Shoplifters imaju čak dva istoimena (Believe) upisana izdanja u ovoj godini, i to u dva različita formata. Shoplifters imaju izdavača iz Japana. Shoplifters imaju vremena da u sunčano subotnje popodne ćaskaju na Dunavu u društvu samoproklmovanih poznavalaca umetnosti. Odgovarali su: gitara i vokal Vojin Vučić (V) i bubanj i vokal Nebojša Ćato (Ch). Tokom intervjua je aktivni performans sprovodio Ćello (Ć), a pitanja s koca i konopca je sastavio i preko jezika prežvakao Schimmu.
Taze su vam stigli diskovi iz dalekog Japana, pa hajde da odmah na početku predstavimo to novo izdanje i da objasnite kako je došlo do te saradnje
V: U vreme kad smo snimili pesme za Believe gledali smo da izdamo taj EP kao vinilno izdanje. Slao sam te pesme baš na dosta adresa, a među njima je bio i Japanac koji drži izdavačku kuću Waterslide Records. Shvatio sam da je on već čuo za bend, jer je na svom distru valjao naš split EP sa White Flagom i da je slušao i album Fresh Start. Bio je spreman za saradnju da nam izda CD, on izdaje diskove, retko izdaje vinile, i odlučio je da nam izda CD. Ja sam bio u fazonu da izdamo nove stvari, da izađe Believe, Smile i neke stvari ne ceo Fresh Start jer bi baš bio prevelik.
Ch: A i iz 2012. godine je…
V: Onda sam napravio listu od 14 pesama – 4 stvari sa Believe 4 stvari sa sa Smile i 6 stvari sa Fresh Start, i iskoristili smo omot sa Believe. Skontali smo da je tako u suštini i najlakše i lepo je ispao omot. Lik je ponudio da nam izda 500 diskova, nama da da 100 komada, on će da valja njegove diskove po Japanu po raznim distribucijama. To je potrajalo par meseci dok on to sve nije pripremio, čak je radio i remaster tih pesama da bi zvučale ujednačeno, i CD je zvanično izašao 17. avgusta. Posle dosta drkanja sa carinom, dobio sam diskove i sad čekamo da napravimo neku promociju na jesen.
Japanac je za vas čuo preko vašeg split EP-ja sa White Flagom.
V: On ima jako veliki distro, njemu svi šalju nova izdanja, imao je nekoliko primeraka. Čuo je bend i zainteresovao se, otišao je na Bandcamp, preslušao. Ja mu šaljem mejl i on odgovara da zna za nas.
Ch: Verujem da izvan Srbije ne postoji 50 ljudi koji znaju za Shoplifterse, verovatno ni u Srbiji ne postoji mnogo više od 50 (smeh). Jedan od tih 50 ljudi je lik koji ima izdavačku kuću i eto, usralo nas je, želi to da uradi.
Ajde sad neko od vas dvojice da doda da je on izdavao i Hard-Ons i The Pavers…
V: Kad sam gledao njegov sajt skontao sam da dugo drži izdavačku kuću i da je dugo u celoj priči, od 1995. godine. Radio je turneje mnogim bendovima u Japanu.
Ch: Nekima od naših omiljenih bendova.
V: Hard-Ons, Darlington… i… (zbunio ga konobar koji donosi pivo) sad sam zaboravio šta sam još hteo da kažem (smeh).
Od tih novih i aktuelnih stvari imate i svirku 9 septembra u DC-u, na DC Festu. Hoće li biti neka nova stvar na tom nastupu?
V: Nismo još uspeli da uobličimo nove pesme za izvođenje. Imamo gotovih 5, 6 stvari, ali Neša bi trebalo da nauči da ih otpeva i moramo da ih uvežbamo na probi.
Ako imate gotovih 5, 6 stvari već imate skicu nekog novog EP-ja?
V: U zadnje vreme i snimamo EP-jeve, takve su okolnosti, radimo taj manji format zbog svega, i zbog vremena i zbog finansija – odabereš najbolje stvari i snimiš. Moguće je da će nam Japanac ponuditi i izdavanje CD-a, sledeći album, sad to još ne znamo, o tom potom… I ovaj album je izašao slučajno, to smo prilagodili okolnostima, mogli smo snimiti još jedan EP pa da to bude trilogija.
Prošle godine, u januaru, izašao je EP Smile naslovljen po poslednjoj pesmi, ove godine je u februaru izašao EP Believe, takođe naslovljen po poslednjoj pesmi. Da li je to u pitanju neki koncept ili…?
V: Pošto smo poslednje dve godine postali konceptualni umetnici, pravimo EP-jeve koji se zovu Smile, Believe i sledeći bi se zvao tako nekako u tom optimističkom fazonu.
To je napisao i ovaj gares u recenziji u Nocturneu…
V: Jedino da izdamo album koji se zove Believe, a dalje korake planiramo u skladu sa trenutnim stanjem.
Ch: Ustvari smo postali minimalisti, tri akorda po pesmi, jedna reč po naslovu, štedi se.
V: Minimalizam to je koncept.
EP kao izdavački format znači da ste više posvećeni pesmama kad ih se radi manji broj ili zato što vam je frka da uđete u posao snimanja albuma nakon iskustva koje ste imali sa celim poslom oko predhodnog EP-a. Koliko je vode proteklo Dunavom od starta posla do konačne realizacije izdanja?
Ch: Ne znam, nije stvar nekog lošeg iskustva s albumima, pa sad nešto nećemo. Dobar je format (EP), imaš neki period kad praviš stvari, kad ih zaokružiš, uvek ćeš imati dovoljno kinte da snimiš tih 4, 5 pesama. Snimiš ih i kraj priče, idemo dalje, radimo nove stvari. Imaš konstantno neki kontinuitet, radi se. Mislim da je ta kratka forma malo bolje prolazi u 21. veku ljudi nemaju dovoljno koncentracije za ceo album.
V: Krenulo je od toga kad smo dobili ponudu da u studiju M snimimo 4 stvari, tad smo sve počeli uživo da snimamo, a pre toga smo snimali, bubanj, bas, gitare… Navežbali se, snimaš, imaš tri dana da snimiš a nećeš da usereš ništa. I onda smo otišli, snimili i ispalo je super pa smo rešili da nastavimo tako i u buduće da snimamo.
Ch: Ne mora da znači da nećemo snimiti i deset, petnaest pesama odjednom, samo trenutno nam je super da snimamo četiri, pet pesama na rate i to je to.
Postoji priča da ste slučajno upali u varijantu da snimate u studiju M, jer su tu u pitanju neki poluilegalni konkursi za snimanja i slično.
Ch: Iskreno, ja ne znam kako to funkcioniše za bendove koji ne znaju nikoga, da li ti tamo nekom pokucaš na vrata ili se prijaviš na neki mejl, šta već. Mi smo imali sreće da smo otišli tamo na preporuku i to je to. To postoji kao mogućnost, to se snima za potrebe radio Novog Sada, snimak za puštanje na toj radio stanici, koj, uz malo papirologije, može da se prepusti na dalju distribuciju. Da smo neki potpuno anonimni ljudi, da smo otišli tamo, pokucali na vrata, pojma nemam da li bi tako prošlo, ali jako nam je drago što se to desilo. Mislim da je to snimanje mnogo, mnogo promenilo način na koji gledamo, uopšte na način i kako se snima i kako se priprema za snimanje i kako to ispada na kraju. Otad smo mnogo pametniji i mislim da bend mnogo bolje zvuči.
Na Believe imate dve pesme sa country prizvukom, znači li to da će ukupni zvuk benda u buduće biti usmeren ka nekom americana fazonu? I to baš u godini kad se obeležava četiri decenije panka… 🙂
Ch (smeje se): Ajde, Voki, ti, ti si ih pisao.
V: Nemam ja neki smišljeni koncept kako pravim pesme, nikad ih ne pravimo sa nekom namerom da sad uzjašemo neki trend. Više je to… tako mi je rif krenuo, tako sam krenuo da pravim stvari. Ako ste slušali Smile EP, znate i da je Bad Luck u sličnom country fazonu, valjda sam u tom periodu bio u takvoj nekoj inspiraciji.
Ch: Šaka ljudi koja se interesuje za bend ne treba da se plaši da ćemo skliznuti u country. Godine prolaze, ljudi omekšaju, ali ja i dalje volim da udarim taj bubanj da se čuje i Vojin voli da se otpanji i da žaga, tako da… panksi smo, jebi ga, od toga ne možeš pobeći. Prvi refleks mi je kad ga on odsvira ovako da ga udariš ovako (pokazuje šta i kako dok objašnjava). To je nešto što si pokupio kad si bio ovolicni (ponovo pokazuje), kad si se ložio ne te bendove.
V: Nikad ne kalkulišemo hoćemo li se nekom dopasti.
Maidenovske gitarske linije u Believe su novitet? Nemoguće je da vam to nije zazvučalo kao da je iz njihove škole?
V (smeje se): Razmišljao sam kako da zvršim pesmu, prvo sam mislio da ide neki treći deo, neko pevanje, gde će se pesma prelomiti, da napravim baš nešto neočekivano.
Ch: Mi to zovemo Thin Lizzy, a ne Iron Maiden, tako je manje blamerski (smeje se).
Hajde da nastavimo s analizom pesama s Believe – u Whisper je na Nešin vokal pušten neki efekat ili ga je sam tako i toliko ufitiljio? Ona mi je možda najinteresantnije ispala u studiju u odnosu na ono kako je se sećam sa svirki, sad ima taj, uslovno rečeno, kao što kritičari vole da formulišu, furiozni pop prizvuk?
(Svi se smeju)
V: Ranije sam ja pevao tu pesmu uživo, a derem se k’o budala pa sam zvučao agresivnije nego Nešin vokal.
Sad si mi pomogao, sećam se da su ranije bile dve pesme koje si ti pevao, eto da i po imenu znam tačno koja je ta druga.
V: Ja sam pevao te nove pesme čisto iz razloga što smo hteli da ih sviramo uživo i ajde, te četiri pesme…
Ch: On ih je pravio, zna kako ide pevanje, Nenad nije stigao još da nauči i, kao, ajde…
V: Nama je to u početku delovalo kao dobra ideja, međutim, kad smo došli u studio, onda je bilo drugačije.
Ch: Mislim da sve naše pesme uživo zvuče bučnije nego kad ih čuješ na snimku.
Kako koje, meni npr. pola Fresh Start zvuči uživo tu negde najbliže tome kako su i snimljene… Okej, nešto malo brže.
Ch: Drugačije je možda i kad već znaš stvari, kad znaš šta da očekuješ. Mislim da, generalno, pogotovo jer imamo dve gitare, imamo Vojina koji tu svašta nešto pipka u studiju, to sve mora malo da se ublaži, prosto da bi isplivalo, dok uživo se dosta toga izgubi.
Nakon Vojinovog pevanja preostalo nam je još samo da i Pera krene da peva, ili se on protivi tomu kao Ringo u Beatlesima.
Ch: Pevao je Ringo u Beatlesima.
Da, ali ne svojevoljno.
V: Super on svira svoj instrument i ne bi ga nikad menjali ni za koga. Nije on taj tip, on je basista koji ne učestvuje u pravljenju pesama.
Ch: Nije to svesna odluka, nije on rekao: Ja neću da pevam. (Ko to sme da kaže kad nakon scene u filmu Balkan ekspres svi znamo šta jedino može da sleduje posle te rečenice J – prim. Schimmu). Niti smo mi njemu zabranili da peva. To je kao i bilo šta drugo što smo radili u bendu, svaki napredak, sve što smo radili je bilo tako što smo pokušavali nešto i onda, posle nekog vremena, nađe se neko pametan da dođe i da ti kaže, kao, e ajde, nemojte to više da radite, to zvuči loše. Tako je i sa Perom bilo i kad uđemo u studio pevamo svi bekove, ovako ili onako, i na kraju dešavalo se prosto da njegov glas jako odskače od ostatka, jako je primetan. Zvučalo je bolje da ga prosto škartiramo.
Da li ste se definitivno odrekli, zajedničkim dekretom benda, gostujućih instrumenata koje ste imali na prethodnim snimcima – saksofon, klavijature, metalofon, trijangl – ili su samo nove pesme take izvrcale iz Vojina i vas?
Ć: Jesi ti Vojin Vučić ili koji si Vučić Ne, pitam ozbiljno.
Ako mu se sve vreme obraćam kao Vojinu, onda je najverovatnije Aleksandar.
Ć: Ma, nisam ja ni slušao.
V: Na Smile postoje klavijature koje su ispale super na neviđeno, čuli smo ih u miksu na kraju.
Ch: Poenta je da su stvari same postale jednostavnije, nije komplikacija dodati saksofon, metalofon. Mislim da smo u osnovi pesama imali malo previše informacija, previše delova. Ovde staneš, ovde kreneš, ovde usporiš, ovde ubaciš nešto deseto. Naučili smo više da uzmemo dobar deo i da ga vozimo dokle god nam se dopada. Stvari su same po sebi imaju manje informacija, a to da li ćemo ovde ubaciti violinu ili, ne znam, daire, šta već, toga se ne odričemo. To su ukrasi.
V: Na Believe stvarno nije bilo prostora da to ubacujemo. Kad nešto ne čuješ na pesmi onda ne treba na silu ni gurati.
Sa prošlim izdanjem ste sami preuzeli i video produkciju benda. Da li i dalje nastavljate tim putem? Izuzev Pere, svi ste se oprobali na tom polju?
V: Bilo je pokušaja sa ozbiljnim montažerima, kamermanima, od kojih smo očekivali da će napraviti ne znam šta, ludilo spotove, međutim, to je tako ispalo…
Ch: Bezvezno.
V: Toliko bezvezno da smo postali svesni da mi to možemo bolje uraditi. Imamo kameru, imamo Nešu koji poznaje programe, čovek stvarno ima osećaja za to. Nema potrebe da pravimo neke visokobudžetne spotove za naš bend.
Ch: Niti imamo para (smeje se).
Svake godine svirate par rutinskih koncerata u NS-u (najčešće u CK13), na kojima znaju da se pojave bendovi koji se ranije nisu predstavljali našoj publici. U pitanju je vaša strategija ili politika CK13?
V: Sviramo po pozivu. Bend dođe na turneju… Svirali smo dva puta sa XaXaXa, tražili su neki bend, lokalni, nisu nam ništa ni platili.
Ch: Mi smo uvek raspoloženi da sviramo, uvek smo i jeftini lako im je da nas cimnu telefonom. Laka meta.
Gde ste sve svirali van Novog Sada i Beograda? Deluje mi da ste oko same organizacije svirki, spram godina postojanja benda, najmanje posvećeni ili je problem da sve to uklopite u ostale obaveze
V: U suštini smo se mi gurali da sviramo, tražili smo veze i kontakte da sviramo u Hrvatskoj. Nismo nikad radili turneje, ovo je prvi put da imamo izdavača…
Ć (značajnim tonom): Imamo i jedan lajk. (Paralelno s intervjuom postavio fotku s istog na FB)
Ch: (Smijeh do suza!)
V: Zapravo, izdavača koji je aktivan. Male su šanse da ikad odemo u Japan ali, ko zna, možda se i to desi.
Ch: Ne znam, da nešto ne mistifikujemo previše, nismo mi nikad bili preterano popularan bend, uopšte popularan, nismo čak uspevali ni da zajašimo te neke…
Da se uglavljujete na festivale barem…
Ch: Treba neko da te pozove za početak (smeje se).
V: Nije nam se nikad dalo da cimamo ljude, da pošaljemo pedeset, sto mejlova, a nemamo sad ni vremena da idemo dve nedelje na turneju.
Ch: U bendu imamo četiri čoveka jako sličnog senzibiliteta, što je super za muziku koju pravimo, ali nije preterano super za guranje benda. Četri inertna, mutava čoveka, koji nemaju ni volje ni umeća da grade karijeru.
Ako me pamćenje ne izdaje, mislim da si u jednom intervjuu Lazaratha, prošle godine, istakao kako je u Švabiji uvek kvalitetan zvuk na svirkama. E, sad, pitanje za obojicu – jer ste svirali sa više bendova – da li ste kod nas ili ma gde drugde ikad nastupali da je bio takav krš i lom zvuk da ste razmišljali da batalite tu svirku ili da se potpuno zastrani i batali svirka uopšte?
Ch: Mislim da se svakom ko je ikada svirao u bendu bez menadžera i ne znam kakve podrške, s vremena na vreme zalomila takva svirka. Svako ko je zašao bilo gde van većih gradova, a nekad i u samim većim gradovima, bilo je takvih krševa, da izađeš na binu i potpuno ti je svejedno da li ćeš odsvirati kao jebač keve ili ćeš frljati svaki ton. Bude, svejedno, ali izvadiš situaciju, stisneš dupe i odradiš to kao što bi odradio svaku drugu svirku.
V: Ma, nismo mi navikli na ne znam kakve uslove za svirku, uglavnom su to neki normalni uslovi. Bude lošijih mesta, bude i boljih mesta.
Ch: Naravno da ti je drago kad izađeš na binu i čuješ sve kako treba da čuješ, ali, bez obzira na okolnosti, mislim da je jako bitno da gledaš da svoj deo posla uradiš najbolje moguće, jer će to neko – bez obzira na to koliko je zvuk dobar ili loš – primetiti.
Chiatto, od nedavno si startovao i kao bubnjar u bend Anal Gestapo. Nije ti dosta toliko autorskih bendova u kojima si svirao i sviraš, već si uplovio i u cover vode?
Ch: Nemam ambicije da vijam tezge. Volim da sviram. Neko ide na pecanje, neko ide u kladionicu, neko ide u teretanu, šta već. Ja volim da udaram taj bubanj i da mi vreme dozvoljava to bih radio i više nego sad. Uživam u tome koliko mogu.
V: Ne treba propustiti ni momenat sviranja sa Džorom u bendu!
Ch: Volim taj momenat. Sad će zvučati kao da nešto serem, ali te razmene energije ljudi, razmene ideja, uopšte, ta muzička interakcija, meni je to jedna od najzabavnijih stvari na svetu. Ako se ljudi poklope, ne vidim zašto da se ne svira.
Vojine, je l’ voliš Turbonegro?
V: Volim, ja sam stari član Turbojugenda NS.
E, onda obojica lepo da se izjasnite – kakav vam je Turbonegro sa novim pevačem?
V: Ja sam to slabo i slušao, meni je Turbonegro, jedini koji priznajem, Apocalypse Dudes.
Dobro, to je svima najbolje njihovo izdanje, stvar koja se podrazumeva sama po sebi. Ko god zna za njih, zna za taj album. Tebi, Nebojša?
Ch: Isto. U nekom momentu sam izgubio dobar deo interesovanja, pratim sa pola oka i ne radi me kao što me je nekad radilo.
Misliš li da koriste priliku da naplate šta još mogu da naplate?
Ch: Neeee, ne znam, ne bih ulazio u njihove motive… Šta god i zbog čega god da to rade, potpuno je legitimno. Samo, imam pravo da mi to ne bude zabavno.
Prevalili smo dve trećine 2016. Koja izdanja su, po vama, obeležila ovu godinu? Kako vam se čini Brian Fallonov Painkillers? Ti si, Chiatto, ranije voleo The Gaslight Anthem. Šta je sa Face To Face Protection, Descendents Hypercaffium Spazzinate, The Bouncing Souls Simplicity…?
V: Od svega toga što si nabrojao, slušao sam samo novi Descendents, slabiji je dosta od prethodnog. Without Love mi je pizdarija pesma i ima još dobrih pesama, ali malo su izgubili na energiji, osete se godine.
Ch: Za Gaslight Anthem, ili, konkretno, za taj solo album – poslušao sam, ne mogu baš da kažem da sam ispratio, imam osećaj da se taj bend ispucao sa prvim albumom i onda su nekako samo malkice modifikovali to što su već napravili.
S kojim prvim albumom? Sa prvim, stvarno prvim Sink Or Swim (2007) ili sa prvim, sa kojim su u NS-u provalili taj bend, The ’59 Sound (2008)?
Ch: Sa prvim prvim, PRAVIM prvim, sve posle mi je… malo je ovde produkcija drugačija, malo ovde ima momenata gde su nešto tu kitili ali ista je ideja. Mislim da su oni sami skontali da vrte istu priču i onda je stigao ovaj poslednji album, tu su kao probali nešto drugo i to nije ispalo baš najbolje. Sve te albume koje si nabrojao, skinem ih, poslušam ih na ime stare časti, šta već, ali ne znam da li je to neki zamor materijala ili i sam puno sviraš pa su ti neke stvari mnogo jasnije, mnogo brže akumuliraš informacije. Novije stvari mi ne ulaze u uvo, barem ne bendovi koje nisam čuo ranije. U većini slučajeva mi stvari zvuče kao da sam najbolje momente već čuo. Imam poštovanje za svakoga ko se cima i pravi pesme i albume – da bi to radio moraš imati i volje i motivacije i moraš voleti to. Fali mi energije koja je ranije krasila bendove, ne mislim na konkretne bendove, generalno svaki bend ima neku svoju amplitudu, krenu, naštrebaju se, pa ulete na tu neku zlatnu tačku gde su najjači i onda kreće postepeni pad, u većini slučajeva. Neko uspe da održi tu liniju ali u većini slučajeva ide pad. Ne možeš ti sad imati sa četrdeset, pedeset godina istu energiju kakvu si imao sa dvadeset pet. Ne možeš podjednako voleti stvari koliko si ih voleo tad.
Uopšte, ljudi ne kontaju koliko je teško da dvadeset godina u kontinuitetu, nije bitno u kom intervalu, bend koji aktivno svira i snima izdaje kvalitetne albume bez oscilacija.
Ch: Jako je teško, nije svaki bend The Beatles, nije svako genijalan i prepun ideja. Većina ljudi ima manji ili veći fond dobrih ideja, i, kad ih ispucaju, jebi ga! To je to.
Malo mi je kod Gaslight Anthem – baš vezano za ovo što je Vojin rekao, da na Believe EP nema mesta u pesmama za gostujuće instrumente – na silu nagurano da i gudači budu zastupljeni na poslednjem albumu Get Hurt.
Ch: Ako osnova pesme nije dovoljno dobra, kad to što napravimo samo nas četvorica – bubanj, gitara, bas i vokal – ako ne vozi samo, ti ćeš onda probati da ubaciš harmoniku, sintisajzer, tamo trubu, ovamo… da pokušaš da sakriješ činjenicu da sama početna ideja nije dovoljno dobra. Serem. Naravno, instrumenti su divne stvari, nekad stvarno gostujući instrumenti imaju svoju ulogu, ali u dosta slučajeva to je neko krpljenje rupa.
V: To sve treba imati u vidu kad se pravi pesma. Sam doživljaj pesme i sama atmosfera pesme nekad dozvoljava da ubaciš i druge instrumente.
Ch: Sve stvari treba da idu prirodno. Ako ti pišeš pesmu i zacrtao si pre nego što si išta napravio da će tu da ide truba pitanje je kako će to ispasti.
Hvala vam obojici, nastavićemo da se družimo bez diktafona a u prijatnoj atmosferi uz pićence Vojine da li ti imaš nešto da dodaš?
V: Meni je krivo što niko od vas nije primetio moje nove sunčane naočare, pošto ja ne nosim sunčane naočare.
Primetio je Ćello da si ti jedan od Vučića i pitao te koji si.
V: To su naočare za sunce singer songwritters. Tako ih prodaju na Najlonu.
Opa bato, pa od tebe očekujemo da tek sad proradiš!
Ch: Mogu da zamislim Cigu koji ide po Najlonu i viče: Ajmo, snigers songwritters cvikeri! Još malo pa nestalo.
Koja su lova đozle?
V: 150 rsd.
Nadam se da ti za te pare neće oštetiti vid.
Ć: U, ala je ovo mene sastavilo (5 piva – prim. Schimmu), sav sam se preznojio, to ne moraš da staviš. (smeh)
Kako da ne stavim, pa to je najbolji kraj ikad!
