Pre dve godine kad sam prvi put kontaktirao ovu petorku iz Finske imali su samo demo iz 2002. sa 4 pesme za koje i danas mislim da su jedne od najboljih demo pesama za koje sam ikada čuo. Posle meseci jurnjave pravog izdavača, PB su izdali mini album za finskog izdavača Fast Factory Rec. Album …To the Last Breath – kako to već ide, je ozbiljniji i sa dosta čistijom i ozbiljnijom produkcijom. U odnosu na demo prisutan je manjak one početničke sirove energije koja je sad kanalisana i zamenjena sa extra melodijom i emocijama. Stilski su se udaljili od Misfits prizvuka koji su imali (na žalost ili sreću, procenite sami). Dve gitare sada, zaista, rade punom parom za pravu stvar. Gitarsko rezanje nije mnogo obuzdano, naprotiv, i dalje je oštro samo se sada druga gitara češće ubacuje sa sjajnim delovima koji naprosto oduzimaju dah. Za razliku od dema 2002. ovde sam mogao naći textove i zadovoljiti svoju maštu. Naime, samo duboka razmišljanja ili emotivni lomovi su mogli inspirisati ove textove. Zrela razmišljanja kao što je bekstvo od snova koji guše i suočavanje sa realnošću i svim nagomilanim problemima, o tome kako se predrasude pretvaraju u slepu mržnju (to vam je bar poznato na ovim prostorima). Pesma All to Well podseća na Givin’ Up Drinking od PTTB. Šta biva kad se napuste stari prijatelji i biva zarobljen od 8 – 16h? I šta biva kad se ugase neonska svetla? Da li se osećaš živ? Postavljaju se još neka vrlo lična, introspektivna pitanja: Gde su ti snovi, prijatelji i gde su stvari o kojima si nekada verovao? Omot je fino digipakovan, a na slici su uvele lale i oproštajno pismo isprskano kapima krvi (ili kečapom?). Blaga promena kursa ka setno – romantičnoj armosferi, uzrokovana, najverovatnije, neprisustvom voljene pičke, generalno je uticala na nastanak dosta zrelijeg, ozbiljnijeg i stilski zaokruženijeg albuma. Bend je vešto izbegao zamke ponavljanja i što je još gore preterane komercijalizacije. 100% sam ubeđen da će vam se, već, na prvo slušanje …To the Last Breath uvući pod kožu.
