Čovek se rodi tamo gde ga roda baci. A mene je bacila u nedra Tamnave, preciznije Ub – žitnu ravnicu oivičenu valjevskim planinama i okolnim rekama. Ub – omanja palanka od nekih 7 ’iljada ponosnih žitelja na burnu istoriju iz I sv. rata (vidi Marš na Drinu), ratne heroje iz NOB-a i neke znamenite sugrađane iz novije istorije. Sigurno ste čuli za njih ako, iole, pratite fudbal. Ko još nije čuo za Džaju i njegov ples sa loptom? On možda nije bio najtalentovaniji za školu (naročito za biologiju), ali da uteruje strah u kosti bekovima i golmanima bio je pravi majstor. A i za Duleta Savića ste sigurno čuli (bar u onoj priči iz filma Munje kad je Englezima zabio go!). Za one malo suptilnije i tankoćutnije ljubitelje knjiga, naročito onih filozofskih, Brana Petronijević je za srpsku filozofiju isto što i Čarls Bronson za Western ili Jena Jameson za pornografiju. O da, on je mnogo velika faca, dok je bio II sv. Rat, u Sovljaku (okolnom selu) je pisao i filozofirao (nemo’ da neko pomisli da se skrivao od Švaba). Pa kad mu je to dosadilo on malo metafizicirao u Švabiji i malo kod nas na Univerzitetu. Rekoh ja, Tamnava plodno tle za filozofiju, jerbo je i Boža Knežević negde sa ovih koordinata, ali ga ljudi sada pamte samo po nazivu biblioteke. Ima tu i neki Raša Plaović – kažu bio veliki glumac, pa po njemu nadenuli malu salu Narodnom pozorištu. A od naših savremenika najizuzetniji biznismen sa ovih prostora je Stanko Subotić – Cane (ne, nije onaj iz Brejkersa). Ovaj se bavi legalnim spoljno trgovinskim poslovima za dobrobit nacije. Živio!!!
Ali svi su oni odavno mrtvi ili otišli iz Uba zarad karijere i slave. A ko je sada ubska legenda? Ima li je? Iz tog plemenitog gencentra i snažnog vrela genija iznikao je (baš u tetkinoj ulici) Rade Kremiš (mrš bre, nije onaj ’armunikaš). Rade je stvarno jedinstvena i izuzetna faca. Jer, on je istinski i iskreno lud, već nekih 35 godina i nije mu teško. Koliko je samo puta bio u Valjevu na čuvenom Nervnom B na proučavanju i posmatranju (naravno, koliko mu se dive) i otpustili su ga sa natprosečnim, izuzetnim i nepopravljivim rezultatima. Sećam se kada je zarad kruga biciklom oko parka odrecitovao celu Krvavu Bajku ili kad je u odsudnom momentu za našu naciju pogledao u svoje gaće i zaključio da životinja spava ili kad je prošle godine popravio utisak na koncertu Ortodox Celts-a jer su se stidljivi Ubljani stisli k’o petoparac (a kako i ne bi kad R’n’R još i nije stigao do njih). Tako da je Rale morao đuskati i stejdž-dajvingovati sa Acom Seltikom. Rade sad mirno šeta trošeći svoju slavu, raspitujući se o vremenu i žickajući koju cigaru, čisto da održi kontinuitet pojavljivanja.
Svet se, na žalost, ne bazira na izuzetnim umovima (kao što je gore pomenuti), već na radničkoj klasi, tj. proletarijatu koji drma ekonomijom ove zemlje. Za sve je bre sposoban tamnavski seljak. Ako treba i da se odrekne njive, naravno uz određenu satisfakciju, da bi pronašao ugalj i zagrejao i osvetlio prestonicu. Jer se, za neupućene, sva ležišta površinskog uglja koja snabdevaju Te-To Obrenovac nalaze na našoj opštini. Setite se ko je samo prvi podržao Koštunicu pred 5. oktobar? A kakve koristi imamo mi od toga što je u velegradu toplo? Gotovo nikakve, osim što su nam putevi iz dana u dan lošiji, što je povećan % plućnih bolesti i što imamo obećanje da će jednog dana i Ub dobiti toplu vodu!
Vredan je naš seljak. Kad se pogleda sa brda na Tamnavska sela sve se beli i presijava od folija za plastenike. Tu naravno prednjače Brezovčani i Sovljačani. Imaju ubedljivo najlepši paradajz iz plastenika. Čista priroda i malko kemije, tj. malko umočen al’ nije ništa strašno. Ponekad može da posluži kao laksativ (da ne kažem protiv zatvora k’o Nušić). Dobar je za crevni korov (floru) u stomaku.
Nije da nije, i grad se osavremenjuje. Nedavno je jedan talumni građanin bio dirnut grubim radom šintera, pa je u stilu tužibabe napisao pismo besposlenoj BB o torturi životinja na Ubu. I gle, molim te, Svetska organizacija za prava životinja pročitavši to pismo bejaše toliko dirnuta da odmah odreši kesu i dade koju crkavicu za pseći hotel, obučavanje šintera i njihovu hranu (za pse). U kereće ime fala im. Imamo mi i kancelariju za ekologiju, među prvima u Srbiji. Bravo, bravo (ne onaj časopis). Neće više svaki Ubljanin imati svog špijuna i cinkaroša, kao u stara dobra vremena, već će svako imati svog higijeničara. Dabome, neće tu svako moći po dvorištu da kolje šta oće i kad ’oće. Ima lepo da pita, pozove na čvarke, ražnjiće i domaću pa onda oštri noževe domaćine, grej vodu domaćice. Ma pomirio bi se ja i sa slobodnim pokoljem svinja za praznike (29. Novembar, Božić, Uskrs, Nova God…) al’ ono što mi kao pecarošu strašno smeta je da redovno kad zabacim udicu zakačim neku od Dragićevih (ex- direktor O.Š.) svinja koja je preskočila ogradu bežeći od njegovog noža i svoju sudbinu pronašla u našoj miloj i ubavoj rečici Ubači. I kako molim vas ja tu da pecam kad se naokolo širi trulež i smrad (nije figurativno). ’El oćemo u Evropu? Pa eve nam, onda, ekologije!
A vredna raja šta ima kod njih, pitate se? Kako li se mladež (ne onaj na donjim leđima) zabavlja? E, moje zeme nisu čule ni za Punk, ni New Wave, ni za Dark, a bogami ni za HC, niti će, koliko ih ja znam. Jer, sve su to, bre, samo prolazni, neiskreni, kapitalistički trendovi za kvarenje omladine. A naša – Ubska omladina je već dovoljno, onako tradicionalno (ne)iskvarena onim nasleđenim provincijalizmom i primitivizmom. Jer kako i ne bi? Otac selja bežeći od rada na selu u prvo veće mesto (u ovom slučaju Ub) – obećanu dembeliju, radujući se fuš-bravariji u fabrici od 7-15h gde će, naravno prespavati, a posle raditi ograde, privatno! Napušta selo, ali preuzima svo ono seljačko nasleđe i onda ga implementira u već homogen sistem palanačkog, znaš me – znam te, mentaliteta.
Nije kod nas sve palanačko. Znameniti Džaja šalje ovde Zvezdine pulene na popunu i kaljenje u Ubsko FK Jedinstvo (zato su već par god. u II ligi). I sve to izgleda svetski, naročito subotom uveče. Da vidite samo Juniore na kaljenju kod lokalnih ribica. Ma, svaka bi primila iz ovih stopa 3 (slovima: tri) kurca u guzu samo da ’oće malo da je provozaju u svom Golfiću, a posle i da je ženi jer će mu, naravno, namestiti bebu. Sve u službi nataliteta. Dole kondomi!!!
Ne može se reći za Ub da nema karakteristike velegrada. Sve je dobro snabdeveno, noću čak, uvek možeš naći kvoter dopa. Samo đido do parka. Vikendom je tu živo ko petkom na pijaci. Sve se može naći, od stare, svima poznate vuje, paje, pa do raznih tabletica, spidića, formula… k’o pravi velegrad. No policija, od skoro, počela kvariti taj imidž, pa je nedavno uhapsila (greškom) petoricu, inače finih momaka (moji drugari uvek od njih dobijali popust). Ali ne brinem se ja za to. Ovo je ozbiljno tržište i potražnja je velika, tako da će se uskoro pojaviti neki novi klinci.
Šta još da vam pišem kako se lokalne žabe prcaju sa punišama, ex-naftašima i ostalim bosovima, koji nisu stigli ni perut sa cipela da istresu, pa kad ih oni, nemarno, napune onda one ponosno šetaju bebe po čaršiji. K’o da to nema kod vas?
I sve je to lepo, grad buja i razvija se. A ja, uvek u raskoraku. Poslovično nesnalažljiv i neprilagodljiv i dalje uživam u čarima prirode, berem tratinčice, šetam pored reke, idem na pecanje (iako me tamo s’ vremena na vreme pojuri neka krava i pojede mi radnu bluzu, kao prošli put).
…I nikako ne mogu da se odlučim da li je rođenje u provinciji prokletstvo ili inspiracija?
Tranquilični ljubitelj neopoganjene prirode i rumenih seljančica (onih što mirišu na seljački sapun)
D.
