Nadimač je krajnje zanimljiv domaći bend. Muzika koju sviraju nije baš uobičajena kod nas, a njihov ultra brzi miks speed/thrash/crossover metala udara direktno u glavu i iza sebe ostavlja samo pustoš. Priznaću odmah na početku da ovu muziku i ne slušam previše, nisam je ni naslušan da mogu dam neku super kvalitetnu ocenu, ali ovako ovlaš, na prvu laičku loptu, rekao bih da zamislite kao mešavinu ranog Slayera i Kreatora, ali jedno triput brže.
Okej, reći ćete vi sad meni, ako je sve to tako kao što kažeš, šta je to što ovaj bend može da izdvoji iz tog metal sveta i preporuči običnom smrtniku koji tek po koji put upliva u te vode i čuje po koji album? Prvo i u principu najbitnije je da pevaju/vrište/dernjaju se na srpskom, ma koliko god to sa distance zvučalo suludo.
Kad smo apsolvirali te činjenice, pređimo i na sam album. Ovo je drugi album, iako postoje osam godina. Iza sebe imaju dva albuma, ali i neverovatan broj split izdanja, po kojima su najviše i poznati. Pre dve godine su izbacili debi album Državni Neprijatelj Broj Kec koji je doživeo i strano izdanje. Pokratkom postupkuima sličan princip, samo mi se čini da je malo više u starom treš fazonu nego debi. Što je naravno samo pohvalno. Solaže neodoljivo podsećaju na Slayer i furiozno su brze. Tekstovi su crnohumorni i krajnje jednostavni, vrlo iskreni, što je u današnjoj muzičkoj hiper-produkciji veoma retko. Čak i kod nas, da se ne lažemo. Kad sam prvi put pustio Nadimača pomislio sam da je ova muzika idealan soundtrack za tragično stanje društva u Srbiji. Bez zajebancije. Očaj, apatija, gotovo samoubilačko raspoloženje prosečnog Srbina koji je smoren do koske jer nema para, ništa mu se u životu ne dešava i u trouglu kuća/posao/puko preživljavanje, retko ko ima nečeg drugog vrednog pomena.
Zato i ne čude krajnje direktni tekstovi u kojima se govori o političarima, bekstvu u sebe i od svih drugih, razočarenjima… Nisu to neke nove teme, znamo ih i u drugim bendovima, ali je meni bilo zanimljivo da čujem ovako brzo pevanje i raketno brze gitarske rifove, koji ne dozvoljavaju prostor ikakvim zajebavanjima. Ovo je u pravom smislu te reči muzika na kec.
Ovaj bend nije ni originalan u globalnim okvirima, nisu izmislili toplu vodu, ali su za naše pojmove mazohisti nečeg što je odavno nestalo u večnim lovištima: tekstovi na maternjem jeziku. Da nije novosadskih bendova verovatno ne bi ni bilo domaćeg benda koji peva na srpskom. Zbog toga, ali i ogromnog truda koji bend ulaže u samopromociju, vredi ih podržati i pogledati uživo.
Po kratkom postupkuje dnevnik propadanja srpskog društva i naše države u celini. Možda smo i propali, ali nismo toga svesni. Neko će reći da se u normalnim državama ljudi još bore za sebe i svoje porodice, ali mi smo to izgleda odavno batalili. Postali smo šampioni u kukanju, pljuvanju uspešnih i verovatno krupnim koracima grabimo ka prvoj poziciji najsmorenije nacije na svetu. Nadimač je samo tu da glasno i jasno ukaže da smo u govnima i da nas, očigledno, bole kurac šta će biti sa nama. Vapaj očajnika, rekao bih. Nadimaču svaka čast, suluda brzina i surova realnost. Jedva čekam sledeći album.
AreaDeath Productions
www.myspace.com/nadimacbend
