Svima koji su pratili karijeru Agnostic Fronta posle obnavljanja benda sredinom devedesetih, poznato je da je ovaj bend praktično pokrao čitav imidž Rancida. I ne samo Rancida. Spisak je dugačak sigurno, ali bendovi poput Stiff Little Fingers i Combat 84 mi prvi padaju na pamet. Ma, brate, Roger Miret je pravi superstar-do-jaja-smo-u-pičku-materinu projekat! Na debiju glupavog albuma imamo pesme poput: Give ’Em The Boot (hm, zar to nije bila Hellcatova kompilacija pre par godina?), Radio, Radio (da nije možda Rancidova?), Smash It Up (čekaj, da neće biti The Damned?), Breakaway (Breakout od Stiff Little Fingers kojim slučajem?) i gomila ostalih govana sa vrlo intelektualnim tekstovima tipa: I wanna’ kick some heads in, I wanna’ running riot, I’m feeling loud and proud, ready for a fight – Let’s Go! (ko se još seća Let’s Go, drugog Rancid albuma?), ili možda ovakvim stupidnim tekstom: P.C. Punks fuck off! Shove your fuckin’ dove… Boots and braces, we’re out again, drank a bit much, don’t give a damn, Boys! Boys, they will be boys… Oi! Oi!! (koliko poznajem pank, Shove the Dove je od Combat 84, zar ne?). Povrh svega, reč boys se non-stop vrti, kao da su neki tinejdžerski girl bend, ili nam možda nisu rekli čitavu istinu o sebi?! (budite tolerantni, molim vas, to je sada cool!). Čitav album je prošaran sa idiotskim oi, oi, oi! (nemam ništa protiv toga, čak štaviše uvek mi je bilo simpatično, ali je na ovom albumu čitava priča dovedena do ivice imbecilnosti), a još kad čujem ole, samo čekam da se pojave Ronaldo i Zidan na bek vokalima. Ime benda je, uzgred, još jedan veliki rip-off: posle Lars Frederiksen and the Bastards šta nam sledi? Slobodan Milošević i Poslednji Haški Pohod? Kao šlag na tortu, sledi najveće moguće skrnavljenje u istoriji panka! New York Belongs To Me (posvećena Svetskom Trgovačkom Centru), ogoljen, zaklan i silovan Cock Sparrer klasik je tipična američka napaljena patetika, u danima patriotskog zanosa! Da, želimo da razbijemo zemlju, da uništimo sistem, ali, treba da se zna, mi smo američke patriote! Ako ste u potrazi sa klišerskim, pokradenim, moronskim, falsifikatorskim i plagijatorskim street punk albumom, onda ste stigli na cilj. Roger Miret je dobio prvu nagradu. Mi bi trebali svi sad da mu se poseremo na glavu.
Hellcat Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
