Nakon prošle godine i petog uzastopnog Punk Rock Holiday-a, rešio sam da poslednja dva dana budem u fazonu većine gostiju i akcenat stavim na odmor, a svirke svedem na minimum, kad mi se već izjalovila varijanta da bude nešto konkretnije od mora ove godine. Ne sumnjam da treba pogledati i The Lillingtones, za Talco kažu da su bili odlični, ali sam ih već četri puta ranije gledao, One Hidden Frame, The Lawrence Arms i Nothington (isto sam ih već dva puta uknjižio), koji su već 12. 8. 2018. odsvirali oproštajni koncert. U prva tri dana je bilo po dva svetska benda koje premijerno gledam i nekoliko reprizno, što je bilo sasvim dovoljno da se ispuni kvota za još jednu posetu Tolminu.
Against The Odds (Beach Stage) – Jasno se sećam trenutka kad mi je neko prošle godine rekao (najverovatnije Nikić), da su Oddsi upravo ostavili svoj disk na štandu gde je predviđeno da donesu svoja izdanja svi koji su zainteresovani za nastup na Beach stageu. Već tada sam bio potpuno ubeđen da će sigurno svirati tamo ove godine. Realno, nisu im, baš, trebali dati najraniji termin jer svako zna koliko su kvalitetniji od mnogih koji sviraju prvi na plaži. No, dobro, najbitnije je da Novi Sad, konačno, prvi put ima svog predstavnika na jednom ovako bitnom festivalu. I to predstavnika koji mu je osvetlao obraz punim sjajem. Zvuk i nastup i iznad njihovog uobičajenog, a i taj uobičajeni je, zna svako ko ih je barem jednom gledao, na vrlo visokom nivou. Iako pevač, već nakon druge pesme od jačine vikanja nije mogao da nadiše vazduha koliko mu treba u obraćanju publici, samo pevanje nije ispaštalo zbog toga. Iznenadilo me je da umesto Marka vidim meni popuno nepoznatog momčića na basu, ali se i on uklopio, kao da je godinama sa njima. Nastup su skratili par minuta ispod pola sata, i samim tim dali svoj doprinos da se satnica besprekorno poštuje. Gledalo ih je oko pedesetak prisutnih i u tu cifru računam samo one koji su se nalazili između šanka i bine, a ispod šatorske nadstrešnice.
Još pre četiri godine se prvi put iznela ideja da se, tokom jednog festivalskog dana, skoči do srca Mletačke republike – Venecije, a danas je i došla na red za realizaciju. Za taj skok je, sem dobre volje, potrebno dva sata i petnaestak minuta vožnje u jednom smeru. S obzirom da je Lagwagon po satnici najavljen za ponoć, nakon jedinog nastupa koji sam ove godine odgledao na Beach Stageu, bilo je dovoljno vremena za nekoliko sati u centru republike Svetog Marka. Sem momenata na Jadranu, falilo mi je ćarlijanje vetrića po Veneciji, jer nikako nije isto 34 stepena tamo na betonu i isto toliko uz Soču i Tolminku. Još sam, pametnjaković, zapalio u crnoj majici, užas.
Lagwagon (Main Stage) su jedan iz plejade bendova koji su, najverovatnije, na zahtev posetilaca festivala tu, gotovo svake druge godine. Tako mi nisu omakli 2014. i od toga što su tad izbacili na bini, a kasnije iste godine i na, za sada poslednjem studijskom albumu Hang, mi i sada naviru samo najlepša sećanja. Kako se pojavio, dežurni šonjavko benda Cape je počeo da bulazni kako mu je to najdosadniji i najduži dan u životu, nakon toga uzima akustaru i razvlači Burden Of Proof koja uklizava u Reign, gde se već na drugom refrenu primeti da Joey ne sme da pusti do kraja vokal, jer isti trči po žici iznad ambisa promuklosti. E, do mojega kad je tako, nema prave emocije ako mora da se balansira sa kapacitetima tokom svirke. Ostatak ljudskih resursa benda je bio besprekoran, a kako i neće kad je od svih instrumentalista tri četvrtine sviralo u RKL! Da je samo imao snage u vokalu, koliko je imao volje da se šegači sa Big Bitch (kolega suosnivač sastava gitaroš Chris Flippin), bio bi to najlepši poklon za finiš pretposlednje festivalske večeri. Nakon liparenja ogrome količine XL koktela (0,75l), negde na sredini nastupa, od tolikog šećera živnuo je frontmen i srećom iskočio iz kostima šonjavka. Na meniju su bile i: The Cog in the Machine, Coffe And Cigarettes (tokom koje je Cape nalio sigurno lapo limenke Uniona u Flippina), Alien 8 (legla samo tako, celo leto je pevam bilo njihovu, bilo Caddies obradu), Falling Apart (ufff, koliko boljih naslova imaju iz novijih dana, npr. sa Hang, prva Western Setllements, a zatim i mejdenovska Drag zašto traćiti dragocenu minutažu?) i Razor Burn.
Nothington (American socks stage) akustični nastup za koji sam, itekako, bio znatiželjan kako ga izvode, prearanžiraju pesme, nisam na kraju ni ispratio. Vraćajući se sa jedinog ovogodišnjeg morskog kupanjca iz Grado, nismo mogli, a da ne navrnemo na klopu u brvnaru Dolga njiva. Od 2013. g, kad god i kud god da smo išli na tu stranu iz Tolmina, taj lokal je uvek prepun, tako da smo najzad morali i da ga testiramo. Cene su standardne za Sloveniju, klopa dosta dobra, a porcije najveće koje sam video u deželi. Kasnije sam saznao da je od celog Nothingtona nastup izveo samo gitaroš solo, i da nije bilo ništa posebito, te da nemam ni za čim propuštenim žaliti. Tako je i delovalo po cifri i utiscima prisutnih koje sam zatekao na lokaciji 14 minuta od najavljenog početka, nazovi koncerta.
Bad Religion (Main Stage) – Par minuta pre ponoći, dok piljim u ogromu zastavu sa njihovim
prepoznatljivim znakom, sa razglasa, kao intro, kreće neka od verzija My Sharona, a onda se pojavljuju i njih petorica. Poslednji put kad sam ih gledao, Graffin je još imao svu kosu. Šalim se, naravno, i tad mu je jesen života kreirala frizuru u (pro)padanju, jedino što su ta ostrvca kose bila crna, a sad su snežno bela u direktnom kontrastu sa tamnom garderobom. Jay Bentley je pojava i po, plavo odelo, crvena majica, pravi dobrodržeći gospodin. Omiljeni tour drugar za boemisanje Fat Mikea, Brian Baker, u pristojnom casual izdanju, a spram svih njih gitaroš Dimkich u izdanju u kakvom se ne bi pojavio ni Dikić, iz vremena svog obitavanja u ZBL, ma i za No Smokin Orchestra bi bilo too much. Tamnije odelo, šareniš košulja i disproporcionalno ogroman šešir, valjda da proguta tu pacovoliku facu koju poseduje i njegov prethodnik Hetson. Za njih se zna pravilo da su im živi nastupi opasniji od osiromašenog uranijuma, e sad tome pridodajte i nastup na kome od 30 sviranih pesama je celih 10% iz ovog veka, znači duboko oranje po osamdesetim i dvedesetim.
Posle sedamnaeste pesme kratka pauza i drže nas u nedoumici da li će se vratiti na binu. A onda nestaje zastava sa znakom i pojavljuje se zastava sa naslovnom stranom Suffera jer je trideset godina od izdanja tog albuma ove godine. Ceo taj album ide po dobro poznatom redu vožnje, molim lepo! Baš negde pre naslovne pesme sam krenuo po Pina Coladu, i u povratku video da kod glavnog kreatora zvučne magije benda na bini, ulazi žena u invalidskim kolicima s kojom sam reč – dve razmenio dan ranije u pressu. Odmah sam joj se javio, montirao se na metar i po iza čarobnjaka i pratio šta i kako on radi na njegovom laptopu. Maestro je non – stop u akciji, ima nešto kao tabelu u različitim bojama, a svaki red je jedan član benda, a on doprinosi da sve zvuči utegnuto do daske. Pritom, stalno i peva bilo tekstove pesama, bilo sviračke delove, i još ljušti neke limenke soka od breskve. Tri je sljuštio za recimo 5 pesama. Hiperaktivan preko svih zamišljivih granica. Ovo mi je bio treći put da gledam legende. Teško bi mi bilo da izdvojim koji je bio najbolji nastup, ali nemam dilemu da je, baš, ovaj nastup bio sa meni najboljom listom pesama. Oduvali!!! Dogodine je jubilej, tri decenije od izdavanja No Control, a one tamo isto toliko od Against the Grain, samo neka i njih ispletu ovako.
Punk Rock Karaoke with Pigs Parlam (Beach Stage) – Kao što i kraj festivala, nekako, uvek prebrzo dođe, tako i na karaokama uvek ima beskrajno novih neostvarenih kapaciteta. Moji ovogodišnji favoriti su bili par njih koji solidno pevaju, znaju tačno kompletne tekstove, ALI ne znaju kad počinje pevanje u pesmi. Bilo je predivno gledati basistu Pigs Parlament kako im govori, dok umire od smeha tokom pesama: Kreni ili Sad!. Uzgred budi rečeno, znam jednog iz Novog Sada, ostvario je lepu karijeru, imao je sličan problem sa početkom pevanja u pesmi koja se zove… da ne pišem sad, stariji je čovek. Do nešto malo iza 4 ujutru sam uživao u karaokama koje su pevali ljudi iz Španije, Italije, Turske, Nemačke, Austrije, Belgije… Živim za dan da se neki egzibicionista van slovenskog govornog područja osmeli da peva Kuzle, Raciju ili Niet.
NOVITETI 2018. VIP karta kojom, sem parkinga na boljem mestu, kupac ne dobija ništa posebno (jer gužva na šanku u VIP/press prostorijama zna da bude ista kao i na ostalim šankovima tokom udarnih bendova) i Relaxing massage at Beach stage.
Prošlogodišnji izveštaj sam završio sa navođenjem imena koja nisu ranije svirala na festivalu i videvši taj spisak, organizatori su momentalno prepisali tri izvođača i doveli ih ove godine. U istoj želi i nameri zaključujem i ovaj raport, naravno, sa navođenjem izvođača koje nisam nabrojao prethodni put, sa, pre svih, Turbonegro, jer su gomile Turbojugenda (moj omiljeni je bio tip sa ogromnom stomačinom i pretankim nogicama, izgleda kao krompir naboden na dve čačkalice, gore iznad pojasa ima samo Jugend gornjak, na njemu zakačena čipkana rozla krila leptirića, a ispod pojasa rozla tangice napred, samo taj leptić preko muškosti, a nazad kipti guza na sve strane) svake godine na festivalu… a onda Down By Low, D.O.A, Cro-Mags, Gorilla Biscuits, The Bronx, Night Fever, Spermbirds, D.R.I , Judge, Rival Schools, Misfits, The Hives, Street Dogs, U.S. Bombs, Murphy’s Law, AFI, Zeke, Kick Joneses, Youth Avoiders, The Last Gang…
