Tolmin, Slovenija, 7-12. avgust 2023.
I dan
Pripreme za festival su obično vezane za pronalazak smeštaja, ali ove godine smo više pratili vremensku prognozu i sa strepnjom gledali u najavu apokaliptičnih kiša u Sloveniji, nedelju dana pre početka. Najave su se, nažalost, potpuno obistinile, jer je Sloveniju pogodila super ćelijska oluja (možda i više njih), zbog čega je Tolmin bio dobrano poplavljen. Kamp u koji masa krene da dolazi i nedelju dana pre početka festivala je sada bio zabranjen do bukvalno 24 časa pre početka festivala, kada su zraci sunca konačno, posle nekoliko mračnih i kišovitih dana, počeli da se pomaljaju na horizontu. Mi smo došli u ponedeljak popodne i sitna kiša je još uvek promicala, ali nam to nije pokvarilo raspoloženje. Odmorili smo se u smeštaju, preuzeli akreditacije i krenuli ka festivalu.
Odmah smo uočili velike promene. Put koji je prošle godine bio pun prašine i kamenja, sada je asfaltiran. Doduše, govorim o ulazu za novinare, pa ne znam da li ima nekih novina u kampu. Druga promena koja nas je dočekala bila je na samom ulazu. Sada smo morali da idemo malo okolo, pored VIP parkinga, na ulaz koji se ukršta sa onim iz kampa. Malo čudno, ali dobro. Poznati štandovi na festivalu su nas dočekali, čuveni merč štand, kao i Fat Wreck ploče, koje je Mire bukvalno opustošio. Kao nagradu za najboljeg kupca, dobio je fin ceger ove etikete, skroz kul za pijacu.
Treća i glavna promena je lokacija bine, koja je sad okrenuta naopačke, bukvalno ispred i levo od press ulaza. Na početku nam je bilo čudno, ali smo onda skontali da je mnogo bolje. Stolovi za klopu i piće su sad na mestu nekadašnjeg Main Stage-a i taj prostor je veći i sve deluje mnogo bolje organizovano. Promena je očito bila neophodna, a nama se jako svidela.
Kao i uvek kada ste negde na odmoru, a mi PRH vidimo kao odmor, prvi dan ili veče otkrivate gde se šta nalazi i šta ima novo. Dok su na glavnoj bini cepali CF98, mi smo tražili pogodnu klopu, da utolimo glad. Ima za svakog ponešto, od veganske hrane, pica, burgera, raznih kebaba, krompira… Svako može da pronađe šta želi i čini mi se da je gužva manja nego prošle godine. Što se tiče događaja na glavnoj bini, gledali smo sedeći. CF98 su solidna melodija, ali ništa više od toga. Poljski bend jedino iz mase sličnih izdvaja ženski vokal i to je to. Na momente su previše popičasti za moj ukus. Pevačica ima odličan kontakt sa publikom, koje je već bilo poprilično, naročito u prvim redovima. Ja sam ipak čekao sledeći bend, koji na papiru zvuči veoma dobro: Straightline iz Minhena. Njihov zvuk je tehnički precizan kao sečivo Džeka Trboseka, gotovo treš gitare i surovo brza melodija. Četvorka je jako uigrana, ali publika baš i nije odgovorila onako kako je bila na prethodnom bendu. Osnovni problem Straghtline je što su pesme veoma slične jedna drugoj, naročito ove ultra brze. Kako god, vredelo je videti i to je to.
Priznajem da sam se najviše radovao nastupu sledećeg benda. Londonski oi! Pankeri Booze & Glory već nekoliko godina predstavljaju silu na starom kontinentu, barem kada su u pitanju relativno noviji bendovi. Postoje desetak i kusur godina, izmenjali su nekoliko članova postave, ali mi se čini da je samo pevač iz originalne. Ko voli Cock Sparrer i taj moderan street punk i oi! svakako već odavno ima ovaj bend u svojoj kolekciji. Nastup su počeli očekivano napadački sa London Skinhead Crew, nastavili sa Leave the Kids Alone, pa produži sa Betrayed. Potpuno napaljeni, kao da igraju finale Lige šampiona, nisu štedeli ni sebe, a ni publiku. Konstantno horsko pevanje, stejdždajving, uletanje pevača u publiku… Nastup za desetku! Zaboravih da kažem da pevač nije svirao gitaru i to mu daleko bolji stoji. Deluje znatno ozbiljnije kao frontmen, a i ima priliku za bolji kontakt sa publikom. Nastavljaju sa sve samim hitovima: Raising The Roof, Simple i super melodična Live It Up. Najveću pažnju je privukao basista sa najboljom čirokanom na festivalu. Omalen, ali kao pušten s lanca. Iskustvo je pekao u bendovima Total Chaos, UK Subs, već 6 godina je u Booze & Glory. Fino su promešali diskografiju, dosta starih pesama. Jedna od tih je i Blood From A Stone, malo sporija, taman da publika dođe do predaha. Pred kraj su otpičili i fudbalsku Three Points, posvećenu Vest Hem Junajtedu, a sam stih West Ham United, till I die je publika dočekala raširenih dlanova. Novije pesme mi deluju sporije, a takva je i predzadnja, pomalo dosadnjikava The Streets I Call My Own. Doduše, uživo zvuči daleko poletnije, možda su je odsvirali brže, a možda je i horsko pevanje sa publikom dalo pesmi drugu dimenziju. Za kraj je došla jedna od omiljenih i najstarijih pesama Only Fools Get Caught. Znam je sa drugim pevačem, pa mi je bilo interesantno da uporedim. Uživo zvuči bolje nego na albumu! Jednom rečju, bend je ošurio nastup na 100 stepeni i nikog nije ostavio ravnodušno. Bacili su rukavicu ostalim bendovima, a nama dali do znanja da nas čeka jedan spektakularan festival.
Prošetali smo se nakon Londonaca, ošacovali merč i ploče po deseti put i vratili se taman na početak američkog benda Authority Zero. Malo mi je bilo čudno kad sam čuo da će svirati, jer su bili prošle godine, i tad nisam nimalo bio oduševljen nastupom, a mlak kontakt sa publikom, kao i mlaka reakcija publike prema bendu, dali su me u rebus da li da ih uopšte ove godine gledam. Srećom, kao da je drugi bend i druga publika u pitanju, ali nastup za 180 stepeni drugačiji. Preiskusan su oni bend, iza sebe imaju nebrojeno i mnogo većih svirki nego u Tolminu, pa zato nastup otvaraju sa proverenim hitom: 12:34. Publika reaguje gotovo instantno, a bend prihvata igru. Nastavlja furiozno sa No Regrets, Undivided i Bayside. Potpuni džubus je nastao na verovatno najvećem hitu benda Ollie Ollie Oxen Free. Bina se ispunjava, desetak ljudi skače, potpuni haos! Bend usviran do koske, kao da su se nameračili da nam se oduže sa prošlogodišnji prosek. U tim momentima, setih se kuma Miše i razmišljam kako bi njemu, kao Authority Zero expertu sve ovo čučnulo. Kume, ova je za tebe! Nas četvoro smo na sledećoj Sirens predahnuli i prošetali se, njihajući se u ritmu sa ostatkom publike. Bend na pola nastupa nastavlja u laganijem ritmu, a tu su usledile Fire Off Another, Get It Right, Struggle i When We Rule the World. Na kraju ubrzavaju, pa sledi jedan od mojih favorita Taking on the World. Jebeš mi sve, ako je nisu ubrzali još više nego na albumu. Potpuni delirijum u publici koja se nije nimalo umorila. Nastup zatvaraju sa Liberateducation, Revolution i Lift One Up. Nastup za deset koplja bolji i gotovo u rangu sa Booze & Glory, koji su odmah podigli lestvicu jako visoko.
Bend koji je trebao da nastupi sledeći je po planu bio H20. Gledao sam ih čini mi se dva ili tri puta, a nažalost ovog puta su otkazali, pa su ih zamenili Dog Eat Dog. Taj bend nikad nisam mirisao, ni voleo, pa sam i potpuno preskočio, iako su finu žurku napravili na glavnoj bini.
Uslovno headlineri prve večeri su bili moji omiljeni Šveđani Satanic Surfers. Gledao sam ih pre pet godina, na istom ovom mestu i sećam se koliko su ljudi u publici bili malo upoznati sa njihovom diskografijom. Ipak, to i nije čudno, aktivno su postojali od devedesetih do negde 2006. kada su se raspali, a onda su se vratili na scenu skoro deset godina kasnije. Njihova melodija je znatno drugačija od sličnih super poznatih švedskih bendova poput No Fun At All ili Millencolin. Zvuk veoma oslonjen na gitare, gotovo treš metal deonice, vrlo prljav i ultra brz. I zaboravih da kažem da je bubnjar ujedno i pevač! Kako peva u tako ultra brzoj svirci? Iskreno, nemam pojma. Gledao sam ga pažljivo, njemu je to izgleda pičkin dim. Ipak, centralna figura u bendu je po meni gitarista Magnus. Potpuni ludak, omalen, a cepa đitru da bi mogao da postidi i gomilu super tehnički potkovanih metalaca. Rifove slaže bez greške, ubaci malo i horskog pevanja, potpuno je neumoran. Bend je inače savršeno usviran. Ovo što oni sviraju nije nimalo lako ni jednostavno. Ima dosta promena tempa, super brzih rifova, solaža… Tradicionalno, sviraju pesme sa gotovo svih albuma i EP-jeva, a meni su posebno dragi ti rani iz devedesetih, kada su bili klinci. Možda zato što sam prvo čuo te rane radove, a onda tek regularne albume. Razlog tome je što je u Srbiji njih retko ko i slušao i jako je bilo teško doći do izdanja u vreme kada je internet bio na dial up-u. Nastup su otvorili sa The Usurper, Egocentric, Hero of Our Time i Before It’s Too Late i gotovo da nisu stali. Za razliku od nastupa pre pet godina, čini mi se da je publika naučila domaći zadatak: mnogo više horskog pevanja, daleko više ljudi zna tekstove, a čak mi se čini da je bend bio malo i zatečen time. Nisu očekivali ovako dobar odgovor publike, pa su se zahvaljivali možda malo više nego što je trebalo. Meni lično bilo do jaja pre pet godina, a i sad mi je. Prosto, volim jako ovaj bend i uživo vidim koliko je kvalitetno ovo što oni rade i koliko se trude da budu originalni. Nastavljaju furiozno sa The Treaty and the Bridge, Catch My Breath, Wishing You Were Here, Puppet. Potom sledi malo spika sa publikom, saveti kako se treba usprotiviti lošem sistemu, što mi je iz naše srpske perspektivno oduvek bio nadrealno, jer nama je Skandinavija oduvek bila pojam za civilizovan svet. Inače, politike na festivalu gotovo da nema, a čak i da neko pokuša da pokrene priču o Putinu, Ukrajini i slično, publika je potpuno nezainteresovana. Ljudi su došli da se zabave i to je to. Satanici šaraju po diskografiji, da ne nabrajam sve, ali tu je pala kao kec na jedanaest Better Off Today, a nakon nje i …And the Cheese Fell Down, uvodna sa meni ultra dragog albuma Hero Of Our Time, koji su gotovo ceo odsvirali ove večeri. Uzgred, tu ploču su i doneli na štand, pa je i to možda razlog što je većina pesama bila sa tog albuma. Znao sam da će da sviraju jednu od najstarijih Don’t Skate on My Ramp. Iako je EP Keep Out iz 1994. pun tih dečijih pesmica (tekstualno) o skejtbordingu, ova se dotakla borbe protiv fašista, pa je sviraju na svakoj svirci, uz obaveznu spiku pre pesme. Inače, to je i bukvalno jedino u vezi politike na šta reaguje publika. Ostale stvari se, srećom ignorišu. Neobično dug nastup za njih, čak 19 pesama, a pred kraj su stigli da otpiče i Why? sa Skate or Die. Tu beše stari pevač? I dalje zvuči mega dobro. Odmah iza nje ide Nun, takođe sa tog EP-ja, a za kraj jedan od favorita publike Head Under Water. Horsko pevanje je sad na vrhuncu, a završetak prve večeri festivala je bio baš kako treba: spektakularan! Zadovoljni, ali i veoma umorni, skačemo sa bine i odlazimo prema parkingu i preko potrebnom snu i odmoru. Sledi još četiri dana!
II dan
Nakon što smo se dobro naspavali i odmorili, Nidža, Staša, Mire i ja smo se zaputili oko keca na Beach Stage, u nadi da ćemo sresti gomilu veselih pankera u ledenoj reci i žurku na plažu. E, đoka! Vreme koje je divljalo tokom prethodne nedelje je ostavilo posledica i na ovu prelepu prirodu, pa je ulazak u vodu bio zabranjen. Sam pogled na reku Tolminku, čije se dno ne vidi od brzine i mulja je bio dovoljan znak da Beach Stage izbegavamo narednih nekoliko dana. Retko koji bend nas je tu zanimao, tako da smo se zadržali par sati i krenuli u obilazak varošice. Potom sledi vraćanje u smeštaj, odmor i spremanje za večernji program.
Super stvar kod ovakvih festivala je što ipak možeš da biraš da ne gledaš baš svaki bend. Svesno propustivši dnevni program na plaži, propustili smo i Buster Shuffle i došli gotovo na početak The Rumjacks, koje smo odgledali sedeći u pozadini. Nisam preterani ljubitelj ovog benda, par puta sam ih pustio i uglavnom zvuče kao i većina irish punk bendova, ali uživo definitivno opravdavaju svoju reputaciju. Podigli su na noge i one koji ih ne slušaju, pa smo sa oduševljenjem ispratili nastup. U nekih četrdesetak minuta su spakovali trinaest pesama i sasvim sigurno me naterali da malo više obratim pažnju na njih u budućnosti.
Nakon njih se na binu penju matorci koje nisam slušao barem deset godina, ali čija muzika gotovo nikoga ne ostavlja ravnodušnim. The Slackers su jedan od najboljih njujorških ska, rocksteady, rege i šta-sve-ne bendova. Već na uvodne zvuke Keep Him Away, publika je krenula da đuska, i nije stala sledećih sat vremena. Nidža nije čuo nikad nijednu njihovu pesmu, ali je bio potpuno oduševljen, skakajući uz obezbeđenje, tik blizu tromboniste i pevača Glena Pajna. Set lista je bila praktično njihov best-of, teško da bi bilo ko mogao da sastavi bolju kolekciju pesama… Meni lično je bilo mnogo drago što su svirali Shameboy, kao i Redlight, koja me je trenutno odvela na Karibe ili neku tako daleku destinaciju… Tu negde su odsvirali i Attitude od Misfitsa, skroz u njihovom fazonu, uz potpunu ludnicu u publici. Stejdžajving uz ska izgleda nespojivo na papiru, ali u Tolminu je sve moguće! Divna atmosfera se nastavila do kraja, par zaista impresivnih pesama nas je defitivno pomerila i opustila. Jedna od tih je i divna What Went Wrong, uz koju mislim da nije bilo osobe da nije đuskala. Nidža viče na sav glas da su Slekersi najbolji bend na svetu, a ja pomišljam da bih voleo da neki trenuci traju večno. Jedan od nastupa koji definitivno nikad neću zaboraviti. Nastup su zatvorili sa Have The Time i predali štafetu komšijama, legendarnom Agnostic Frontu, koje sam gledao barem pet puta, i koji su svaki put bili sve bolji i bolji. Možda me utisak vara, ali tako ispada.
Nešto posle desetke, Majk, Vini, Kreg i Deni izlaze na binu i prvo uz zvuke iz filma Dobar, loš zao, a zatim i uvodne Stomp, najavljuju sasvim drugačijih sat vremena, nakon The Slackers. Rodžer izlazi i izgleda mi u sasvim dobroj kondiciji, naročito nakon što je prošao lični pakao sa rakom, a i pejsmejker mu je valjda prošle godine ugrađen… Naravno, ne skače više toliko kao omladinac, ali za čoveka koji je to prošao i u tim godinama, dao je svima domaći zadatak. Svaka čast, majstore! Da ne nabrajam svaku pesmu pojedinačno, a i nije se lako svega setiti, mislim da su nastavili sa The Eliminator, i delirijum u publici je bio na vrhuncu. Veći deo svirke sam stajao pored basiste Majka, čovek bukvalno nema mira, skače, peva, ne greši… kao mašina je! Sa druge strane, dedica Vini Stigma je praktično zaštitni znak benda. Ne znam pozitivnijeg ludaka od njega. Svakom se javlja, sa svakim stigne da se zeza, popriča, toliko energije i dalje ima… Uživo je još veći ludak i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Skakutao je po bini, zajebavao se sa ekipom kod bubnjara, pozirao za svakog fotografa, uskakao u publiku, vraćao se… Prvo veće ludilo je nastalo na My Life My Way, jedan od najvećih hitova iz nekog relativno novijeg perioda… Rodžer je jedva dolazio do mikrofona, ljudi su skakali jedni na druge, atmosfera je bukvalno podsećala na klupsku svirku… Tu negde su uglavili i Old New York, jednu od himni sa The American Dream Died… Himne se nastavljaju, pa slede For My Family, Friend of Foe i Peace. Tu negde je i Vini imao svoj šou, kada je u stilu nekog matorog mafijaša iz Sopranosa otpevao Pauly the Dog, taman da se bend odmori. Usledila je Gotta Go, više i ne mogu da se setim šta je još bilo. E, da, posveta najvećem bendu ikada iz Njujorka, naravno reč je Ramonsima, a Blitzkrieg Bop je ispala iznenađujuće dobra! Čak je i nisu previše ubrzali. Savršen kraj savršenog nastupa. I kao što sam ranije rekao, gledao sam ih dosta, svaki put su bolji, ali ovaj put su potpuno oduvali!
Ljubazno obezbeđenje benda Dropkick Murphys nas je udaljilo sa bine, jer se nameštala potpuno drugačija oprema, pa sam do press-a došao sa skroz druge strane… Nakon pola sata, bina je dobila drugačiji izgled, čak tri gitare, klavijature, bliži bubnjevi… Dropkick Murphys su prešli dalek put od benda koji smo prvi put čuli na debiju 1998. za Hellcat Records. U zadnjih desetak godina su narasli možda i previše i ja sam ih sve manje i manje pratio, ali uživo ih svakako vredi videti. Ono što vredi napomenuti jeste da njihov pevač Al Bar već godinu dana nije sa bendom, jer je ostao uz bolesnu majku, pa je dužnosti pevanja preuzeo basista Kejsi. On je i sam doživeo saobraćajku pre par godina, zbog čega nije mogao da svira bas. On kao pevač nije ni blizu Baru, iako poseduje možda i jaču harizmu. Kao defakto vođa benda, nije mu problem da predvodi kao pevač, ali mislim da njegove vokalne sposobnosti ipak nisu na tom nivou.
Bend je šou započeo sa Foggy Dew, ali pravi početak je bio sa The Boys Are Back. Publici nimalo nije smetala promena pevača, pa je atmosfera u trenutku dovedena do usijanja. Nakon furioznog početka, sledi par komercijalnih sporijih pesama, od kojih se izdvaja veoma lepa Paying My Way, spora balada, koja sasvim sigurno ne leži starijim fanovima, ali meni se odmah svidela na prvo slušanje. Uživo jako dobro zvuči, pogotovo uz klavir. Stvari se ubrzavaju sa Citizen C.I.A., krkljačinom sa The Warriors Code, a deo fudbalske publike je sa oduševljenjem prihvatio You’ll Never Walk Alone, koju svaki pravi navijač Liverpula zna kao himnu. Čak i oni koji ne prate fudbal, sumnjam da je baš nikad nisu čuli. Nekoliko baklji u publici su svakako još više pojačale fudbalski momenat nastupa. Tu negde je usledila i ultra poznata Going Out in Style, koja me uvek podseti koliko su mi tanki novi albumi. Sledi još jedan mega hit The State of Massachusetts, gitaristi su već nekoliko puta promenili set gitara, pa je sve to bilo teško ispratiti. Čini mi se da su kraj regularnog dela nastupa zatvorili sa Worker’s Song, još jednom pesmom koju vole stariji fanovi. Par minuta predaha i usledio je bis sa tri pesme: Barroom Hero, sa prvog albuma i neprežaljenog vokala Majka Mekkulgana, I’m Shipping Up to Boston, verovatno najkomercijalnijom pesmom benda, koja je bila u brojnim filmovima (sećate se Skorsezeovog The Departed?), da bi se spektakl završio sa Until the Next Time, gde je publika potpuno ispunila binu i pevača Kejsija nosila na rukama. Zaista poseban trenutak i sjajan završetak vrlo dobrog nastupa. Meni su možda pomešana osećanja jer ovaj bend nije više onaj bend koji sam jako voleo da slušam, ali ako stavim to na stranu, oni su sad mašinerija i to jako ozbiljna, koja funkcioniše bez greške, čak i kad im pevač nije tu.
Kraj druge večeri, a mi srećni, zadovoljni i još umorniji nego juče, brže bolje zapalismo do parkinga i odjurismo do smeštaja. Slede pripreme za treći dan!
III dan
Ovog puta smo potpuno propustili Beach Stage i odmarali se tokom dana. Planirali smo da posetimo Antillectual, odlične Holanđane koje pratim već nekoliko godina, ali jednostavno sa osmogodišnjakom u ekipi je ipak bitnije da snagu sačuvamo za večernji program.
Scofl smo samo zakačili i nismo se zadržali sa njima, već smo pohitali do press-a i spremali se za nastup Cigar, benda koji sam pratio tamo negde 2004. i koji su tad izbacili čini mi se samo jedan album, koji je podsećao na super ubrzani Pennywise, sa čudnim mutnim zvukom basa, koji me je oduvek fascinirao. Ta misterija je večeras bila rešena, kada se tročlana ekipa popela na binu i uz uvodne zvuke Wright & Rong, potpuno raspametila publiku željnu ultra brze melodije. Inače, Cigar su komšije sa Good Riddance, a ta hc/punk scena iz San Dijega je očigledno plodno tlo za veoma brzu i agresivnu melodiju. E, sad, da se vratim na bas. Oduvek je imao taj neki mutan zvuk, zbog čega sam sumnjao da ne sviraju sa trzalicom, a onda kad smo videli uživo kako to zvuči, iskolačili smo oči. A fora je što trenutni basista i nije originalni… Kako on plete onako brze rifove, skakajući po bini, Bog sveti zna… Iskreno, nisam mislio da je moguće tako brzo svirati prstima, ali eto… Pošto imaju samo dva albuma (drugi su izdali nedavno za Fat Wreck), fino su raspodeli red starih, red novih pesama. Od starijih se prisećam Captain, to uživo još bolje zvuči. Svirali su i No More Waiting, Dr. Jones, a nastup završili sa najvećim hitom Mr. Hurtado. Ovaj bend mi je mnogo drag i jako sam srećan što smo ih gledali, ali sam još srećniji što su u formi kao omladinci, cepaju vrlo brzo i bez greške.
Pola sata kasnije smo se ponovo vratili na binu i spremili za početak nastupa benda Stick To Your Guns. Gledali smo ih nedavno u Beogradu i bilo je zanimljivo uporediti ta dva nastupa. Oooogromna razlika. Zvuk daleko bolji, reakcija publike gotovo nestvarna, a čini mi se da je bend bio još uigraniji. Počeli su standardno sa Nobody, čime se čistokrvna melodija prethodnog benda zamenila sa vrlo agresivnim modernim hardkorom. Stilom se itekako ne uklapaju u Punk Rock Holiday fazon, ali svake godine gledamo barem jedan, ili dva slična benda (Terror, Comeback Kid, Madball, mi prvi padaju na pamet, a da su svirali prethodnih godina…), pa opet publika veoma dobro reaguje. Moderan zvuk, odličan pedigre Oranž Kaunti hardkor scene i sjajna usviranost, pa je rezultat odlična svirka. Šta su beše svirali? Prebiram po mozgu i snimcima, znam da je bila Married to the Noise, Such Pain, Nothing You Can Do to Me… Publika je standardno odlično odreagovala na Weapon, tu negde je čučnula i Amber čini mi se… Ne držite me za reč da je bilo baš ovim redom, ali to nije toliko ni bitno… Zadnje dve znam sigurno, a to su What Choice Did You Give Us? i Against Them All… Beogradski nastup i ovaj kad se uporede, jasno se vide razlike, ali osnovna je u prostoru i broju publike, a ostalo je sekundarno. Kako god, odličan nastup, koji je vredelo videti.
Salata pomešanih žanrova se nastavila, pa je pola sata kasnije na binu stupio jedan od najpopularnijih rokera u Americi, Frank Turner. Rokera, kažeš? Pa, kad me neko pita kakva je to svirka koju svira ovaj super mega talentovani i harizmatični muzičar, ja spomenem Brus Springstina, uključenog u struju, umiksovanog sa nekim pop pankerom… Čovek je primer kako treba da se pripremi nastup na festivalu koji nije uobičajen za njega. Spremio je najbrže pesme, neke čak u pank fazonu, dao 200% sebe, podizao masu i pokazao da nije bezveze toliko popularan. Čak i ljudi koji ga uopšte ne slušaju i ne prate su bili oduševljeni. Ja jesam očekivao ok svirku, čak i lošije od toga, a dobio sam nastup koji je bio najbolji ove večeri. Punches, ima taj neki indie rock vybe u sebi i na albumu ne zvuči nešto posebno, ali uživo kao da dobije neku drugu energiju. Publika je bukvalno podivljala, a Frenk je bio oduševljen i videlo mu se na licu da je odrastao na punk rocku i da mu (verovatno) nedostaje. Spektakl se nastavio sa dve prelepe pesme, 1933 i Get Better. Priviđaju mi se stari zvuci emo zvuka sa Revelation Records etikete, iako Frank više koketira sa komercijalnijim zvukom… Punk Rock momenti se nastavljaju sa Try This at Home, solidno brzom i super zaraznom pesmicom, u nekom polu irskom šmeku… Inače, tu negde je Frank napravio sjajan uvod, predstavljajući bubnjara koji je te večeri punio osamnaest godina, a omladinac, vidno srećan, nagrađen skokom s bine u publiku koja ga je nosila do početka sledeće pesme… Frank je zabavljač, vidi se da ima tonu iskustva i da uživa u toj ulozi koja mu leži. Publika je odlično prihvatila i hit Haven’t Been Doing So Well, još jednu pesmu koja mi daleko bolje zvuči uživo, jer su gitare pojačane i aranžmani malo pankerskiji. Par akustičnijih pesama je usledilo, a jedna od njih je i fina If Ever I Stray, čije melodije uđu u uši i nikako da izađu. Proste, jednostavne i krajnje zarazne. Pankerska Out of Breath je i momenat kada smo videli i Frenka u publici, što je izazvali pravi dar-mar među 6000 duša. Ne znam da li postoji neko drugo mesto na planeti gde Frank Turner izaziva ovakve količine stejdž dajvinga… Tolmin je, kažem, posebno mesto. Nastup zatvaraju sa I Still Believe, čini mi se, ako me sećanje ne vara… Kombinacija horskog pevanja, akustare i klavijatura su bile savršen kraj jednog krajnje neobičnog, ali veoma lepog nastupa. Ako ikad igde naletite na Frank Turnera, ne propustite ga. Čovek zaslužuje svu slavu, svu pažnju i sve lepo što mu se događa.
Bina se menja, sledi nastup Me First And The Gimme Gimmes. Njih je teško naleteti inače, jer menjaju postavu kao čarape, a jedini konstantni član je pevač Spajk, koji je tu od početka, i koji je realno i zaštitni znak. Kad sam ga video, bio sam ubeđen da gledam u Džonija Noksvila iz The Jackass, a sudeći kakav je zabavljač, nisam bio daleko 🙂 Pokušao sam da prepoznam ko sve svira. Tu je matori CJ Ramone, tu je i Džejk iz Strung Out, nema Džoi Kejpa, Debelog Majka odavno nema, kao ni Bentlija iz Bad Religion koji je povremeno cepao bas. Tu je valjda bubnjar iz The Damned, kao i Džoni iz Rocket From The Crypt… Postava uigrana, kao da je pičkin dim… Počinju sa Danny’s Song, Leaving on a Jet Plane, Me and Julio Down by the Schoolyard, sve sa prvog albuma, na moje oduševljenje. Zatim sledi blok ženskih pesama Straight Up, Dancing Queen, Have You Never Been Mellow, Jolene, pa red kantri specijala On the Road Again, Riders in the Sky, Take Me Home, Country Roads, a Spajk svo vreme u ulozi nekog zabavljača iz Las Vegaza iz ere Elvis Prislija. Konstantno podjebavanje sa publikom, koja možda i nije čula sve njegove fore, a mi smo ga gledali bukvalno sa dva metra i umirali od smeha… Sledi 80s hit I Will Survive, pa Over the Rainbow i Summertime, a zabava ne prestaje. Za kraj regularnog dela ide i Rocket Man od Eltona Džona, takođe sa prvog albuma. Meni ta pesma nikad nije legla, ’bem li ga… Bend se ubrzo vraća na bis, a tu je usledio i prvi ukulele šou Slosona, doduše na nemačkom, jer 90% publike na PRH čine Nemci, pa mi nije bilo baš zanimljivo, ali publici je fino leglo. Blago njima. Šta su još svirali? Love Will Keep Us Together, to je bilo definitivno, potom Science Fiction/Double Feature sa potcenjenog drugog albuma, i za kraj End of the Road. Šta reći, itekako nam je falilo par pesama, Staši pogotovo I Believe I Can Fly, koja bi umesto onog nemačkog ukulele dela čučnula kao budali šamar, ali ne može se sve imati. Vrhunski zabavljači, nema šta i realno njima česte promene postave uopšte ne smetaju. Još da mrdnu dupe i posle skoro deset godina izbace novi album, bilo bi super. Kako god, ako imate priliku, overite ih uživo, zabava je zagarantovana.
Treći dan je završen, sišli smo sa bine ponovo puni utisaka, i uz prepričavanje šta je ko video, dolazimo do kola i palimo na spavanje. Spremamo se i za četvrtak, verovatno najbolji dan festivala.
IV dan
Nakon sjajnog trećeg dana, umor nas je ponovo stigao, pa smo opet preskočili celodnevni program. Od zanimljivih stvari na beach stage-u (gde je konačno dozvoljen ulaz u reku), planirali smo da vidimo Venomous Pinks i Versus The World, ali jednostavno, prekomplikovano nam je bilo da idemo i da se vraćamo tako brzo u smeštaj. Na kraju smo preskočili i Diesel Boy i Scream na glavnoj bini i došli direktno na Bad Cop/Bad Cop. Pre toga smo se susreli sa dvojcem iz Pulley, gitaristom Trejem, inače kamermanom u mnogim holivudskim serijama i filmovima, i Krisom, basistom iz Strung Out, ovog leta gitaristom u Pulley. U kratkom razgovoru, Kris se prisetio Srbije i onog certa u skejt parku pre dvanaest godina čini mi se. Najavio je novi album u martu, pa ih možda vidimo u Srbiji ili barem na sledećem PRH.
Da se vratimo na Bad Cop/Bad Cop. Ženska četvorka, vrlo, vrlo, vrlo besna i žestoka, je odmah privukla svu pažnju publike. Bez zajebancije su, spika između pesama je uglavnom o ženskim problemima, feminizmu, muškim kretenima i slično, očigledno im životna iskustva (i njihovih prijateljica) nisu sa normalnim muškarcima, ili nisu imale sreće? Jbg, neandertalskih pripadnika muškog roda ima očigledno mnogo, srećom nisam u krugu takvih pacijenata, pa doživim kulturoški šok kad se gomila žena žali na takve primerke. Elem, besne jesu, ali melodija im je uglavnom popičasta i taj spoj je krajnje zanimljiv. Imale su oko 45 minuta za svirku, pesme uglavnom u proseku oko tri minuta. Počele su pomalo nesigurno sa Retrograde i tad sam pomislio da ova nova Fat Wreck melodija nema šta da pruži, kad ono prc, već u sledećoj pomeraju dupeta svima na festivalu. I’m Done, na vokalu omalena basistkinja Ling Le, očigledno glavna u bendu. U sličnom ritmu nastavljaju sa Pursuit of Liberty, a tu vokal peva Stejsi Di, možda i najsimpatičnija u bendu. Tu je usledila i Safe & Legal, još jedna klasična feministička priča o abortusu, a mene prilično smara što se to toliko pojednostavljuje, kao da je u pitanju odlazak kod zubara, a ne uklanjanje nečega što ima srce i što može da postane ljudsko biće. Ali, da ne idemo u širinu, imamo pravo da se ne slažemo. Meni je daleko zanimljivija Victoria, o depresiji i nemoći, mnogo bolja tekstualno od većine stvari koje su napisale, a muzički je to negde na tragu pojedinih NOFX stvari. Fina melodija u sledećoj Certain Kind of Monster, uz zanimljiva rešenja sa solažicama. Poslednja Womanarchist je definitivno najviše pod uticajem Fat Mike-a, tačno mogu da ga zamislim da je žensko, verovatno bi pravio ovakve pesme. Elem, skoro 45 minuta i dobijaju zaslužen aplauz. Imaju šta da kažu, možemo da se slažemo ili ne, ali one piče svoj fazon i žele poštovanje za to. Ženskih bendova nema puno i treba uvek to podržati.
Bend koji itekako ima šta da kaže i koji je politički aktivan je nastupio sledeći. A mnogi su došli upravo zbog Good Riddance. Neverovatno da sam ih do sada propuštao, ali tako se desilo. Ono što kod njih nema previše, pokazalo se upravo tako. Ne pričaju mnogo između pesama, prave veoma male pauze, čak ih nekad i nema. Posle kratkog uvoda kreće A Credit to His Gender, malo mutniji zvuk, bas prebudžen, ali je vokal dobar. Doduše, ja sam stajao tik uz gitaristu, pa je možda to bilo u pitanju. Uvežbani su kao švajcarski sat, a i zvuk se popravljao kako je nastup odmicao. Prvi blok pesama Letters Home, Libertine, United Cigar, Half Measures i Yesterday’s Headlines su pokazale da će bend sa gotovo svako izdanja ubaciti po koju pesmu. Set lista je praktično best-off, nisu ni EP-jevi izostali. Blagi predah, pa onda sledeći blok bez pauze: Darkest Days, The Hardest Part, Edmund Pettus Bridge, Salt, Shadows of Defeat, Pisces/Almost Home… Ovako šarenolika diskografija nije pokolebala publiku, koja bukvalno zna svaki tekst napamet. Horsko pevanje, singalong, stejdž dajving, povremeni circle pit, ni u jednom momentu nije stalo… Nakon Pisces… je usledila ponovo mala pauza, bukvalno bend u tim momentima uzima piće i neumorno nastavlja dalje. Kao da su u teretani, imam osećaj da mogu da sviraju do sutra. Sledi blok bržih i udaračkih, meni sve super-hitova: Dry Season, Cheyenne, Mother Superior, Weight of the World i Don’t Have Time. Osmeh se ne skida sa lica, a dok snimam koliko stignem, ne prestajem da pevam. Krajnje profesionalno ponašanje 🙂 Za kraj je ostavljen možda i najjači blok: Don’t Have Time, Think of Me, Holding On, Disputatio, One for the Braves, Fertile Fields i kao poslednja Last Believer. Ukupno 23 pesme u tačno sat vremena. Možda će neko reći da su previše isprogramirani, da bi možda trebali da pričaju više između pesama, ali meni je ovo savršeno. Kontakt sa publikom imaju tokom pesama, ne smaraju, ne govore šta treba, već cepaju, jer sve su već rekli kroz svoje tekstove. Ovaj bend mi je toliko drag da rečima to teško može da se opiše. I posle trideset godina, i dalje su bitni, i dalje zvuče odlično, i dalje su jedinstveni u zvuku.
Pola sata predaha, pa potom još jedan legendarni bend koji sam propuštao tokom svih ovih godina – Pennywise. Tolmin su posećivali nekoliko puta, a mnogi pamte bakljadu na kraju nastupa 2019. godine. Apsolutno, hedlajneri #1 što se mene tiče i kad god budem mogao, uvek ću ih gledati. I danas predstavljaju jedan od poslednjih old skul bendova koji i na najvećim binama napravi pravu klupsku atmosferu. Ljudi iz drugih bendova napune prostor levo i desno od bubnjara, plus gomila nas koji fotografišemo. Publika je bila naelektrisana bukvalno pre početka, pa se očekivao delirijum. Nisu mogli ni da izaberu bolji početak, Homeless sa prvog izdanja stiže kao poručena, a furiozan početak se nastavlja sa trilingom sa Straight Ahead albuma: Can’t Believe It, Straight Ahead, My Own Country. Usvirani su 100%, ja nisam primetio ni jednu grešku, čak ni namernu. A sviraju tako lako, jednostavno, kao da je to nešto najobičnije. Vidi se da im Tolmin i ova bina itekako prijaju, kao da su kod kuće. Bajron na bubnjevima je kao mašina, ono što on radi je fascinantno, pogotovo uživo. Usledila je Same Old Story, a onda možda i blagi pad u publici nakon The World i Violence Never Ending. Bend reaguje i kreće sa Fuck Authority i tu mislim da nije bilo duše koja nije pevala. Tada su malo izgubili pojam o vremenu, pa su odsvirali medley posvećen NOFX-u (Bob / Kill All the White Men), a odmah zatim i Minor Threat, u njihovom fazonu. Publika je vraćena na fabrička podešavanja, a bend dobio novu snagu, pa slede provereni hitovi: Pennywise, Greed, Society i Broken… Zbog malo više izgubljenog vremena tokom NOFX/Minor Threat dela, sa dosta spike, preskočili su Alien i Live While You Can, što smo mogli da vidimo na set listi koju su zalepili na monitore. Šteta, jer nisu svirali nijednu sa poslednjeg albuma, koji je veoma dobar. Sa About Time ubacuju Peaceful Day, što je bilo i očekivano, a sa prvog ide Living For Today. Potpuna ludnica u publici. Bukvalno u svakom momentu neko želi da otme mikrofon, obezbeđenje je bilo na iglama. Usledila je potom jedna od mojih omiljenih Perfect People, takođe sa About Time-a. Sjajan kontakt sa publikom je usledio na čuvenoj obradi Stand By Me. A ona se neplanirano odužila, pa je bend gledao na sat i odlučio da odmah posle nje ide Bro Hymn, za kraj. A bukvalno kad je krenuo bas, bina je krenula da se puni ljudima. Za tili čas su nas sabili skoro do bunjeva, nekako sam držao mobilni u vazduhu i snimao. Pevač Džim se probijao kroz masu i bukvalno na pola metra od mene dobio udarac u zube, ali je junački nastavio, pomalo se teturajući kroz masu, gde je stigao do bubnjeva i nekako završio ludački nastup. Jedino žalim što nisu cert produžili za dve-tri pesme još, koliko su imali na set listi, ali očigledno na festivalima mora da se poštuje satnica. Šta reći na kraju? Bend je nenormalno popularan na PRH-u, što se tiče većine posetilaca, gledali bi ih svake godine. Set lista im je savršenstvo, teško tu može da se doda nešto u tih 75 minuta. Čak i taj deo gde su cepali NOFX je bio do jaja, publika je sjajno prihvatila. Ne žalim ni sa čim, šta smo hteli, to smo dobili, s tim što je Pennywise bend koji uživo zvuči još bolje nego na albumu.
Bro Hymn je potrajala dobrih deset minuta, kada smo se konačno spustili sa bine. Nidža i Staša su bili bukvalno sabijeni u jednom kraju pored bine i srećom su uspeli na vreme da se izvuku dole. Kažem, potpuno ludilo 🙂 Ubrzo se bina raščistila, pa smo uz sabiranje utisaka polako krenuli kao kolima i smeštaju. Još jedan dan je ostao!
V dan
Pošto je većina toga što smo želeli da gledamo već prošlo u prethodnim danima, odlučili smo da poslednjeg, petog dana, konačno posetimo beach stage. Za razliku od prvog dana, sada je bilo odlično vreme, čak je sunce i previše pržilo. Na bini su za to vreme pržili Jawless, iz Londona, ali nam to nije privuklo toliku pažnju. Nidža i ja smo se odvažili da uđemo u vodu i opet sam doživeo šok koliko je hladna, tačnije ledena. Tolminka više nije bila toliko mutna, ali je bila brza, pa nije bilo tako jednostavno preći na drugu stranu. Zbog brzine je dobila tirkiznu boju, pa je priroda u Tolminu bila još lepša. Na drugoj strani smo otkrili stazicu, pa smo preko nje došli do mostića i vratili se tako na beach stage, što je jako zgodno za one koji ne žele da uđu u vodu, a opet žele da vide i budu na ostrvcima na drugoj strani. U međuvremenu su Jawless završili, a na binu su stigli The Lucky Trolls. Čini mi se da su iz Belgije, ali njihov miks punk rocka i irskog folka je bio za mrvicu zanimljiviji nego kod sličnih bendova. Imaju i ženski vokal, a mi smo ih gledali sa raznih udaljenosti. Solidno zvuči. Nemački pop pankeri Primetime Failure su malo previše popičasti za moj ukus, a i generečke melodije im baš ne pomažu. To nam je bio znak da je dosta za danas, pa smo se vratili u hostel, da se osvežimo, klopamo, odmorimo i spremimo za večernji program. Petak je verovatno najtanji dan, bar što se tiče kvaliteta, pa smo preskočili dva slovenačka benda, iako mnogi hvale Pigs Parlament kao nešto što moram da overim. Nekako ih uvek preskočim, šta da se radi.
Zapravo, došli smo prvo da vidimo Jaya The Cat, holandski (originalno valjda bostonski) ska/rege/punk bend. Nisam ih slušao jako, jako dugo, a prošle godine su trebali da posete Tolmin, ali su bili jedan od nekolicine bendova koji su otkazali, neki iz opravdanih, neki iz neopravdanih razloga. Elem, ovog puta su došli dobro raspoloženi, rešeni da se oduže za prošlogodišnji nedolazak. Gandža se osetila na bini, što je bio znak da je pevač Džef tu negde. Ubrzo kreće lagani nastup uz Wine Stained Futon, a publika bačena u trans. Sam pogled na Džefa, koji u japankama svira, u nekom poluiscepanom šorcu, bradurini od par meseci, više podseća na beskućnika, nego na frontmena. Ispred njega ventilator i gajba piva, da se noge odmore. Gitaroš levo me je čitavu svirku podsećao na nekog, a onda se setim Sema iz Supernatural, i pomislih da mu nije mlađi brat? Rege pank zvuci se nastavljaju u Are You With Me, a publika iako vidno nije upoznata sa materijalom, ne prestaje da igra, a bend poput učitelja kreće da kopa po svojoj diskografiji, pažljivo birajući pesme koje će da predstave. Jbg, ne mogu ni ja da se pohvalim nekim posebnim znanjem, ali se dobro sećam A Rough Guide to the Future, koja ima neki neobičan aranžman i sjajnu solažu. Vrlo zarazna pesmica. Još jedan sjajan momenat je bio na Huddersfield Rain, kada su promenili sva svetla u crvena, pa sam imao osećaj, stojeći na bini tik blizu gitariste, da su me izložili na izvol’te kao one prostitutke u Amsterdamu, u ulici crvenih fenjera… Prepoznao sam i Unconditional Love, odnosno nisam odmah ukačio naziv, ali internet pomaže. Setih se spota sa rekom, palmama… Pred kraj su otpičili i pankersku Mistake, u gotovo Social Distortion fazonu, a meni se u glavi mota kakav bi bio miks Džefa i Majk Nesa? Usledila je poslednja Here Come the Drums, i iznenada su ljudi krenuli da se penju na binu. Za deset sekundi se napravila žurka koja je potrajala dobrih pet minuta, a ja sam sa Nidžom uspeo da se povučem blizu bubnjara, odakle smo đuskajući uživali u poslednjim trenucima jednog jako dobrog nastupa. Jaya The Cat nisu bend za svakog, ali će svim dobronamernicima pružiti sat vremena vrhunske žurke i spojiti ska, rege i pank u dvadesetak hitova.
Nakon malo dužeg čekanja (očigledno je bio neki tehnički problem), na binu su se popeli Pulley. Dvojac gitarista smo sreli prethodnog dana, a oni su se ludo zabavljali čitav koncert. Pevač na momente deluje kao pijanac, na drugim kao potpuni genijalac. Bivši igrač profesionalnog bejzbola na bini deluje potpuno neobičajeno, ali se čovek navikne posle nekoliko minuta. Zvuk im je bio poput Good Riddance, prethodnog dana, mutnjikav na početku, kasnije mnogo bolji. Pulley su sabili evo skoro trideset godina, ali nekako nisu uspeli da se probiju u prvu ligu kalifornijskih melodičnih punk bendova. Razlozi mogu da budu različiti, ali možda im je falio neki konkretniji album, pun hitova. Da se razumemo, oni ih itekako imaju, i večeras su većinu i odsvirali, ali su raštrkani po albumima, koji pate od nekonzistenosti. Prvi blok počinju sa Cashed In, The Ocean Song, Hooray for Me, Sad Song i Huber Breeze. Koncert se na kratko prekida jer se u publici pojavio tip skroz go, što je izazvalo do jaja polarizovano reakcije. Od umiranja od smeha, do potpunog gnušanja. Njemu je bilo do jaja, bend se bukvalno valjao od smeha, a pevač je govorio da je ovo prvi put da su uspeli da skinu tipa u publici. Drugi blok otvaraju sa odličnim hitovima: One Shot, Soberbeah, Mandarin, Lonely, Repeat Offender i Runaway. Bend je na bini veoma aktivan, stalno menjaju mesta, pa sam stojeći na jednom mestu uspeo izbliza da vidim obojicu gitarista, pevača i basistu. Inače, basista koji više liči na metalca nego na basistu pank benda, cepa sve prstima! Uživo to zvuči još luđe. Tu je opet negde nastala pauza, a onaj gologuzi se popeo na binu, sa visuljkom na izvolte, Nikola se smejao, ja sam se smejao, većina ženski je kolutala očima, a bend se jedva držao na nogama koliko su se smejali. Pevač je sad naglasio da nikad nisu imali golog tipa na bini i da je očigledno u Evropi i na Punk Rock Holiday-u sve moguće. Ipak, definitivno, najluđi momenat je nastao kad je gologuzi rešio da skoči u publiku. Jadnici u prvim redovima su se gušili, ali su stisnuli muda i uhvatili dotičnog za dupe i vukli za nazad. Stejdž dajving golog tipa se ne viđa svaki dan, svaka čast svima na hrabrosti koji su ovo gledali uživo. Pulley zatvaraju nastup sa tri najveća hita A Bad Reputation, Second Best, Working Class Whore, gde se Staša konačno odvažila i skočila u publiku! Sledeće godine možda i Mire skoči kako je krenulo, mada bi to bila pogibija za masu. Ja svoje odskakao, a sa današnjih sto i kusur kila, verujem da bi pre sjebao kičmu, nego što bi došao do prvih redova da skačem. Bilo pa prošlo… Pulley su muški odradili cert, iako su kasnili. Nijednu pesmu nisu propustili, nisu probili termin. Pennywise, vidite da se može!
I za kraj su ostali legendarni Toy Dolls. Priznajem, nikad nisam bio lud za njima, nisam se nešto ni cimao da ih jurim da gledam uživo, ali na Punk Rock Holiday svi bendovi kao da dobiju neku super moć, pa postanu interesantniji nego što jesu. Bina se namešta specijalno za njih, sa većim zvučnim kutijama bliže nama, a nakon nekih pola sata nameštanja zvuka, izlazi Olga, sa karakterističnim žutim naočarama, crvenom kostimu i pantalonama koje izgledaju kao da je ukrao od Džokera, i to onog Džeka Nikolsona. Uz zvuke Fiery Jack kreću svoj nastup. Bilo je jasno da ovde neće biti mnogo horskog pevanja, niti skakanja sa bine, ali zato je šutki bilo na kvadrat. Nisam ih pratio, priznajem, i nemam pojma da li su basista i bubnjar nešto duže u bendu, jer su Toy Tolls prometni kao železnička stanica kad su u pitanju svi sem pevača. Publika je najbolje reagovala na Fisticuffs in Frederick Street, Benny the Boxer i naravno Nellie the Elephant. Još jedan super ludi momenat je bio na Wipe Out, surf pesmici koja im je do jaja legla. To je bio kao kraj redovnog dela, ali je usledio prvi bis sa Dig That Groove Baby, a potom i drugi sa When the Saints Go Marching In, Idle Gossip i Theme. Tu negde smo već zapalili sa bine, probijajući se kroz gužvu ljudi.
Šta reći na kraju i da li treba nešto reći? Punk Rock Holiday je festival koji volim baš ovakav kakav je, da ga lično pravim, verovatno bih ga pravio istog ovakvog. Ovogodišnja promena lokacije bine je potpun pogodak, gužva se smanjila definitivno, sad je lakše doći i do press-a, ali i do štandova sa pićem i hranom. Podatak da su dobar broj karata već prodali za sledeći festival, kada se naravno i ne zna nijedno jedino ime koje će svirati, je dovoljno. Obično trećina karata ode odmah, za vreme ili neposredno posle festivala, dok ostatak prodaju u septembru. Do sledeće prilike, vidimo se na PRH 2.4!
