Poslednjih nekoliko nedelja bio sam i sam svedok da prijateljstvo ne postoji. Možda su za nekog ovo ekstremne stvari, ali u mom životu ne postoji reč najbolji prijatelj. Od juna prošle godine, koliko radim ovaj fanzin, u mom životu su se izdešavale svakakve i ružne i lepe stvari, ali razočarenje zbog nedostatka pravog prijatelja je ubedljivo najveće. Ja mislim i da nema bolje reči osim razočarenje.
Ljudi se sami trpaju da ti budu najbolji prijatelji, a u pogodnom trenutku bi ti najradije gurnili nož u leđa. Da li je najbolji prijatelj onaj s kojim stalno izlaziš, visiš po kafićima, sa kojim se stalno zajebavaš i slično? Za nekog verovatno i jeste, ali pravi prijatelj se tu ne pokazuje, jer sa svakim se možeš zajebavati i izlaziti. Pravi prijatelj se pokazuje u nevoljama, u problemima koje imaš, a baš na tom testu su svi moji najbolji prijatelji padali sa najgorom mogućom ocenom. Ja ne želim da ova kolumna ispadne kao neko moje jadikovanje, pa da mi ljudi govore kako sam totalno nesposoban da nađem najboljeg prijatelja. Uopšte nije tako. Ja imam dosta prijatelja i sa svima sam u veoma dobrim odnosima, ali kada imam neki veliki problem nemam sa kim da se posavetujem, nemam s kim da popričam, jer, verujte mi na reč, svi ti navodni najbolji prijatelji su totalno izgubili poverenje kod mene. To je situacija kad konačno znaš da su svi oko tebe fikcija, da ne postoje, da su puni laži, da su prevrtljivi i da ih je, na kraju krajeva, totalno baš briga za tebe. To je momenat kad konačno shvatiš da si ostao sam. Iako sam ja uporno tražio tu osobu koja će definitivno da zaradi moje poverenje, nisam je našao i pored velikog broja pokušaja. Moji najbolji prijatelji su najbolji sa mnom kad mi je najbolje, najbolji su kad oni imaju neki problem pa im treba savet, ili su jednostavno dobri sa mnom i sasvim drugačijih razloga koji se odazivaju rečju: iskorišćavanje. Milion puta sam bio iskorišćen neznajući ni sam za čega. Milion puta su preko mene dolazili do nekih stvari. Jebiga, ja to nekad primetim, nekad ne, jer ja uopšte nisam takva osoba. Nikad ne bih hteo da radim nešto preko neke druge osobe radi sopstvene koristi, a pogotovo ne ako bih time tu osobu povredio. Jedna moja poznanica je lepo to okarakterisala: ljudi su stoka. I jesu, jer samo gledaju svoje dupe, samo gledaju kako će što više da te zajebu, da ti napakoste i naravno ismeju pred svima. Iako sam već navikao na zajebavanje i podjebavanje, neke stvari me duboko pogađaju, a da te osobe koje su rekle te ružne stvari i ne znaju šta s rekle. Suviše su uvijene u svoje dečije tripove i strahove, suviše žele da uđu u svet odraslih, a da nisu ni preispitali neke svoje stavove. Svet odraslih je najveće govno i ja bih najradije iz njega izašao. Jer to je stvarni svet. Stvarni svet je surova stvar, a većina mojih najboljih prijatelja živi na nekom divnom svetu, gde nema prevare i laži. Verovatno zato i toliko lažu kada dođu u stvarni svet.
Najbolji prijatelj će te u najgorem mogućem trenutku, po tebe, naravno, gurnuti u blato, šutirati i smejati ti se. Reći će ti: Budalo jedna, šta misliš da sam ti ja najbolji prijatelj? Ne, s tobom ni u ludilu!. Najbolji prijatelj će ti reći da ima drugog najboljeg prijatelja menjajući ih kao kasete u video klubu. Ej, super, danas sam našao novu najbolju drugaricu. Ozbiljno? Nadam se da je bolja nego onih desetak predhodnih…
Malo sam se udaljio od teme. Ja znam da će neki moji prijatelji pronaći sebe u ovoj kolumni, ali mene to jednostavno ne interesuje, jer sam isuviše iskren da bih neke stvari trebao da prećutim. I tu je suština pravog prijateljstva. Stoprocentna iskrenost i ništa više. Nema prijateljstva u lažima. To je onda samo pretvaranje da imaš najboljeg prijatelja. Svako navodno ima najboljeg prijatelja, ali to je više u nekom fazonu, daj, neka budi i on/ona, samo da se ne pročuje da nemam najboljeg prijatelja, što je meni žešća glupost. Radije neću imati tog posebnog prijatelja, nego da ga na silu etiketiram, a da on to realno ni ne može, ni nezaslužuje. Međutim, mnogi ljudi iskreno imaju najboljeg prijatelja i to više godina, a ne nekoliko meseci. Prinajem da im zavidim. Zavidim svim onim ljudima koji su i posle dvadesetak godina druženja ostali najbolji prijatelji. To su stvari kojima stremim, ali kako sam krenuo neću završiti kako treba.
Pošto sam trenutno loše raspoložen, nemam nikakvu inspiraciju za kraj. Jednostavno ću citirati Miodraga Pavlovića: Nagni se kroz prozor i vidi kako je noć duboka, k’o podzemlje što odjekuje u nama.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.
