Prva decenija novog milenijuma je bila teška za sve bendove koji su žarili i palili devedesetih. Pennywise su uvek bili u samom vrhu kalifornijske melodije i mnogi su ih smatrali najboljim predstavnikom takozvanog skejt pank žanra. Nakon kultnih albuma iz devedesetih poput About Time, Full Circle i meni omiljenog Straight Ahead, nastavili su sa laganim padom. Prvo je usledio prilično dobri Land of the Free? iz 2001., da bi kvalitet krenuo slobodnim padom u From The Ashes iz 2003. Sledeća tri albuma su praktično bačena u kantu za otpatke. Vrlo prosečni The Fuse je usledio 2005., bez ijednog hita, a zatim potpuno skandalozni Reason To Believe iz 2008. gde je bilo očigledno da stvari u bendu ne funkcionišu. Pevač Džim Lindberg je otišao iz benda, a na njegovo mesto došao Zoli iz Ignite koji je uspeo nemoguće i učestvovao u najgorem Pennywise albumu ikada, All or Nothing. Bend je potpuno potonuo i mislio sam da je ta priča gotova. Ipak, iako zvanična priča ide da je Zoli sjebao leđa i zato otišao iz benda, meni je daleko logičnije da ga je ostatak benda oterao u pizdu materinu i nekako se dogovorio sa Lindbergom da se vrati. To je bilo otprilike 2014. god kada je usledio i zbrzani Yesterdays, koji su doduše uradili za svoju dušu, a i u čast Džejsona Tirska, originalnog basiste.
Ipak, tu se već videlo koliko vokal Džima Lindberga leži specifičnom, udaračkom stilu Pennywise. Zoli jeste jedan od najboljih pevača u hardcore svetu, ali sve je to džaba kada mu je glava prazna. Elem, čekali smo više od tri godine da bend snimi nov album i na tačno trideset godina od osnivanja benda dobili smo izdanje koje sa ponosom možemo da stavimo na policu najboljih albuma koje je kalifornijska melodična pank scena ikada iznedrila. Možda preterujem? Možda sam samo previše oduševljen na prvu loptu? Jok, bato. Ovo je toliko dobar album, da na internetu samo iskaču pohvale, a to je u današnje doba hejtera praktično stvar koja je izumrla. Bend čiji članovi imaju preko pedeset godina je uspeo u nečemu što nijedan mlađi bend nije uspeo već dvadeset godina: naterao je sve ljubitelje melodije, kao i one koji to samo povremeno slušaju, da mrdnu guzicama i slušaju jedan album onako kako se nekad slušalo: repeat dok se kaseta ne izliže! Nekada su se zbog ovakvih albuma osnivali bendovi, klinci su prepričavali međusobno koji je rif najbolji, razgovaralo se o tekstovima… Ta aktivnost je odavno zaboravljena. Novi Pennywise je savršena posveta kraju osamdesetih i početku devedesetih, kroz četrnaest apsolutnih hitčina, koje već sad stoje na pol poziciji za album godine 2018!
I ne obraćaj previše pažnju na priče o produkciji, jer svako ima svoje mišljenje. Potpuno je nebitno da li je bubanj dobar, da li gitara dobro snimljena. Zajebi sve to. Osećaj slušanja ovakvog albuma je nešto što nisam osetio dobrih petnaest godina i od momenta kad sam dobio album na slušanje nisam prestajao da ga slušam i nisam hteo da slušam ništa drugo. Ne pamtim kad mi se nešto slično desilo poslednji put.
Pennywise su se vratili u najboljoj formi. Poput sportiste koji je pao u formi i nema ga nigde par godina, a onda se pojavi i razbije konkurenciju. Album otvara furiozna naslovna Never Gonna Die, koja u stilu albuma Straight Ahead odmah stvari postavlja na svoje. Već u sledećoj American Lies imamo pesmu sa izvrsnim tekstom. Bend je oduvek bio poznat po britkom in-your-face stavu, i to su sad ponovo pokazali. Keep Moving On me malo podseća na Bad Religion, sa uvodom u American Jesus stilu. Pesma koja definitivno obeležava album je She Said, koja će izazvati prave nerede na koncertima. Počinje polako, pa se ubrzava, a onda eksplodira u furioznom super melodičnom Pennywise stilu. Refren je prvo sporiji, pa onda brži, što je njihov trejdmark. Jedna od top 5 pesama ovog benda ikada!
Kraći predak imamo na sredini gde se uglavila vrlo neobična i meni strahovito dobra Goodbye Bad Times. Bend je ove sporije, gotovo popičaste pesme pokušavao na poslednja 3-4 albuma, ali rezultati su bili jako loši. Sada je sve na svom mestu, gitare su u lepoj harmoniji, zanimljive su, nema monotonije. Kraj je apsolutno savršen, sa odličnim bek vokalima.
A Little Hope i Won’t Give Up The Fight su možda previše klasične Pennywise pesme, ali meni to super odgovara. Stil podseća na stvari sa Full Circle. Nakon toga ide pesma zbog koje ovaj album mora da dobije desetku. Can’t Save You Now ima tako neobičnu atmosferu, da ne znam baš da opišem šta je to što me stalno vraća njoj. Melodije nisu tipične za punk rock bend, više liči na atmosferu sa Rust In Peace od Megadeth, sa čitavog tog albuma. Naravno, nije ovo metal, već imam takav osećaj kad slušam. A osećaj je otprilike da imamo par sati do globalne apokalipse, gledamo prelepi svet sa ivice provalije, pijemo poslednje pivo i ne razmišljamo o sutrašnjici. A žmarci nas prožimaju, znamo u dubini duše da se sprema nešto najgore, ali odvraćamo pogled, jer mislimo da će nestati samo od sebe. Možda će muzičari znati bolje da opišu koji su rifovi korišćeni, ja samo pokušavam da opišem šta u meni izaziva ova pesma. I kad se završi, pustim je ponovo, pa opet ponovo, i stalno imam taj osećaj. Čak i ne čitam tekst, nije mi previše ni bitno o čemu Džim peva. Kada imaš osećaj da ti je stomak prazan, da te boli, da će utroba da ti iskoči napolje. Nisam dugo čuo pesmu koja me je ovako pomerila, koja me je udarala po licu i telu, razvalila na delove i naterala da joj se stalno vraćam. Apsolutno remek-delo u manje od tri minuta.
Album ne staje, jer su ostale još tri pesme. Iako je nakon Can’t Save You Now malo toga ostalo, jer sam video oko mene samo pepeo, stiže još jedan biser u vidu All The Ways U Can Die, koja ima sporije delove i baš je dobro legla u ovom momentu. Ovde brža pesma ne bi funkcionisala. Na taj način, bend mi je dao šansu da dođem sebi, da se probudim, da otvorim oči, skinem pepeo sa sebe i nastavim dalje.
Listen je pravi hardkor minimalizam u Minor Threat stilu. Ovo itekako podseća na njihov prvi album i zaista mi je drago da su spičkali i jednu pesmu u ovom stilu. Baš totalni old skul. Poslednja Something New na pravi način zatvara album. Prepuna promena ritma, verujem da će biti instant live hit.
Pennywise su se vratili sa toljagom, sa maljem i ruše sve pred sobom. Ovo je pravi putokaz za sve bendove koji imaju preko 40 banki, pa i jače. Pennywise su ušli u ozbiljne godine, a zvuče nikad poletnije, nikad bitnije, nikad jače i žešće. Ako živiš u pećini ili si odavno digao ruke od melodije, pa nisi već preslušao barem trideset puta, ispravi tu grešku. Melodija se ove godine vraća u najboljem stilu i ponavlja da je žanr koji može najviše da pruži, samo ako se uradi kako treba. A Pennywise su napravili album koji je možda i najbolji u njihovoj impresivnoj karijeri.
Epitaph Records
www.epitaph.com
www.facebook.com/pennywise
