Jedna teorija mi se mota po glavi već nekoliko meseci. Po njoj je The Get Up Kids upropastio čitavu jednu generaciju. Isprao mozak klincima. Naravno, bendu ne mogu ništa da zamerim, pošto su oni radili nešto što i jeste originalno, a svoje uticaje su uspeli da ukomponuju na interesantan način. Međutim, današnji klinci ne rade na takav način, oni samo iskopiraju jedan bend i teraju dalje, misleći da su pronašli toplu vodu. Mislim da ne treba da vam objašnjavam šta ovaj bend svira, jer vi to vrlo dobro znate, bilo da ste slušali Park ili nemate pojma ništa o bendu. Pevač ovog benda zvuči kao Nataša Bekvalac sa ogromnim jajima i bez silikonskih grudi. Ladd Mitchell, svojom rolom u bendu Park, verovatno može slobodno da stavi kandidaturu za najboljeg emo pevača godine, jer je sve radio po pravilima, koje je pročitao u knjizi Kako treba pevati u emo bendu?. Naravno, potpuno je očigledno da je pevač dobro odradio domaći zadatak, jer je kupio i naučio napamet i knjigu Kako treba pisati tekstove u emo bendu?. Primeri: last night I was up again till three, watching TV iz druge Trivet, these broken lungs have little air left if some, the cause and effect as simple as a car wreck iz osme Wreck Simple, girl keeps screaming, boy keeps feeling far away, isolated iz pretposlednje Here On And Out, koje mogu da reflektuju čitav album. Naravno, emo album ne bi bio emo album ako ne bi bilo izvesnih referenci na šaputanja, dahtanja, mirise i određene boje, zar ne? Srećom, No Signal nije izuzetak. Mlađani Ladd je zaista zaslužio epitet MVP u konkurenciji emo pevača. Potpuni trijumf nam dolazi sa krajem poslednje pesme Cover Up posle koje dolazi hidden track, bez koje ni jedan pravi emo album ne može da postoji. Park je zaista pravi emo bend. Nemam više reči.
Lobster Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
