Quest For Rescue

Intervju koji je pred vama je uradila gospođica Alva iz Nemačke. On je urađen dvanaestog decembra u Klausovom stanu u Kelnu. Quest For Rescue je zaista odličan bend, koji svira neku mešavinu indie rocka i emo-a, ali sa veoma puno gitarskih delova, tako da bi ponajbolja odrednica bila da su oni jedan sjajan gitarski bend. O tome su i govorili Klaus (gitara), Marc (gitara/vokal), Achim (bas), dok bubnjar Michael (u daljem tekstu Mića) nije bio prisutan zbog bolesti. Možda je nekome ovaj intervju preterano dugačak, ali ja sam ljubitelj opširnih intervjua, tako da je on baš po mojom meri.

Ok, kao prvo, mala provera glasova tako da bih vas mogla razlikovati na traci, a posle toga: vaše ime, starost, instrument na kome svirate i vaš omiljen bend?
Aćim: U redu, počnimom sa Mićom. On je naš bubnjar i nije mogao da bude danas sa nama. Ima 27 godina. Ja sam Aćim, sviram bas i pomalo pevam. I ja imam 27 godina i moj omiljeni bend je… hm… Mislim da je Jimmy Eat World ili tako nešto…
Mark: Ja sam Mark. Ja imam 29 godina. Sviram gitaru………. i pevam.
Klaus: Zamalo da zaboraviš na to.
Mark: Zamalo da zaboravim (smejući se). Moji omiljeni bendovi su: Husker Du, Descendents, Relacements.
Klaus: Ja sam Klaus, imam 30 godina, sviram gitaru i moj omiljeni bend je… menja se stalno, ali neka to bude Jimmy Eat World. To je bend koji mi se veoma sviđa. Melodija mi je zaista važna.

Kako ste se upoznali, zašto ste odlučili da osnujete bend, znate već, celu quest For Rescue priču?
Aćim: Sve je počelo 1990. godine. Išao sam sa Mićom, našim bubnjarem, u razred, a Klausa i Marka sam znao sa skejtbordinga i tako smo poželeli da osnujemo bend. Imali smo pevača koji se zvao Gregor, ali to nije išlo baš najbolje. Ali otkad se Mark pridružio bendu sve je zapravo počelo. Imali smo tri napisane pesme kada nas je jedan hip-hop bend, sa kojim smo bili dobri, pitao da li hoćemo da izdamo split 7″ sa njima. To je bilo malo čudno, znaš, jer mi smo imali samo tri gotove stvari, a već smo ih snimili. Mislili smo da je zakon da imamo bilo šta izdato, plus nekoliko svirki, tako da smo imali od čega da počnemo. Bilo je štampano samo 200 primeraka, a onda smo nastavili sa izdavanjem demo snimka sa koncerata, dok je u isato vreme naš prvi 7″ na Blurr Recordsu dostigao i 1000 primerak, jer su se jako lepo prodavali. Sve više koncerata, kao i male turneje u trajanju od desetak dana, ali samo po Nemačkoj. 1995. godine je izdat prvi LP Asparagus, a tri godine kasnije Turnip. Sada imamo pet novih pesama i kada budemo imali deset ući ćemo u studio i snimiti novi album, jer je prošlo već tri godine.
Klaus: A na desetogodišnjicu bi mi ustvari trebali da izdamo novi album, ali ipak ne znam da li ćemo uspeti.

Kako je došlo do saradnje sa Blurr Recordsom? Da li ste znali Karstena od ranije?
Aćim: On je već imao zin i upoznali smo se preko našeg prijatelja koji mu je dao naš demo i poveo ga sa sobom na naš koncert. Dopalo mu se i jedno i drugo: i cert i snimak, tako da je rekao da bi voleo da nam izda materijal i sa našim prvim 7″ Blurr Records je počeo sa radom.

Recite nešto o svom detinjstvu i kako ste došli uopšte do ove muzike?
Klaus: Teško je reći. Mislim da mi je bilo 15 godina kada mi se smučilo sve ono što se puštalo na radiju, Sabrina, CC Catch (???), tako da sam počeo da slušam gitarsku muziku, kao što je Die Artze, koji su bili nezavisan bend u to vreme, onda je bio period kada sam slušao samo sajkobili kao Meteors… Otišao sam na odmor u Francusku sa Markom, a Mark je bio na floridi pre toga i preko nekog lika koji je vozio skejt upao u lokalnu skejt pank scenu, zbog čega je doneo gomilu sjajnih traka sa sobom. Slušali smo Misfitse, kada smo imali 17. godina, negde 1987., kao i Descendents i Bad Religion, koji je tada bio najbrži melodični bend na svetu (smeh).
Marc: Tako je to bilo. Upao sam u pank preko skejta i ortaka. Tada sam slušao Ramonse, ali još uvek slušam bendove kao što je REM. Imam dosta njihovih ploča, kao i gitarske muzike.
Aćim: Da, sad smo ipak više otvoreniji za neku drugu muziku, ali najviše volimo da slušamo gitarsku muziku.

I preko skejtbordinga ste upoznali taj hip-hop bend?
Klaus: Da, preko skejta, i preko BMX-a. Oni su imali četvorokanalni rekorder, znaš. To je bilo više kao šala. Mislili smo da ćemo moći sebi to da priuštimo, ali to u suštini nije bilo ništa bolje od malo jačeg običnog deka. Samo smo naučili pesme za taj 7″, koje smo svirali sam na dve svirke. Aćim je kupio bas samo zbog bend, jer nikada nije svirao pre toga.
Aćim: Prvo me je Klaus pitao u fazonu: Hej, ima bubnjar u tvom razredu i oni su hteli da osnuju bend, a ja nisam imao ništa s tim. Onda im je trebao neko da svira bas. Ja sam imao nešto kinte i palo mi je na pamet kao: A zašto ja ne bih kupio bas i pridružio im se?.

Da li mislite da je tada bilo teže osnovati bend i snimiti svoje pesme nego što je to danas?
Aćim: Danas je lakše. I novi bend, koliko god bio mali, može sam da izda disk, jer studiji nude povoljne cene ako se kupuje paket diskova (100, 1000…). Tada nismo imali pojma da možeš da snimiš album za vikend i da sutra imaš gotovih 1000 diskova.
Marc: Da, ali ja mislim da je to i tada bilo moguće, ali mi nismo znali za to. Jednog dana ćemo razviti zastavu na kojoj će pisati: bend koji nikad nije brinuo kako će i da li će se njegova karijera razvijati. Kao i onda bilo je bendova koji su imali sjajna izdanja, ali više u drugim muzičkim žanrovima, ali takođe i u pank rok fazonu Ramonsa i slično. Stvorili su kvalitetne snimke, ali je stil bio više kao neki po uticaju na američke melodične hardcore bendove. To nije niko slušao i nije bilo mnogo bendova. Mi smo svi iz Leverkuzena i u to vreme postojala je scena, pored skejt scene i bile su svirke svakog vikenda, imali smo prilike da sviramo, iako nismo imali nekog pravog iskustva. Bili smo jedan od prvih bendova u svemu tome, tako da nismo imali problema sa svirkama.
Klaus: To je stvarno bilo dobro organizovano!
Marc: Ali scena u Leverkuzenu je pukla zbog toga što se ljudi sele zbog faksa i posla.

A zašto ste se vi preselili u Keln?
Marc: Pa, ja nisam.
Aćim: Nismo se preselili svi zajedno. Mnogi prijatelji žive ovde, a ja i bubnjar smo živeli zajedno u Leverkuzenu. Onda smo se preselili zajedno ovde da živimo, ali trenutno ne živimo zajedno.

Da počnemo sa Vladinim pitanjima. Vaša muzika ga je podsetila na Gameface-ov poslednji album. Šta mislite o tom poređenju?
Aćim: O, to je lepo, ali dešava se isuviše često da nas ljudi upoređuju sa bendovima koje nismo nikada slušali, i sa kojima nemamo nikakve veze.
Klaus: Ja imam jedan snimak, ali ga nikada nisam pažljivo preslušao, tako da oni ne mogu imati uticaja na nas. Ako postoji neki bend koji svakodnevno slušamo, onda možemo reći OH.
Aćim: Prošli put nam je neko rekao da ga naše pesme podsećaju na Smashing Pumkins (smeh).

Ali, pre nekoliko dana ja sam čula njihov poslednji album i primetila da ako bi bubanj bio drugačiji i ako bi Billy Corgan imao drugačiji glas, moglo bi da se proda i kao emo današnjim klincima.
Marc: Mnogi bendovi su ustvari bili pre-invertors tog fazona, kad još niko nije koristio termin emo. Možda je takođe Embrace ili Night of Spring ili čak Sonic Youth i Shudder To Think. I danas se to može bolje prodati nego tada.

Recite mi nešto o sceni u Kelnu, etiketama, novim bendovima…?
Aćim: Imam prijatelja u bendu Yage, koji takođe ima i etiketu Earth Water Sky Recordings / Nova Records (jedna izdaje vinile, a druga diskove), ali oni ne izdaju samo bendove iz Kelna. Postoji takođe veliki broj novih bendova poput Oliver Twist ili The Colts, ali Yage zaista uživa veliki ugled i ima mnogo uspeha. Idu uskoro na turneju po Španiji i Skandinaviji, a njihova izdanja se sjajno prodaju. Ja sviram u jednom drugom bendu koji se zove Bratseth. Uglavnom znam samo bendove, ako znam ljude koji sviraju u njima. Ovo je takođe cool grad za certove i jedan naš prijatelj, koji je jednom organizovao svirke u Kaselu, ima ovde u Kelnu muzičku prodavnicu The Underdog. Svirke su uglavnom u Underground-u (veoma blizu Klausovog stana).

Objasnite mi stihove iz pesme From Your Best Friend i priču koja stoji iza te pesme?
Marc: To je pesma o mom najboljem drugu, što je prilično očigledno. Ja ga znam 26 godina i neko vreme se nismo uopšte viđali, pa smo onda jedno vreme živeli zajedno, pa smo ponovo otišli različitim putevima, ali on je i dalje moj najbolji prijatelj. Sada se mao češće viđamo: svako prijateljstvo imamo svoje uspone i padove, ali treba da se trudiš da ga održiš u životu.

Šta znate o političkoj situaciji u Jugoslaviji i šta mislite o tome?
Aćim: Pa, ima toliko toga u svetu i kad gledam vesti ljudi kažu: Dobro, NATO je tamo tako da mi možemo prestati da brinemo. Mislim da je najbolje da NATO bude tamo i održava različite grupe na odstojanju. Ali, nije dobro da ima takav uticaj u Evropi, da oni prestanu da vode računa i da NATO cenzuriše informacije o stvarnoj situaciji tamo.
Klaus: I mi smo takođe mnogo pod uticajem medija. Ako nisi previše zainteresovan za njih, onda dobiješ neke informacije s vremena na vreme. Posle se pređe na druge teme, kao nedavne borbe u Iraku.
Marc: I onda NATO dođe tamo i to prestane da se prikazuje u medijima.
Klaus: Sa svim ovim informacijama teško je reći šta je loše, a šta ili ko je u pravu. Takođe moraš voditi računa i o ljudima oko sebe. Tako je teško voditi brigu o svakoj ružnoj pojavi u svetu, a da te to ne sjebe. Skoro da u svetu ima samo nepravde. Jednostavno je ima previše.

Recite nam nešto o Blurr fanzinu i po čemu se on razlikuje od ostalih fanzina?
Klaus: Mi ustvari uopšte ne čitamo fanzine. Isto je i sa bendovima. Ja znam ljude koji stoje iza toga i upravo zbog toga i čitam ovo i mogu to da razumem. Oni to ne uzimaju baš za ozbiljno. Oni pišu preuveličavajući ili glupo da niko ne može imati ništa protiv toga. Oni ti priznaju da pijanče non-stop. Sve u svemu to je moje mišljenje, bilo da vam se sviđa ili ne.

Izgleda da postoji stalna borba između Blurr i Trust sa jedne stane i OX! i Plastic Bomb sa druge strane…
Aćim: Da, tako je. Ali moraš znati dosta o tome da bi razumeo. Nije da smo na strani Blurr-a samo zato što smo na Blurr Recordsu.
Marc: Zanimljiva stvar u vezi sa tim je da ustvari niko ne želi da čita o tim njihovim ličnim stvarima i međusobnim sukobima. Pričaju o stvarima za koje niko ne zna i o kojima niko ne brine.
Aćim: Ja mislim da kada se to dešava, možda je spomenuto kao neka šala i u drugim fanzinima, oni bi verovatno štampali tone pisama koje su dobili od čitalaca na tu temu, ali nismo Blurr. Mislim, ja ponekad napišem nešto za taj zin, ali…
Marc: Ne treba se stideti toga, Aćime (smeh).
Klaus: Ja sam povezan sa Blurr fanzinom, tako što sam radio za BMX magazin. Mi nekad uzimamo intervju od Blurr-a. Ali, ja ne radim za njega (misli na Carstena), već on radi za mene (smeh).

Sad mi recite jednu dobru i jednu lošu osobinu vašeg karaktera?
Klaus: Da li ti to hoćeš da nam rasturiš bend? Kod Aćima loše su isto što i dobre osobine. On je veoma tolerantan i pozitivan i trudi se da u svakome vidi nešto dobro, čak iako taj neki želi samo da ga iskoristi i da zajebe za kintu.
Marc: To ustvari nije loša crta karaktera, jedino je u ovom svetu tako. Kad smo bili na jednom gigu na Floridi, gde je prostor bio hladan i prljav, sve razbacano okolo i mi smo pomislili: sranje, ali Aćim je rekao: Hej, to je super, oni će to malo srediti, i zapravo on nas je motivisao i cert je prošao veoma dobro. Kod Klausa je dobro to što je veoma precizan u onome što radi, iskren je, ali nekako loša osobina mu je što je suviše direktan, govori svima u lice šta misli.
Aćim: Loša Markova osobina je, iako nas to više ne dotiče, da kad on nešto vidi ili čuje i kaže da je sranje, onda je to sranje. Kao na primer kad pišemo pesmu i ona nije savršena i mi treba malo da je promenimo, on hoće da napiše potpuno drugačiju pesmu, ukoliko mu se ta prva ne svidi. Zato je dobro što imamo drugog gitaristu, jer Klus to onda svira više puta i menja ponešto. I obično se posle toga i Marku svidi.
Klaus: I dobro je to što svo ovo vreme dobri prijatelji. Samo nas muzika okuplja i nikad se ne svađamo na turnejama ili na probama. Možemo da pričamo o svemu. Ukoliko postoje neki nesporazumi mi ih iznosimo i nikad nismo besni jedni na druge.

Da li to onda znači da ako neko od vas napusti Quest For Rescue da je to kraj benda?
Klaus: Ja mislim da ćemo se raspasti ako Mark ode, jer on je izvor ideja u ovom bendu.
Aćim: Ne znam kako bi neko drugi mogao da se uklopi u ovaj bend.
Klaus: Muzika je naravno važna, ali ono što je mnogo važnije jeste održavanje veza sa članovima tako da možemo svirati i u drugim bendovima ako bi se ovaj bend raspao, ali to više ne bi bio QFR.
Aćim: Za mene bend znači stalno sviranje, kao i u mojim drugim bendovima (Brethseth) u kojima sviram sa drugim momcima iz Blurr-a, Andijem i Frenkom. Ja ih znam dosta dugo i oni su tražili drugog gitaristu, pa sam im se pridružio. Sviram i u trećem bendu sa svojom bivšom devojkom i njenim bivšim dečkom, a znam ih četiri godine. Jedan naš prijatelj Aki, nije imao bend i sad svira u mom trećem bendu (Aki se posle pridružio ovom razgovoru).

Kakvi su vam ciljevi sa bendom?
Marc: Nema cilja. Zabavljamo se.
Klaus: Kad bi imali neki cilj, verovatno bi nas on uništio. Kad bi imali na primer cilja da postanemo veliki, ne bi ga nikad ostvarili, jer svi imamo svoj lični život.

Koje mesto zauzima bend u vašem životu?
Klaus: Deset godina dokumentuje moj život. Uvek je bio tu.
Marc: Emotivno, bend se nalazi na visokom mestu. To nije prioritet #1, ali može biti i drugih stvari koje su nam jednostavno važnije i onda dolazi do zastoja. Ja moram da radim pet dana u nedelji tako da mogu da sviram samo vikendom (u, jebote, ljudi ovde rade svaki dan, pa opet sve stignu da urade… prim. Vlada). Bend mi je kao najbolji prijatelj.
Klaus: Nije nam cilj da imamo svirku svakog vikenda, ali kad idemo na turneju, to je onda kao putovanje benda i ne želimo nikoga drugog u kombiju.
Marc: Mi idemo na turneje da bi bili u ovom malo krugu od četiri prijatelja i da se zajebavamo. I ako možemo da unesemo zabavu i u živote drugih ljudi, onda je to super.
Klaus: Kad sam na bini jednostavno se osećam slobodno, jer prestajem da razmišljam.

Ali, Mark, ako si oženjen, onda je tvoj Quest For Rescue već gotov ili?

(Smeh)

Aćim: Pa, kad izabereš ime onda i želiš da to dobro zvuči, Onda smo gledali Monti Pajtonovce i njihov film The Knights Of Coconut, gde su oni na Quest For The Holy Grail i reč je zvučala tako dobro, ali bi samo Quest bilo kratko, a mi smo želeli i da ima nekog smisla, pa smo napravili pesmu Quest For Rescue. Pitali su nas da snimimo split 7″. Trebalo nam je ime i zato smo uzeli iz te pesme naziv.
Klaus: Prvo smo hteli da idemo u tvrđem pravcu, ali nismo mogli.
Marc: Pa, mislim da bih ja mogao, ali nisam dovoljno sjeban, tako da ne bi imao previše inspiracije.
Klaus: Razmišljali smo i o imenu Right Direction.
Aćim: Tada smo bili više HC nego danas. Na splitu 7″ imali smo obradu od Force Of Disaproval, koji su jedan kretenski govnarski bend sa glupim tekstovima, totalno asocijalnim, ali je imalo snagu… Obradili smo i Power od Agnostic Fronta, koji je takođe bend sa trulim tekstovima, ali bilo je zabavno svirati, mada mi nikada ne bi pravili takve pesme.
Marc: Mi smo imali i imamo tekstove koji su malo melanholični, tako da čak iako to nije planirano kao ime opisuje dobro našu muziku. Naš prvi izbor imena bend bio je Rise, ali oko nedelju dana kasnije primetili smo disk nekog bnenda sa imenom Rise, tako da smo morali to da promenimo. Znali smo da nema benda u blizini koji bi krao ime, jer to je baš komplikovano.

Da ste napisali pesmu baš u tom momentu o čemu bi ona govorila?
Marc: Mislim da bio o TV-u i kako su većina emisija na TV-u glupe, zato što jih gledam dosta u poslednje vreme i primetio sam kako su glupa i kako znaju da manipulišu. Big Brother i ostala sranja. Fuj!
Klaus: Ja bih napisao pesmu o odrastanju i o tome kako smo mi odrasli kroz ovih deset godina.

Koja vam je omiljena epizoda Simpsona?
Marc: Onda kad se Homer ugoji, pa ne može da radi u kući.
Klaus: Kad posećuju Duff pivaru i sve vrste piva ističu iz jedne cevi samo sa različitom etiketom, ili ona kad je Homer misionar i kad licka one žabe.
Aćim: I Futurama.

Gde ste svirali van Nemačke?
Marc: U Holandiji (smeh)… Eindhoven.
Aćim: To je upravo ono što sam pričao o onom bendu Yage. Oni su stvarno iza svih ovih stvari i trude se da naprave svirku svuda, a mi sviramo samo ako nas neko pozove. Ja sam već zauzet organizovanjem dva koncerta, ali ne bih nikako mogao da organizujem celu turneju.
Klaus: Mi smo dovoljno srećni što se 95% naših certova proda zbog onoga što Aćim kaže ljudima koji su nas pozvali da sviramo.
Aćim: A u vezi sa Yage, da kažem samo da oni dele flajere i promovišu sve svoje certove, albume, a mi nikad tako nešto nismo radili. I za nas je bolje da imamo loš cert, nego slobodan dan, zato što onda još uvek imamo gde da spavamo i da jedemo.

Da li ste srećniji kad se vaš materijal proda negde van Nemačke i da li uopšte znate gde se i koliko proda?
Marc: Naravno, to je strava, ako se proda negde gde nismo nikad svirali.
Aćim: Ali, ako bi stvarno želeli da prodamo više izdanja, recimo u Francuskoj, morali bi da uradimo turneju tamo.
Klaus: Ali, sa druge strane kad sviraš deset dana na turneji po Francuskoj i svaki cert posećuje desetak ljudi i ti kažeš: Hej, mi smo već imali turneju u Francuskoj, a niko ne zna da si tamo. Jednom smo poslali snimke u Ameriku i Englesku i ljudi su rekli da su pesme dobre, a neki čak nisu ni primetili da nam engleski nije maternji jezik, što je Marka naravno oduševilo.
Aćim: I mi ustvari nemamo pojma o prodaji naših materijala. Asparagus-a smo imali oko 2000 kopija i to se prodalo uglavnom u Nemačkoj. Videli smo jednu u New Yorku u prodavnici, ali ju je prašina pokrila. Verovatno je još uvek tamo i nikad se neće prodati (smeh).

Da li vam je stalo do celog tog DIY duha i da li brinete o tome da li će bend preći na mejdžore ili ne?
Klaus: Ja mislim da nema ništa loše u tome, da možeš da živiš van svog benda, ako je i dalje zanimljivo, a da to ne smatraš svojim poslom.
Marc: Mislim da bih ja bio preplašen kad bih morao da načinim potpuno novi start, jer bih morao da napustim svoj posao i sve što sam učio ne bi imalo nikakve koristi.
Aćim: Da smo mislili na veliki uspeh kad smo osnovali bend, to bi možda bilo moguće, ali s obzirom na to kako nam je sad, mi to više i ne želimo da pokušavamo.
Klaus: To je interesantno, jer mi ne bismo preživeli od toga. Mi smo bili totalno DIY sve vreme. Ja sam uradio sve naslovne strane, dizajn svih omota, a prijatelji su nam izbacivali materijale, sređivali koncerte, štampali flajer.

Ko u ovom bendu vodi računa o organizovanju svirki, turneja?
Klaus: Aćim. Aćim sve to radi zbog svoje pozitivne harizme (smeh), on ne zaboravlja to da uradi. Kad treba da pozove nekoga, on ga pozove, na njega se stvarno možeš osloniti.
Aćim: Pa, ja nosim lovu… hm… mislim ja vodim računa o tome. Ima diskove kod kuće i ostalo. Uglavnom ja i vozim kombi.
Klaus: Nekada je Carsten iz Blurr-a radio dosta stvari za nas, ali Turnip LP-a, on se više koncentriše na neka druga pitanja u životu.

Ako Marc piše većinu tekstova, šta misle o njima ostali iz benda i koliko uticaja imate na njih?
Aćim: Kad on to sam radi onda je to gotovo i možda on objašnjava značenje toga, ali mu nikad ne govorim da promeni bilo koji od svojih tekstova, jer znam da kad bilo ko od nas napiše nešto da mi se to ne bi svidelo.
Klaus: To je uglavnom samo priča. To nije uzeto iz mog života, mada se tiče uglavnom stvari koje sam lično doživeo.
Aćim: Mi takođe pišemo pesme svi zajedno. Ali ne možemo da ih pišemo na silu. Mi imamo dve nove pesme koje su muzički skoro gotove, ali još uvek nemamo tekst za to. Ali, kad napišemo tekst onda je to nešto što zaista osećamo i što treba da iskažemo. Tako da nam treba prilično dosta vremena za pisanje pesama, ali kad dobijemo pesmu ona je dovoljno dobra da bi se našla na albumu. Mi nemamo nijednu pesmu koja nije snimljena, osim novih, naravno.

Da li vi sebe smatrate pankerima i šta to za vas znači?
Marc: Ja sebe ne zovem pankerom, a za mene je pank kada danas radiš jedno, a sutra se baviš totalno drugim stvarima; kad menjaš svoje mišljenje veoma često (??????????), da misliš svojom glavom, a ne da moraš da se ponašaš na određeni način zato što se to smatra pankom. Ja sedim ovde normalno obučen, jer treba da idem na posao. Ne smeta mi da nosim ovu odeću, iako kad izađem uveče izgledam potpuno drugačije.
Klaus: Sa čirokanom.
Marc: (zlobno se smeškajući). Samo zbog toga što menjam odeću koju nosim ne znači da se moje mišljenje stalno menja. I pankerski bi bilo reći u fazonu, ej jako ovako izgledam, ali jebiga.
Klaus: Pank su bendovi poput Jimmy Eat World. Njih može naći u pank prodavnici i to samo zato što su oni sve to sami uradili, a to mi je veći pank od čirokane. Ja neću da nosim ovu odeću da bi me prepoznali kao pankera; ne volim da nosim etiketu.
Aćim: Trpati stvari u gaće je veoma teško, jer svako ima drugačiju pozadinu. Ako nekome kažeš da praviš pank muziku, on će možda očekivati da zvučimo kao Tote Hosen, a neko drugi će misliti na The Exploited, a treći će misliti da smo ka NOFX. Tako da svako gleda na to drugačijim očima, ali mi definitivno dolazimo sa pank scene. Mi to ne radimo za pare, mada meni ne smeta kada neki bendovi odluče da odu na mejdžore da bi zaradili koju kintu od svog hobija. Nama je samo do zezanja, dok god ne budemo imali neke gubitke. Trudimo se da prodamo naša izdanja što jeftinije. A to je pank stav. Ali ja kažem: mi pravimo gitarsku muziku.
Marc: Možda bi nam se 80% pankera smejalo kad bi rekli da sviramo pank.
Klaus: A, da li smo mi pankeri smo ako neki spike-pankeri slušaju našu muziku?
Marc: Pank stvara tvoja lična pravila. To je sve.
Klaus: Kao, ja više nisam panker, jer radim to i to što znači stvari koje oni mrze u društvu, jer su mnogo ekstremnije sa njima. Pank ustvari znači tolerancija.

Koliko su se vaše ideje promenile u poslednje vreme. Šta se promenilo na sceni na bolje ili na gore?
Klaus: Najvažniji je internet, posebno na muzičkoj sceni, jer je svet postao stvarno mali. Ukoliko imaš web sajt sa svojim pesmama, koje posetioci mogu da skinu, a onda dobiješ mejl iz Rusije, u kojem ti neki lik kaže kako voli tvoju muziku i kako on nikada ne bi čuo za moj bend bez interneta, tako da se sve menja iz dana u dana. Evo, i ti imaš drugara iz Jugoslavije sa kojim se dopisuješ, upravo kroz pank, a on je dobio naš materijal, a verovatno nikada ne bi ni čuo za nas da nije bilo tebe, i mi sada radimo intervju sa tobom za nekog iz Jugoslavije, koga najverovatnije nikada u životu nećemo videti.

Zašto ste uzeli imena povrća kao imena za vaše albume, na primer: špargla (asparagus), repa (turnip), karfiol (cauliflower). Da niste vi možda vegeterijanci?
Aćim: Pa, mi samo tražimo reči koje zvuče dobro, ali to nam ništa ne znači. Ameri bi se verovatno pitali da li smo mi super-strejt vegani, ali karfiol je jednostavno jedna od najlepših reči za koje znam, a na nemačkom je to blumenkohl, što zvuči užasno.

U šta vi verujete? U Boga?
Klaus: Hm… Imaš li još koju traku? Ja nisam religiozan, jer je toliko ljudi umrlo zbog svog verovanja. Ništa bitno se nije promenilo. Prvo su spaljivali veštice, sad imamo terorističke organizacije kao što je IRA (he, a di su UČK?, prim. Vlada), a to je najgora stvar da neko mora da umre samo zato što misli drugačije.
Marc: Tu si u pravu, ali za mene još uvek nema razloga da ne verujem u Boga na svoj način.
Klaus: Nauka je takođe vrsta religije. Priroda pokušava da očuva svet netaknut. Ja imam teoriju da sve ove boleštine koje su ubile toliko ljudi imaju zadatak da spreče prenaseljenost. I mislim da zbog toga postoje i sida i BSE, jer mi previše iskorišćavamo prirodu i životinje.
Marc: Priroda uvek uzvraća udarac. I uvek nam daje nagoveštaj da treba da živimo svoj život.
Aćim: Zato što jednostavno ne veruješ, imaš punu kontrolu nad sobom. Možda se tako religija i ustanovila.

Šta u vašem životu ima prioritet? Šta vas čini stvarno srećnim?
Aćim: Ono što me čini jako srećnim je to što mogu da radim baš ono što hoću, a za to možeš da budeš zahvalan i za najmanje stvari u životu.
Klaus: Iskreno, to je prijateljstvo. Kad znaš da tvoji prijatelji potpuno stoje iza onoga što pričaju, kad te podržavaju, i kad su iskreni.
Marc: Za mene je to moja žena i prijatelji. Da stojiš zajedno sa njima. Čak ti ne treba ni da izlaziš i pričaš satima.
Klaus: Nepravda je najgora stvar na svetu. Ali samo zbog toga što ima toliko toga napolju, ja nemam snage da izlazim na kraj i sa tim. Ja sam veoma osetljiv. Ako bi mislio o tome stalno, morao bi da se zatvorim u sobu i da plačem.
Aćim: Pa, prioritet je brinuti se o svojim problemima i o problemima svojih prijatelja. U ostalim problemima ukočim se, jer se osećam toliko bespomoćno, kao kad bi pao u nesvest. Mislim da je tako sa svima. Na primer, odeš na neke anti-fašističke demonstracije i onda kad tvoj ujak kaže nešto na račun tvoga rođendana, ti si toliko nemoćan da reaguješ drugačije, sem da mu kažeš da puno sere. Možda je važnije raditi to u malom krugu, jer će možda oni više razmišljati o tome, ako im govori neko ko ih voli.

Ima li nešto u vašem životu čemu ste stalno težili, a što još niste postigli?
Klaus: Put u Japan.
Aćim: Ono što malo pre rekoh, u sitnim koracima.
Marc: Da imam dete.

To bi upravo bilo moje sledeće pitanje: da li biste želeli da imate decu, kako biste ih odgajali, da li po uzoru na svoje roditelje?
Marc: Pa, ja bih želeo da imam decu i to uskoro. Mislim da uvek uzimamo svoje roditelje kao model, ali možda sam srećnik što imam veoma tolerantne roditelje. Nikad mi nisu govorili da se ponašam drugačije. Znao sam svoje granice. I moj otac me je upoznao sa gitarom. Ipak mislim da svoje dete treba da vaspitavaš onako kako osećaš da je najbolje. Ne možeš misliti u fazonuo, pa ja ovo moram drugačije da radim. Važno je da dete zna šta je muzika, da je razume i meni će biti drago da učim dete da svira neki instrument.
Aćim: Najvažnije je da podržavaš i motivišeš dete da radi ono što voli i želi da radi, ali sada ne mogu da zamislim da imam dete, jer ja čak nemam ni devojku.
Klaus: Moja mama je meni uzor. Ona je bila veoma tolerantna, jer je njena majka bila užasna. Ali ne znam baš da li bih ja bio toliko tolerantan, ako bi moj klinac hteo da bude tehno DJ. Postoje stvari koje su mi totalno odvratne i ne bih mogao da prihatim da moje dete bude takvo. Jer, moja keva je takođe mislila da nije u redu da ofarbam kosu u zelenu.

Čime se inspirišete i kako pišete pesme?
Marc: Inspiracija je upravo ono što doživljavaš. A kad imaš nešto u svojoj glavim, onda obično možeš to i da preneseš na papir i tako dobiješ dobru pesmu. Ja pišem kod kuće i kad ne mogu da nastavim, ja pozovem ostale da se priključe. Obično počnem da sviram neke akorde i postali automatski znaju šta da sviraju.
Klaus: Mi smo iskreni koliko god je to moguće u našim pesmama, i zato obično napišemo samo 3-4 pesme godišnje.

Koga i u kom bendu bi voleli da zamenite na jednu nedelju? Da li vam to više znači što biste svirali tu vrstu muzike jednu nedelju ili da upoznate ljude iz drugih bendova, ili bilo koji drugi razlog koji vam pada na pamet? Objasnite.
Marc: Glena Denziga iz Misfitsa.
Aćim: Ja bih voleo da budem Rik iz Jimmy Eat World, jer volim njihovu muziku, znam te momke, i sviđaju mi se (bili smo na turneji sa njima) i voleo bih da sviram njihove stvari svaku noć. Mislim da ću uspeti!
(Aki je upao da kaže Aćimu da oni treba da pođu, jer je rekao da je veoma gladan)

Šta vi radite da bi zaradili za život? Da li to radite samo zbog para ili je to baš ono što želite da radite?
Aćim: Pa, počni sa Mićom. On je još uvek na fakultetu kompjuterskih nauka i sav je u tom fazonu. A šta bi voleo da radi posle faksa: to ne znam.
Klaus: Ja radim za Freedom magazin. To je BMX magazin i pišem pomalo, ali uglavno radim stvari koje imaju veze sa grafikom i pripremom za štampu, a studiram grafički dizajn.
Marc: Ja radim kao šef odeljenja za prevoz i to radim već devet godina.
Aki: Zbog ideoloških razloga.
Marc: (smejući se). Da, jer previše volim nameštaj. U suštini, radim ovo zbog love, ali mi je i zabavno.
Aćim: Ja trenutno radim za Chico Clothing (koji je u istoj zgradi gde i Klausov stan). A pre toga sam radio za Viva 2 (nemački muzički kanal) i voleo bih da ponovo tamo radim jer definitivno želim da radim nešto u vezi sa muzikom. Pre toga sam bio vozač na turnejama nekih bendova.

Koja je najzanimljivija, a koja najružnija stvar koja vam se desila na nekoj turneji?
Klaus: Baš kad smo počeli, uradili smo gomilu demo snimaka, negde oko 400, a onda smo ih zaboravili negde u ostavi posle koncerta. I stvarno bih voleo da znam šta se desilo sa njima.
Marc: Najbolja stvar na turneji je sedelje u kolima, piće, pričanje i zezanje, jer se ne viđamo baš često, iako se vidimo na probama, tu ipak nema tako razvijene konveracije.
Aćim: Imali smo jednom koncertom u Rienu i to obično traje sat i po dok ne stignemo tamo, a stigli smo za šest i po sati.

Recite mi nešto o iskorišćavanju panka u medijima?
Klaus: Mediji sigurno uništavaju sve.
Marc: Ali kad bih imao priliku za to…
Klaus: Da, ali oni zarađuju više novca sa tobom, a ti radiš svoj posao!

Na primer kad Rage Against The Machine sviraju na nekom velikom festivalu, tu ima vrlo malo klinaca koji slušaju šta oni govore…
Marc: Ja mislim da je sve to ipak pozitivno; to što rade je nešto dobro i što od toga mogu i da žive i što će nastaviti to da rade. Još uvek se trude da ih nauče nečemu, oni nikad neće odustati od svojih ideala.
(Posle toga je Aćim morao da ide).
Aćim: Žao mi je, ali moram da idem. Bilo je stvarno interesantno, hvala puno za intervju.
Klaus: Oni su odlučili da preko medija prenose svoju poruku. Ali, kad vidim da bend poput Offspring koristi reč pank, dok im je jedina poruka: Napravi svom tati sendvič i stavi pseće govno na njega, dođe mi da popizdim zato što pank treba da predstavlja nešto pozitivno.

Da li vi mislite da emo postoji kao muzički stil, jer ja ne mislim tako?
Marc: Ne.
Klaus: U suštini ja mislim da pevač mora da peva, ali teško je napraviti jasnu podelu.

Želite li nešto da dodate?
Marc: Stvarajte muziku!!!

Poslednje pitanje: da li ću biti na tenks listi na vašem najnovijem albumu zbog ovog izvanrednog intervjua?
Marc & Klaus: Naravno!

Contact:
Achim Launert
Augusta-str 12
51379 Leverkusen
Germany

* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #6, januara 2001.