I posle meni zameraju što prostački psujem u recenzijama. Zagrebački bend Pičke Vrište je, bez obzira što ćete zbog imena možda pomisliti da sviraju neki opskurni art rok, klasičan produkt kalifonijske škole, ali na balkanski način. Na prvo slušanje mi je puno toga smetalo, ali sam kasnije pronalazio daleko više pozitivnih stvari, pa su se stvari ispeglale. Ali da krenem redom.
Muzički i stiltski najviše podsećaju na Blink-182, ali sa malo drugačijim pevanjem. Takođe, jako su me podsetili na prvi demo kragujevačkih Ludak u razvoju, pogotovo što se tiče boje glasa. Pesme su različitog tempa, mada preovladavaju one brže. Uticaji Blink-182 su najočigledniji upravo u tim uslovno sporijim pesmama, dok u bržim više liče na No Use For A Name. Pošto pevaju na maternjem jeziku, automatski dobijaju na autentičnosti.
Svaki delić albuma je prožet dobrim melodijama. Gitare se super nadopunjuju, pogotovo one koje su više u pozadini. Solaža ima dosta, pogotovo na početku pesama. Vokalne harmonije su nešto što bih istakao kao plus, jer su ih uglavili na sva moguća mesta gde bi se osetile rupe u zvuku. Vokal kao vokal je sasvim dobar, momak itekako ume da peva, dobro se uklapa sa ostatkom benda. Jedino mi je lošiji bio u predzadnjoj Boje tuge, pa sam pomislio da možda neko drugi peva.
Ipak, u ovom odeljku se pojavljuje jedan od velikih problema sa kojim se suočava ovaj bend. Često im se dešava da stihove ne podele dobro na slogove, pa pevač ili trči da ih otpeva i uglavi u melodiju ili ih nema dovoljno, pa ubacuje uuuuh i aaaah. Generalno, to ne bi bio problem da se to pojavi na jednom mestu u pesmi, već je to ponekad kroz cele strofe, pa para uši. Najupadljivije je u Novi ja, dok je u možda ponajboljoj Svijet ludila daleko bolje rešeno. Ovo je svakako deo u kome očekujem najveći napredak kada bude neko sledeće izdanje.
Pošto bend postoji tek tri godine i iza sebe imaju samo jedan demo snimak koji nisam preslušao, smatram da im konstruktivne kritike mogu samo pomoći. Osim ovog problema, većih zamerki ne bih imao. Tekstualno uglavnom imaju ljubavne teme, koje su me recimo i podsetile na Ludak u razvoju. U moru ljubavnih tekstova, pronašao sam jedan vrlo zanimljiv i do bola iskren. Pesma Svijet ludila govori o modernom svetu, gde su sve vrednosti iskrivljene, a novac kupuje sve. Pošto se nisam obavestio ništa o samom bendu, na pesme sam gledao totalno neutralno. I čini mi se da je tekstove radio jedan čovek. Možda nije tako i ako nije, onda im svaka čast na homogenizaciji materijala. Ako je pisao jedan čovek, u šta sam ubeđen da jeste, ovaj album gledam kao na njegov lični dnevnik prožet iskrenim emocijama, frustracijama, stremljenjima, razočarenjima i nadanjima.
Ako bih nešto generalno zamerio bendu to bi bilo ime, jer će mnoge odbiti na samom početku, pošto će ih percepcija stvarnosti odvesti na sasvim drugu stranu od one gde je bend. Zagrepčani su napravili nadasve lep i slušljiv album koji sam nekoliko dana uporno slušao i svakim novim slušanjem mi je bio zanimljiv. Bez obzira što muzički nisu doneli neke novitete, uspešno su skinuli svoje poznatije kolege i uklopili ih u svoju priču, a lični pečat su dali tekstovima na hrvatskom. Vredi preslušati i podržati, naročito pošto je debi album u pitanju.
