajući obilje veoma dobre literature o Drugom svetskom ratu, počeo sam naglo da se interesujem za ideologije sukobljene u tom ratu. Kao najrazorniji režim dvadesetog veka, nacional-socijalistički me je odmah privukao i istraživanje se samo nametnulo. Da bih u potpunosti razumeo ideologiju Hitlerovog Trećeg Rajha, morao sam da zavirim dublje u nemačku istoriju i književnost, koje su pune rasnih teorija i poludelog anti-semitizma.
Adolf Hitler, verovatno najizopačenija osoba koja je hodala evropskim kontinentom, svoje ideje je svetskoj javnosti kao na tanjiru postavio u svojoj čuvenoj knjizi Mein Kampf, koja je izdata sedam godina pre njegovog zvaničnog dolaska na vlast. U ovoj knjizi Hitler naširoko raspravlja o uzrocima koji su Nemačku doveli do sloma u Prvom svetskom ratu, a to su: pomirljivost sa Jevrejima i Marksistima, sebičnost srednje klase, krajnji materijalizam, katastrofalna nemačka politika udruživanja, kao i gotovo nikakva rasna politika… Govorio je da će te greške nacional-socijalizam ispraviti. Skoro sve što je napisao u ovoj knjizi, uspeo je u praksi da ostvari. Ideje koje su mu se još u ranoj mladosti utemeljile u glavi, milioni ljudi u Evropi su videli kroz stravične slike svetskog rata. Ipak, da li su ideje poput glorifikacije rata, apsolutne vlasti jednog vođe, verovanje da su arijevci izabrana rasa, ekstremna mržnja prema Jevrejima i Slovenima, preziranje demokratije, došle direktno od Hitlera, ili je on samo spojio ono što su drugi pre njega propagirali?
Nemačka književnost devetnaestog veka je bila puna genijalnih, ali neuravnoteženih filozofa i istoričara, koji su vek pre Hitlera zasadili klicu u nemačku misao sa veoma razornim posledicama. Da se odmah razumemo, u Nemačkoj je bilo zaista velikih genijalnih umova poput Getea, Kanta, Baha ili Betovena, koji su dali pečat zapadnoj civilizaciji, međutim, nemačka kultura devetnaestog veka, podilazeći usponu Pruske Nemačke, nastavljajući od Bizmarka do Hitlera, počivala je prvenstveno na likovima poput Ničea, Fihtea, Riharda Vagnera, Hegela, Trajčkea, kao i gomili raznih neurotičnih i istorijski beznačajnih filozofa. Svi oni zajedno su uspeli da naprave duhovni raskid sa Zapadom, napravivši uvodnu ceremoniju za spektakularno stvaranje najgoreg režima dvadesetog veka.
1807. godine, u vreme Napoleonove čuvene pobede nad Pruskom kod Jene, Johan Gotlib Fihte je počeo sa svojim čuvenim Govorima nemačkoj naciji na berlinskom univerzitetu, gde je predavao filozofiju. Njegovi govori su raspalili masu, potaknuli poraženi i podeljeni narod da se okupi, a eho tih govora se mogao osetiti čak i u Trećem Rajhu. Fihteovo učenje je bilo opojno vino poniženom narodu. Prema njemu, Francuzi i Jevreji su bile dekadentne mase. Samo Nemci poseduju mogućnost regeneracije, a njihov jezik je načistiji i najoriginalniji. Sa njima će procvetati novo svetlo doba istorije i u njemu će se održavati svetski poredak. Taj poredak će predvoditi malobrojna elita oslobođena svih moralnih okova lične prirode. Takve ideje je i Hitler izneo u Mein Kampfu.
Fihtea je posle njegove smrti 1814. godine na univerzitetu u Berlinu nasledio Georg Fridrih Hegel, čovek istančanog i oštrog uma, pionir dijelektike koja je nadahula Marksa i Lenjina i time značajno doprinela osnivanju komunizma, a zvučna glorifikacija države kao nečeg najuzvišenijeg u ljudskom životu prokrčila put Bizmarkovom Drugom i Hitlerovom Trećem Rajnu. Hegelu je država sve, moralni univerzum, iznad svakog pojedinca čija je najsvetija dužnost da bude veran podanik jer pravo svetskog duha je iznad svih ličnih privilegija… A sreća pojedinca na Zemlji? Hegel odgovara da svetska istorija nije poprište sreće. Razdoblja sreće prazne su stranice istorije, jer su to razdoblja sloge, bez nužnih sukoba. Rat je po njemu veliki čistilac, jer pridonosi etičkom zdravlju naroda pokvarenih dugim mirom, kao što zamah vetrova čisti more od truljenja do kojeg bi došlo bi dužem zatišju. Nikakvo tradicionalno poimanje morala ne sme sprečiti državu i heroje koji je vode. Svetska istorija kreće se na jednom višem planu… Nebitni moralni zahtevi ne smeju se dovoditi u sukob sa svetskoistorijskim zadacima i njihovim ispunjenjem. Tako moćna država mora zgaziti mnogi nedužni cvet – mnogo toga zgnječiti na svom putu.
Takvu državu predviđa Hegel Nemačkoj kad pronađe svoj, bogomdan genij. Proriče da će kucnuti trenutak Nemačke i da je njen zadatak da obnovi svet. Kad čitamo Hegela postaje nam jasno koliko je podsticaja dobio Hitler, ali i Marks, iako ih je Hitler dobio iz druge ruke. Ipak, više od svega se čini da je Hegelova teorija o herojima, odabranim tajanstvenom providnošću da ispune volju svetskog duha, ispunila Hitlera neodoljivim osećajem da vrši misiju.
Kasnije je na berlinski univerzitet došao Hajnrih Fon Trajčke. Od 1874. do svoje smrti 1896. godine bio je profesor istorije, veoma popularan, jer njegova predavanja nije pratila samo gomila oduševljenih studenata, već i generalštabni oficiri i činovnici. Njegov uticaj na nemačku misao, u poslednjim godinama devetnaestog veka, je bio golem i osećao se sve do Vilhelma II i čak Hitlera. Iako Sas po rođenju, postao je veliki poštovalac i ljubitelj svega pruskog; bukvalno je bio pruskiji od Prusa. Kao i Hegel, fanatično je obožavao državu i uzdizao je kao najviši uzor, ali je u svemu tome njegov stav bio daleko grublji: narod treba u državi da bude tek nešto više od roblja. Dokle god neko sluša, svejedno je šta misli, govorio je Trajčke. U ratu vidi najviši izraz čoveka, nadmašujući u tome i samog Hegela. U njegovim očima ratna slava je temelj svih političkih vrlina: u bogatoj riznici nemačke slave, slava pruske vojske jednako je dragocen dragulj kao i remek-dela nemačkih pesnika i mislilaca. Rat nije samo praktična nužnost, nego i teoretska nužnost, logična potreba. Pojam države sadrži u sebi pojam rata, jer je suština države moć… Apsurdna i duboko nemoralna je nada da će rat ikad biti prognan s ovog sveta. To bi izazvalo raspadanje mnogih bitnih i uzvišenih snaga ljudske duše… Narod koji se odaje varljivoj nadi u večni mir neizostavno će na kraju istrunuti u svojoj izolaciji…
Niče, poput Getea, nije imao visoko mišljenje o nemačkom narodu (Često sam osetio gorku žalost misleći o nemačkom narodu, čiji su pojedinci tako vredni poštovanja, a u celini sam narod toliko bedan), a i u drugim pogledima se izlivi tog megalomanskog genija razlikuju od šovinističkih ispada nemačkih mislilaca devetnaestog veka. On je čak u većini nemačkih filozofa (među njima i Fihte i Hegel), video nesvesne varalice. Podrugivao se Kantu. Nemci nemaju pojma koliko su zli. Došao je do zaključka da Nemačka gde god prodre, uništava kulturu. Verovao je da su Hrišćani, jednako kao i Jevreji odgovorni za ropski moral koji preovladava u svetu, ali povrh svega toga nikada nije bio antisemita. Ponekad se pribojavao pomisli o budućnosti Pruske, a pred kraj života, pre nego što mu se um skroz pomutio, čak se poigravao mišlju o nekoj evropskoj uniji i svetskoj vladi.
Kroz gomilu raznorazne literature o ideologiji nacional-socijalizma, njegovo ime uvek nalazim. Došao sam do zaključka da je Ničeov uticaj jedan od najvećih na stvaranje Trećeg Rajha. Njegove knjige, možda, prosto vrve od genijalne maloumnosti, ali nacistička piskarala nikada nije zamaralo da ga uzdižu do neba. Hitler je često posećivao Ničeov muzej, svoje nesumnjivo poštovanje dotičnog filozofa uvek javno iznosio, pozirajući pred novinarima. Stoga mislim da nije bez osnove što su neki istoričari Ničea proglasili duhovnim ocem nacional-socijalističke rasne teorije. Ima i onih koji sad dižu ruku protiv, ali nije li taj filozof grmeo protiv demokratije i parlamentarizma, propovedao volju za vlašću, hvalio rat i najavio dolazak više rase i natčoveka – i to najuticajnim aforizmima? Svaki nacista ga je mogao sa ponosom citirati o gotovo svakoj temi koja mu padne na pamet. O hrišćanstvu: Smatram hrišćanstvo velikim prokletstvom, velikom duhovnom pokvarenošću, neizbrisivom sramotom čovečanstva… Hrišćanstvo nije ništa drugo nego tipično učenje socijalista!. O državi, moći i džungli čovečanstva: Društvo nikad nije smatralo vrlim ičim drugim do sredstvom snage, moći i reda. Država je organizovana nemoralnost… želja za ratom, za osvajanjem, za osvetom… Društvo nema prava da postoji zbog sebe, već kao predgrađe i skela pomoću koje se odabrana rasa može uzdići do svojih najviših zadataka… Ne postoje takve stvari kao što je pravo na život, pravo na rad ili pravo na sreću: u tom pogledu se čovek ne razlikuje od najmanjeg crva. O Rusiji: Zli ljudi ne pišu pesme. Otkuda onda Rusima pesme?. Ženi, koju Niče nikada nije imao, odredio je, krajnje očigledno, još gori položaj, upravo kao i nacisti koji su učili da je ženi mesto u kuhinji, a glavna uloga u životu da rađa decu nemačkim ratnicima. Niče je tu misao ovako oblikovao: Muškarca treba učiti ratovanju, a ženu da služi za odmor ratniku. Sve ostalo je besmislica. Išao je i mnogo dalje. U Kako je govorio Zaratustra uzvikuje: Odlaziš k ženi? Ne zaboravi korbač!, mada mislim da bi mu od deset žena, devet otelo taj bič, a on je to znao i izbegavao žene celog svog života.
A rat? U tome je Niče zauzimao stav većine nemačkih mislilaca devetnaestog veka. Gromovitim jezikom Starog Zaveta u Kako je govorio Zaratrusta, veliki filozof uzvikuje: Treba da ljubite mir kao sredstvo za nove ratove, a kratak mir više od dugog. Ne savetujem vam rad, već borbu. Ne savetujem vam mir, već pobedu… Kažete da je dobra stvar ona koja posvećuje čak i rat? Ja vam kažem: dobar je rat koji posvećuje svaku stvar. Rat i smelost su učinili više dobra nego milosrđe. Naposletku, Niče je prorekao dolazak elite koja će vladati svetom i iz koje će niknuti natčovek. U Volji za moć piše: Vladalačka rasa se rađa. Svrha isticanja vrednosti jeste stvaranje posebno snažnog čoveka, bogato obdarenog intelektom i snagom volje. Taj čovek i elita oko njega postaće ‘gospodari zemlje’.
Takvo bombastično brbljanje jednog od najoriginalnijih nemačkih umova mora da je našlo odjeka i u Hitlerovom zbrkanom duhu. U svakom slučaju, on ga je usvojio, ne samo filozofove misli, nego i njegovu sklonost ka grotesknom preterivanju, pa često i same njegove reči. Gospodari zemlje je čest izraz u Mein Kampfu. Nema sumnje da je na kraju Hitler sebe smatrao Ničeovim natčovekom.
U knjizi Totalni rat pronašao sam jednu zanimljivu Hitlerovu izjavu: Ko god želi da shvati nacionalsocijalističku Nemačku, mora da shvati Riharda Vagnera. To me je prilično iznenadilo, jer nisam mogao da vidim nikakvu vezu između genijalnog kompozitora i zločinačke poremećene rasističke ideologije. U stvari, sva povezanost se temeljila na delimično pogrešnom shvatanju velikog kompozitora. Rihard Vagner je gajio fanatičnu mržnju prema Jevrejima, upravo kao i Hitler, uveren da svojim novcem nameravaju da zavladaju svetom i premda je prezirao parlamentarizam i demokratiju, materijalizam i mediokritetsku buržoaziju, istovremeno se žarko nadao da će Nemci, sa svojim posebnim talentima, postati ne vladari, već oplemenjivači sveta.
Međutim, nisu njegova politička pisanija, nego njegovo monumentalno operno stvaralaštvo u kojem tako živo doziva svet drevnih germanskih predaka, s njegovim junačkim mitovima, borbenim paganskim bogovima, čudovištima i zmajevima, krvnim osvetama i primitivnim plemenskim zakonima, osećanjem za sudbinsko, za sjaj ljubavi i života i plemenitosti smrti nadahnuli mitove u tadašnjoj modernoj Nemačkoj i dali joj germansko shvatanje sveta, koji su Hitler i nacisti preuzeli za svoju ideologiju.
Od najranijih dana Hitler je obožavao Vagnera, pa čak i pred svoj kraj, u vlažnom i tesnom bunkeru u Glavnom Stanu, kad su se njegov izopačeni svet i snovi počeli da raspadaju i ruše, rado se prisećao prilika kad je imao priliku da sluša veličanstvena Vagnerova dela, svega što su mu značila i nadahnuća koje su mu ulivali čuveni bajrotski festival i bezbrojne posete kući Vanfrid, kompozitorovoj kući, u kojoj je živeo njegov sin Sigfrid Vagner sa ženom Vinifred, rođenom Engleskinjom, koju je Hitler jedno vreme obožavao. Kakvu mi je radost pružilo svako Vagnerovo delo!, uskliknuo je Hitler u noći između 24. i 25. februara 1942., ubrzo nakon katastrofalnog poraza na Istočnom frontu kod Staljingrada, u razgovoru sa svojim generalima i Himlerom, duboko sakriven u podzemnom skloništu Vučje jame u Istočnoj Pruskoj. Napolju je bila arktička hladnoća, sneg je napadao do kolena, kojih se tiranin fanatično bojao i mrzeo ih, pošto su pridoneli prvom nemačkom velikom porazu. Ipak, u toplini bunkera, kao da zaboravlja na ceo svet koji je bacio na kolena, prisećajući se svog najvećeg životnog nadahnuća. Pamtim šta sam osećao prvi put kad sam ušao u Vanfrid. Potcenio bih osećanja kad bih rekao da sam bio dirnut! U najtežim trenucima me nisu prestali bodriti, čak i Sigfrid Vagner. Voleo sam ih sve, a volim i Vanfrid… Deset dana bajrotskog festivala bilo je blaženo razdoblje u mom životu…, govorio je nemački vođa svojim generalima te hladne večeri.
Iako je Hitler u takvim monolozima uvek isticao da Tristana i Izoldu smatra Vagnerovim ubedljivo najboljim delom, ipak je čudesni Prsten Nigelunga, cuklus od četiri opere, u kome se kompozitor nadahnuo velikim epskim mitom Pesmom Nibelunga i na kojem je radio 25 godina, dao Nemačkoj, a posebno Trećem Rajhu toliko starogermanskog mita. Često su mitovi nekog naroda najviši i najverniji izraz njegovog duha i kulture, a nigde to nije tačnije nego u slučaju Nemačke. Šeling je čak tvrdio da se nacija rađa s rođenjem svoje mitologije. Jedinstvo njenog razmišljanja, a to znači kolektivne filozofije, predstavljeno je u njenoj mitologiji, stoga njena mitologija sadrži sudbinu nacije. A Maks Mel, nemački pesnik s početka dvadesetog veka napisao je modernu verziju Pesme Nibelunga. Govorio je: Danas je od grčkih bogova preostalo malo onog što je humanizam hteo tako duboko da ubrizga u našu kulturu… Ali Sigfrid i Krimhilda su oduvek u duši naroda!
Sigfrid i Krimhilda, Brunhilda i Hagen – to su drevni junaci i junakinje s kojima su se mnogi Nemci devetnaestog i prve četvrtine dvadesetog veka želeli da identifikuju. S njima i sa svetom varvarskih i naročito paganskih Nibelunga – iracionalnog, herojskog i mističnog sveta, punog izdaja i nasilja, natopljenog krvlju, što kulminira u Sumraku Bogova, kad Valhalu proždire plamen, jer ju je Votan (vrhovni germanski Bog), nakon svih udaraca sudbine, potpalio u orgiji samouništenja, što je oduvek privlačilo nemački mentalitet i odgovaralo nekoj strašnoj čežnji u nemačkoj duši. Ti junaci, taj primitivni demonski svet, uvek je postojao, po Malovim rečima, u duši naroda. U toj nemačkoj duši može se osetiti borba između duha civilizacije i duha Nibelunga, a u vreme o kojem trenutno pišem ovo poslednje je nadvladalo. Nimalo me ne čudi što je Hitler želeo da nadmaši Votana kad je 1945. godine naredio uništenje Nemačke da može zajedno sa njim da nestane u plamenu.
Međutim, Vagner, taj fantastični genije, generalno veliki umetnik, nije bio tako jednostran kako bi se iz izloženog moglo zaključiti. Sukob u nibelunškom ciklusu često se vrti oko pohlepe za zlatom, koju je kompozitor uporedio sa tragedijom modernog kapitalizma i koja je, što je sa užasom posmatrao, uništavala stare vrline iz drevnih vremena. Uprkos svojoj sklonosti za paganske junake, on nije toliko kudio Hrišćanstvo kao što je Niče to činio. Osećao je strašno saosećanje sa čitavim čovečanstvom, koje bezglavo luta i nemilice se uništava kroz tragične ratove. Ali, na kraju krajeva, Hitler baš nije potpuno pogrešio kad je govorio da čovek koji želi da shvati nacizam, mora prethodno dobro da upozna Vagnera.
Vagner je poznavao, i bio pod uticajem, Šopehauera, a zatim i Ničea, iako se ovaj sporio i svađao sa njim, jer je smatrao da njegove opere, posebno Parsifal, previše ističu hrišćansko odricanje. U Ničeovom Slučaju Vagner, svoje nesuglasice sa Vagnerom, čuveni filozof je do detalja izneo. U toku svog dugog i burnog života, Vagner je došao u dodir sa još dvojicom ljudi, jednim Francuzom i jednim Englezom, koji su veoma bitni za ovo moje istraživanje, ne toliko zbog utiska koji su ostavili na Vagnera, iako je on bio nesumnjivo veoma velik, koliko zbog njihovog uticaja na nemačku misao, čime su neposredno pripremili tlo za dolazak zločinačkog Trećeg Rajha. Ti pojedinci su bili francuski diplomata i grof Žozef Artur de Gobino i Hjuston Stjuart Čembrlejn, jedan od najneobičnijih Engleza koji su ikada postojali.
Ne mogu reći da su bili idioti i ludaci. Obojica su bili izuzetno uobraženi, veoma načitani i obrazovani, i što je najbitnije veoma mnogo su proputovali. Ipak, obojica su zastupali tako neodržive rasne teorije, da ih nijedan narod, čak ni njihov vlastiti, nije ozbiljno shvatao, sem Nemaca, naravno. Nacistima su njihove sumnjive teorije bukvalno postale Sveto Pismo. Verovatno nije preterano reći, uostalom to su mnoge Hitlerove pristalice sa ponosom govorile (barem sam takav utisak stekao, čitajući citate u pojedinim savezničkim studijama o Drugom svetskom ratu), da je Čembrlejn bio duhovni otac Trećeg Rajha. Taj neobični Englez, koji je u Nemcima video izabranu rasu i nadu budućnosti, obožavao Riharda Vagnera (s čijom se ćerkom naposletku oženio) i najpre poštovao Vilhelma II, a zatim Hitlera, a obojici bio mentor, pri kraju svog fantastičnog života mogao je da pozdravi austrijskog molera – i to mnogo pre nego što je Hitler došao do vlasti ili imao bilo kakvih izgleda da će do nje doći – kao od Boga poslatog da nemački narod izvede iz pustinje. Hitler je, što nije nimalo neobično, Čembrlejna smatrao prorokom, a takvim se, uostalom, i pokazao. Šta je to bilo u učenju te dvojice što je usadilo u Nemce rasno ludilo i ludilo o pitanju nemačke sudbine?
Gobinoov glavni prilog bilo je delo u četiri knjige objavljeno između 1853. i 1855. pod naslovom Esej o nejednakosti ljudskih rasa. Ironija sudbine je da je taj francuski aristokrata, pošto je služio kao oficir u kraljevskoj gardi, počeo svoju javnu karijeru kao šef kabineta Aleksisa de Tokila, dok je taj čuveni autor Demokratije u Americi bio 1848. godine kratko vreme ministar spoljnih poslova. Gobino je zatim služio kao diplomata u Hanoveru i Frankfurtu, i više iz svog dodira sa Nemcima, nego s Tokilom, razvio svoje teorije o rasnoj nejednakosti, iako je jednom prilikom priznao da je svoja dela napisao delimično da bi pokazao superiornost svojih aristokratskih predaka.
Gobinou je, kao što izjavljuje u posveti svog dela kralju Hanovera, rasa ključ istorijskog i kulturnog razvoja. Rasno pitanje dominira svim ostalim istorijskim problemima… Nejednakost rasa dovoljna je da objasni čitav tok sudbine jednog naroda… Postoje tri glavne rase: bela, žuta i crna, a bela je nadmoćna… Istorija pokazuje da sva civilizacija potiče od bele rase, a nema civilizacije u kojoj ne učestvuje ta rasa… Biser bele rase je arijevac, ta sjajna najplemenitija ljudska porodica u beloj rasi, čije poreklo vuče iz Centralne Azije. Nažalost, savremeni Arijevac se promenio nagore mešanjem sa manje vrednim rasama, kao što je vidljivo u Južnoj Evropi. Međutim, na severozapadu, iznad crte koja ide otprilike istočno od Švajcarske, pojavljuju se Arijevci kao viša rasa, iako ni približno besprekorno čista. Njima pripada deo Francuza, svi Englezi i Irci, Holanđani, stanovništvo između Rajne i Hanovera i Skandinavci. Gobino je, očigledno isključio nemačku naciju koja je živela istočno i južno o njegove linije – činjenica koju su (namerno) nacisti prevideli kada su prigrlili njegovu teoriju.
Ipak, prema Gobinoovim rečima, Nemci, ili barem Zapadni Nemci, bili su najbolji od svih arijevaca – otkriće koje nacisti nisu ispravljali. Smatrao je da kuda kod pošli Nemci, donosili su poboljšanje. To se dogodilo još u Rimskom Carstvu. Takozvana Varvarska Germanska Plemena, koja su osvojila Rim i srušila Carstvo, učinila su veliku uslugu civilizaciji, jer Rimljani, u četvrtom veku nisu bili ništa bolji od degenerisanih mešanaca, dok su Germani bili relativno čisti arijevci. Arijevski Nemac je snažno biće, stoga je sve što on misli, kaže i uradi od najveće važnosti.
Gobinoove sulude ideje su ubrzo bile prihvaćene u Nemačkoj. Vagner, koga je Francuz upoznao 1876. godine, oduševljeno ih je prihvatio, a ubrzo su i Gobinoova društva počela da niču po celoj Nemačkoj (ali ne i Francuskoj). Upravo tu dolazimo do gore pomenutog gospodina Čembrlejna. On je bio pristalica tih društava, a njegov život i delo predstavljaju jednu od najčudnijih ironija sudbine u neumoljivom istorijskom toku koji su doveli do naglog uspona i pada Hitlerovog Trećeg Rajha. Bio je sin engleskog admirala, sestrić britanskog feldmaršala Nevila Čembrlejna i dvojice britanskih generala i naposletku zet Riharda Vagnera. Rođen je 1855. godine u Portsmutu. Roditelji su želeli da napravi karijeru u britanskoj mornarici, ali je njegovo krhko zdravlje isključilo tu mogućnost. Obrazovao se u Francuskoj i Ženevi, tako da mu je francuski postao glavni jezik kojim se služio. Između petnaeste i devetnaeste godine sudbina ga je dovela u dodir s dvojicom Nemaca i nakon toga ga je Nemačka nezadrživo privlačila, te je naposletku postao njen državljanin i jedan od najistaknutijih mislilaca. Na nemačkom jeziku je napisao sva svoja mnogobrojna dela, od kojih su neka imala gotovo zaslepljujuć uticaj na Vilhelma II, Adolfa Hitlera i bezbroj manje poznatih Nemaca.
1870. godine, kada je napunio petnaest godina, Čembrlejn je dospeo u ruke Ota Kunca, neobičnog kućnog učitelja, Prusa nad Prusima, koji je četiri godine ubrizgavao u taj željni um slavu militantne Prusije i takođe (očigledno nesvestan suprotnosti) takvih umetnika kao što su Betoven, Gete, Šiler i Vagner. Čembrlejn se u devetnaestoj godini smrtno zaljubio u Anu Horst, takođe Pruskinju, deset godina stariju od njega, i poput njega u velikoj meri neurotičnu. 1882. godine je putovao iz Ženeve, gde je tri godine studirao filozofiju, hemiju i medicinu, u Bajrot. Imao je tačno 27 godina. Na festivalu je upoznao Vagnera koji je (kako je izjavio) postao sunce njegovog života, i Kosimu, kompozitorovu ženu, kojoj će ostati strastveno i ropski veran do kraja života.
Potom se oženio sa Anom Horst, otišao u Drezden na službu i postao Nemac u mislima i jeziku. Posle se preselio u Beč, gde je živeo deset godina, da bi 1909. godine napokon došao u Bajrot, gde je i umro 1927. Razveo se od svoje obožavane žene 1905. godine, kad joj je bilo 60 godina i kad je bila mentalno mnogo bolesnija od njega. Govorio je da ga je razvod doveo na ivicu ludila. Ipak, tri godine kasnije oženio se sa Evom Vagner, nastanio kraj Vanfrida, gde je mogao biti blizu ženine majke, obožavane, snažne i odlučne Kosime.
Preosetljivog i neurotičnog Čembrlejna, podložnog čestim nervnim slomovima, napastovali su demoni i, kako je govorio, nepopustljivo gonili da traži uvek nova područja istraživanja i da nastavlja svoja silna pisanja. Takve mračne vizije su ga prisilile da pređe sa biologije na botaniku, na likovnu umetnost, na muziku, na filozofiju i na istoriju. 1896. godine prisustvo jednog demona je bilo toliko snažno, da je u groznici pisao o jednoj biološkoj tezi, dok nije stvorio klicu teme koja je dominirala svim njegovim kasnijim delima: rasa i istorija.
Ma kakvi bili nedostaci njegovog uma, raspolagao je širokim poznavanjem književnosti, muzike, biologije, botanike, religije, istorije i politike. Kao što je istakao Žan Real, u svim njegovim delima bilo je dubokog jedinstva nadahnuća i značajne povezanosti. Kako je osećao progon demona, njegove knjige (o Vagneru, Geteu, Kantu, Hrišćanstvu, rasi) bile su pisane u groznici, u pravom transu, u stanju samoizazvane omamljenosti, tako da ih, kako kaže u svojoj autobiografiji Razvojni put mojih misli, kasnije često nije prepoznavao kao svoje, jer su bile nadmašile njegova očekivanja. Ljudi uravnoteženijeg duha nego što je bio njegov, kasnije su oborili njegove rasne teorije i mnogo šta od njegovih istorijskih pisanija. Francuski stručnjak za germanistiku Edmond Vermej proglasio je Čembrlejnove ideje iz osnove pogrešnim. Međutim, antinacističkom Hitlerovom biografu, Nemcu Konradu Hajdenu, koji je žalio što su Čembrlejnove rasne ideje imale takav uticaj, on je u istoriji nemačkog mislilaštva jedan od najčudesnijih talenata, rudnik znanja i dobrih ideja.
Knjiga koja je najsnažnije uticala na to mislilaštvo, koja je bacala u ekstazu Vilhelma II i dovela naciste do njihovog rasnog ludila, bila je Osnove devetnaestog veka, delo od 1200 stranica, koje je Čembrlejn, još jednom opsednut od svojih mnogobrojnih demona, napisao u devetnaest meseci 1897-98 godine, a godinu dana kasnije objavio u Beču. Kao i Gobino, kome se Čembrlejn divio, smatrao je da je ključ istorije, a i sama osnova civilizacije rasa. Da shvati devetnaesti vek, to jest savremeni svet, čovek pre svega mora da razotkrije kakvu su mu zaostavštinu ostavila drevna vremena. Tu su tri stvari: grčka filozofija i umetnost, rimski zakoni i Hrist. Tu su takođe i tri naslednika: Jevreji i Nemci, dve ‘čiste rase’, i mešanci na Sredozemlju… (Latini najverovatnije), koje je zvao ljudski haos. Po njemu su samo Nemci zaslužili da naslede takvu zaostavštinu, iako su u istoriju ušli relativno kasno (u trinaestom veku). Govorio je da su to debelo zaslužili obaranjem čuvenog Rimskog Carstva. Nije tačno da su varvari doneli mrak srednjeg veka, taj mrak je usledio usled moralne propasti rasno haotičnog čovečanstva koje je Rimsko Carstvo na samrti stvorilo. Kroz njegove zabeleške došao sam do zaključka da je smatrao da bi neki novi varvari doneli spas rasno haotičnom čovečanstvu, tu prvenstveno misleći na Jevreje. Čembrlejn je u varvare, pored Germana, ubrajao i Kelte i Slovene. Smatrao je da svako može biti varvar bez obzira na svoje rasno poreklo. Verovatno je ovde proradila njegova podsvest, zbog očiglednog nenemačkog porekla. I pored svega, Čembrlejn ih je smatrao dušom čovečanstva, najznačajnijim činiocem moderne evropske kulture. Priznajem da sam ostao zatečen ovakvim tvrdnjama, jer ne vidim kakve veze imaju germanski varvari sa Slovenima?! Verovatno je usled svojih psihičkih zemljotresa, dolazio i do suludijih zaključaka.
Dalje, u Osnovama… dolazi najduže i najobimnije poglavlje o jednom drugom narodu, verovatno već pogađate da se radi o Jevrejima. U prethodnom pasusu sam napomenuo da su za Čembrlejna, Jevreji i Nemci dve jedine čiste rase, tako da u tom stilu počinje i prvi deo ovog poglavlja u kome osuđuje glup i odvratan antisemitizam. Govorio je da Jevreji nisu ništa manje vredni od Germana, samo su malo drugačiji, a njihova najveća vrednost je sposobnost da očuvaju čistoću rase. Ipak, u nastavku svoje analize, Čembrlejn upada u najgori mogući antisemitizam, što je Julius Strajher iskoristio i masovno citirao u svom listu Napadač, koji je bio jedan od najtiražnijih nacističkih listova. Verovatno da najveći deo nacističkog pomahnitalog antisemitizma dolazi iz ovog poglavlja Čembrlejnovih Osnova devetnaestog veka.
Čitava zbrkanost i ludilo njegovog uma postaje očigledna u nastavku, gde govori da je Hristova ličnost jedna od tri najveće zaostavšine moderne civilizacije, da bi nakon toga, bez trunke stida uporno nastojao dokazati da Hrist nije bio Jevrej. Njegovo galilejsko poreklo, nesposobnost da direktno izgovara aramejske guturale, bili su mu glavni izgovor o Hristovom navodnom nesemitskom poreklu. Na kraju donosi zaključak da ko kod misli da je Hrist bio Jevrej jeste glup čovek. Hrist nije bio Jevrej. Da ne bi izlaganje ostalo samo na negaciji, shvatio je da mora da otkrije pravu Hristovu nacionalnost. Dolazi do briljantnog zaključka da je bio, ko drugo do Arijevac! Ovo je bio vrhunac mog istraživanja, mesto na kome nisam mogao da verujem koliko je rasno ludilo izdegenerisalo jednog čoveka. Posle ovakve nebuloze i sam Čembrlejn ne znajući kud će dalje, objašnjava da je Hrist ako ne po krvi, onda arijevac po svom moralnom i religioznom učenju, toliko suprotnom materijalizmu i apstraktnom formalizmu jevrejske vere. Verujem da osim nacista niko ove sulude misli nije ni konstatovao.
Sledi detaljnija istorija jevrejske rase, od vremena kad su se Semiti ili pustinjski Beduini pomešali sa Hititima, koji su imali jevrejski nos (!) i naposletku sa Amorićanima, koji su bili Arijevci. Na nesreću, Arijevci su do mešanja sa Jevrejima bili veličanstveni, plavokosi i lepi. Do mešanja je došlo kasno, pa se nije mogao ispraviti pokvareni hebrejski duh. Iako je na početku svoje studije o Jevrejima izneo podatak da su uz Nemce jedina čista rasa, ovde govori o degenerisanom narodu. Samom tom činjenicom, čitava njegova teorija pada u vodu.
Objavljivanje ovako obimne knjige u Nemačkoj izazvalo je pravu senzaciju i samim tim i veliku slavu ovom ludom Englezu. Više klase su je brzo prihvatile, jer su to bila opojna pisanija koja su im očajnički trebala. Za deset godina je prodata u solidnih 60.000 primeraka, a do 1914. u čak 100.000. Knjiga je počela masovno da se prodaje u nacističko vreme, gde je dostigla nekoliko desetina izdanja i 300.000 prodatih primeraka. Među njenim najvernijim i najfanatičnijim čitaocima bio je i sam car Vilhelm II. Pozvao je autora na svoj dvor i nakon toga počinje dugo i prisno prijateljstvo, sve do smrti Čembrlejnove 1927. godine. Razmenjujući mnogobrojna pisma, jedan drugom su se prosto ulizivali, laskajući o vrednim delima njihovih života. Čembrlejn je uspeo da utiče na cara, nudeći lude savete još luđem i tvrdoglavijem monarhu. Kada je 1908. godine opozicija žestoko napala cara zbog katastrofalne spoljne politike, Čembrlejn mu je pisao da javno mnjenje čini gomila idijota i nacionalnih izdajica, tako da ne treba mnogo da brine o njihovim napadima. Carev odgovor je bio krajnje jednostavan: Vi vodite svoje pero, a ja svoj jezik i široki mač, aludiraju na prethodno pismo u kome mu je rekao da će zauvek da ostanu zajedno. U toku Prvog svetskog rata prosto je bombardovao monarha pismima, savetujući ga šta Nemačka treba da radi kad osvoji Evropu. U suštini sve se svodi na luda baljezgarenja matorog ludaka, čiji je mozak očigledno izjeden demonima, stalno vapio za germanizaciju Evrope. Kajzer mu nije ostao dužan: 1916. svečano mu je dodelio čelični krst.
Međutim, to su sve igrarije spram uticaja (doduše indirektnog) koji je imao na Treći Rajh. Njegove rasne teorije i misli o misiji Nemaca i Nemačke preuzeli su nacisti, slaveći ga kao najvećeg proroka. U vreme Hitlerove Nemačke izašlo je na bezbroj članaka, knjiga i brošura u kojima su ga izdizali kao duhovnog osnivača nacionalsocijalističke Nemačke. Alfred Rozenber, glavni nacistički ideolog, pokušao je Hitleru da prenese svoje oduševljenje engleskim filozofom. Moje mišljenje je da se Hitler sigurno upoznao sa njegovim delima još mnogo pre, možda čak u svojoj tragičnoj četvorogodišnjoj bečkoj avanturi, jer je u to vreme bio prisutan u mnogim pangermanskim i antisemitskim krugovima, čije je publikacije požudno gutao. Verovatno je čitao i neki od gomile žestokih šovinističkih članaka koje je Čembrlejn pisao za vreme rata. Hitler se u Mein Kampf-u žali što ljudi olako prelaze preko Čembrlejnovih tekstova. Dotični filozof je bio prvi među intelektualcima koji je prorekao veliku budućnost Hitleru, a Nemcima (ako ga slede) nove mogućnosti. Hitler ga je upoznao 1923. na bajrotskom festivalu. Filozof je bio bolestan, napola oduzet i neverovatno razočaran nemačkim porazom. Ipak, Hitler ga je doveo svesti i dao mu novu snagu. Očekuju vas velike stvari!, pisao je sutra budućem diktatoru. Ni u jednom trenutku se nisam pokolebao u nemački narod, ali je moja nada nisko pala. Jednim udarcem ste preobrazili stanje moje duše. To što Nemačka u trenutku svoje najveće nevolje rađa jednog Hitlera, dokaz je njene vitalnosti. Neka vas Bog štiti!.
To je bilo vreme kad je Adolfa Hitlera, sa njegovim čaplinovskim brčićima, neotesanim ponašanjem i silovitim, gotovo tuđinskim ekstremizmom, većina Nemaca smatrala smešnim. Hitler je u to vreme imao veoma malo pristalica. Ali je hipnotički magnetizam njegove ličnosti delovao magično na ostarelog filozofa i obnovio njegovu veru u nemački narod kojem se priklonio. Postao je član mlade nacionalsocijalističke partije i počeo pisati članke za njene rasističke publikacije. Jedan njegov članak iz 1924. godine, dok je Hitler sedeo u zatvoru zbog pivničkog puča, veličao ga je kao čoveka poslatog od Boga da vodi nemački narod. Na dan njegovog sedamdesetog rođendana, najtiražniji nacistički časopis Narodni posmatrač, objavio je kolumnu u kojem je na sva zvona veličao njegove Osnove…, navodeći ih kao nacističko jevanđelje. Šesnaest meseci kasnije filozof je legao u grob u nadi da će se njegova proročanstva ispuniti pod vođstvom novog nemačkog Mesije.
Adolf Hitler je već tada, ili pak možda malo ranije, bio opsednut mističnim osećajem da mu je predodređena misija na zemlji. Od miliona ljudi, mora se izdvojiti samo Jedan, govorio je u Majn Kampfu. On će apokaliptičnom snagom, od kolebljivog idejnog sveta širokih masa, isklesati granitne principe i toliko se boriti da oni budu opravdani, dok se iz promenljivih talasa slobodnog misaonog sveta ne uzdigne čelična stena, čvrstog jedinstva i vere.
Svoje čitaoce ni u jednom trenutku nije doveo u nedoumicu da je on taj Izabrani. Majn Kampf je prožet raspravama o ulozi Genija, koga odabire Providnost da izbavi svoj narod iz tmine i ponovo ga učini najvećim, iako možda ni sam genije ne shvata ili ne spoznaje svoju ogromnu veličinu. Svaki čitalac je svestan svega ovoga veoma dobro, jer je Majn Kampf pisan u zatvoru, pa je Hitler mislio na sebe i svoj trenutni položaj. Gotovo uvek je potreban neki podsticaj da genija iznese na površinu. Sve se opire i ne želi verovati da je to biće, naoko isto, ali ipak drugačije. Taj proces se ponavlja sa svakim velikanom prošlih vremena. Iskra genijalnosti se nalazi u istinski stvaralačkom čoveku od trenutka njegovog rođenja. Prava genijalnost je uvek urođena, nikad stečena ili naučena. Hitler dalje nastavlja o velikanima koji su oblikovali istoriju, jer su bili genijalna mešavina praktičnog političara i mislioca. Unutar dugih razdoblja ljudske istorije može se dogoditi da se političar stopi sa teoretičarem. Ipak, što je potpunija ta veza, to su veće prepreke političarevom radu. On više ne radi za potrebe običnog građanina, već za ciljeve koje će razumeti samo nekoliko izabranih. Tako se on razapinje između ljubavi i mržnje.
Ove rečenice je pisao u zatvoru 1924. godine, diskreditovan pivničkim pučem, kada su samo malobrojni shvatali šta je naumio ovaj čovek. Očigledno je da nije sumnjao u sebe. Nisam siguran da je ikada čitao Hegela, ali je iz njegovih natpisa očigledno da su mu njegova dela poznata, barem iz razgovora sa Rozenbergom i Hesom. Na ovaj ili onaj način, mora da su čuvena Hegelova predavanja na berlinskom univerzitetu, jednako kao i bezbrojne Ničeove izreke, pobudile njegovu pažnju. Kao što sam na početku kolumne pomenuo, Hegel je razvio teoriju o herojima, teoriju koja je itekako odgovarala nemačkom mentalitetu. Možemo ih nazvati herojima, utoliko što svoje ciljeve i zadatke ne izvlače iz mirnog, redovnog toka stvari, blagoslovenog postojećim poretkom, već iz tajnog izvora, iz onog unutrašnjeg Duha još skrivenog pod površinom, koji na spoljni svet kuca kao na ljusku, a zatim je razbija na komadiće. Takvi su bili Aleksandar Veliki, Cezar, Napoleon. To su bili praktični političari, ali istovremeno i mislioci koji su imali uvid u ono što vreme traži. To je bila Istina njihovog vremena i njihovog sveta… Njihovo je bilo da saznaju da taj opšti princip, korak koji direktno vodi u napredak, kojim će krenuti njihov svet; da im to bude cilj i da ulože svoju energiju u to. Treba priznati da ti ljudi koji kroje istoriju, ti heroji jedne epohe, imaju najjasniji pogled. Njihova dela i govori su ono najbolje u njihovom vremenu. Sličnost ovog Hegelovog citata i onog iz Majn Kampf-a je uočljiva. Stapanjem političara i mislioca nastaje heroj, svetskoistorijska ličnost, Aleksandar Veliki, Cezar, Napoleon. Zar nije i Hitler, u kome je, kako je u međuvremenu poverovao, došlo do stapanja, mogao da teži da dostigne njihovu veličinu?
U Hitlerovim izjavama stalno odzvanja tema da je vrhovni vođa iznad morala običnog čoveka. To je bilo Ničeovo i Hegelovo stanovište. Rekao sam već ranije da je Hegel tvrdio da se moralni zahtevi ne mogu tražiti od velikih vladara, niti se herojima sme zameriti ako na svom putu pogaze mnogo nedužnog cveća“. Niče je svojim grotesknim preterivanjem otišao i mnogo dalje. U Volji za moć piše: Moćnici, gospodari stiču ponovo čistu savest grabežljive životinje; čudovište koje se sa strašnog pokolja, paleža i mučenja vraća sa istom radošću u srcu, s istim mirom u duši, kao da je učestvovao u nekoj studentskoj nepodopštini. Ko ume po prirodi zapovedati, ko je po prirodi ‘gospodar’, ko je silovit u činu i kretnji – šta njemu znače ugovori! Da bismo pravilo ocenili moral, treba ga zameniti sa dva zoološka termina: kroćenjem zveri i uzgojem određenih vrsta. Takve misli koje je Niče doterao do krajnosti, a mnogi Nemci spremno prihvatili, na Hitlera su, čini mi se, snažno delovale. Genije sa misijom bio je iznad zakona, jer kad je došlo njegovo vreme za akciju, Hitler je mogao da opravda najokrutnija i najhladnokrvnija nedela, oduzimanje lične slobode, brutalno uvođenje prinudnog rada, strahote koncentracionih logora, pokolj sopstvenih pristalica u čuvenoj kristalnoj noći, jula 1934. godine, ubijanje zatvorenika, istrebljenje Jevreja…
Epilog
Kada je Hitler u decembru 1924. godine, pet dana pre katoličkog Božića izašao iz zatvora Landsberg, zatekao je situaciju koja bi verovatno naterala svakog drugog čoveka da se povuče iz politike. Nacistička stranka i njeni listovi su bili zabranjeni, prethodne vođe behu zavađene. Njemu samom bilo je zabranjeno da javno istupa, a što je bilo još gore, pretila mu je deportacija u rodnu Austriju. Mnogi od njegovih stranačkih drugova slagali su se sa opštim mišljenjem da je Hitleru došao kraj i da će, kao i mnogi drugi provincijski političari, koji su u godinama razmirica, kad se činilo da će Republika pasti, došli do prolazne slave, uskoro pasti u zaborav. Ipak, Republika je izdržala oluje. Počela je da napreduje. Dok je Hitler sedeo u zatvoru, pozvan je finansijski čudotvorac Horake Greli Šaht da učvrsti valutu, u čemu je uspeo. Razorna inflacija je prestala. Iz Amerike je počeo da stiže kapital. Privreda je bila na putu da se brzo oporavi. Prvi put od poraza, šest godina kasnije, nemački narod je počeo da živi normalan život. Dve nedelje pre Hitlerovog izlaska iz zatvora, socijaldemokrate (Hitler ih je zvao novembraski zločinci) u izborima za Rajhstag su dobili 30% (8 miliona) glasova. Nasuprot nacistima, koji su se priključili nacionalističkim grupacijama sa severa zemlje pod imenom Nacionalsocijalistički pokret za slobodu, pao je u decembru broj glasova sa oko dva miliona, koliko su dobili na izborima u maju 1924. na ispod milion. Činilo se da je nacionalsocijalizmu odzvonilo. Ponikao je u trenutku nacionalne nevolje. Sad, kad su se izgledi za naciju popravljali, brzim je tempom nestajao.
Tako je verovala većina Nemaca, ali ne i Adolf Hitler. On se nije dao tako lako obeshrabriti. Znao je da čeka. Dok je još jedanput prikupljao konce svog života, u prašnjavom dvosobnom stanu u Minhenu, a zatim na leto u različitim restoranima i kafanama Obersalzberga, razmišljanja o prošlim neuspesima i sadašnjem pomračenju, poslužila su samo da učvrste njegov ionako čvrst moral i odlučnost. Iza rešetaka imao je itekako mnogo vremena da razmisli ne samo o svojoj prošlosti, njenim trijumfima i greškama, već i o burnoj prošlosti nemačkog naroda. Tako se u njemu ponovo rodila ideja o misiji njegovoj i njegovog naroda, koji je isključivao svaku sumnju. U takvom emotivnom raspoloženju, diktirao je poslednje redove Majn Kampf-a, koje su bile okosnica prve knjige. Ubrzo se prihvatio pisanja drugog dela. Nacrt onoga što mu je navodno Svevišnji poverio da obavi u ovom kataklizmičkom svetu, i filozofija nemačkog shvatanja sveta, koja ga je trebala podupreti, bili su sad izloženi golim pismom tako da svako sada može o njima da razmišlja. Taj pogled na svet, ma kako on bio poremećen, imao je, kao što sam izložio na prethodnim stranicama, duboke korene u nemačkom duhu. Taj nacrt je mogao da se čini grotesknim većini mislilaca dvadesetog veka, pa čak i u Nemačkoj, ali je on imao i određenu logiku. Sadržao je jednu viziju. Nudio je, iako je malo ko u ono vreme to shvatao i video, nastavak nemačke istorije. Ukazivao je put do slavne nemačke sudbine.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
