Novosadska pank scena se godinama unazad pokazala kao najplodnije tlo u Srbiji kada je broj izdanja u pitanju, a trend izlazaka se nastavlja sa novim EP-jem benda Shoplifters. Za one koji ne znaju, bend postoji od 2002. godine i do sada su izbacili dva prilično dobra albuma, Technicolor Melodies iz 2007. godine i pretprošlogodišnji A Fresh Start. U međuvremenu su imali dva interesantna izleta kada su izbacili split izdanja sa The Phonerings iz Beograda i White Flag iz Amerike. Bend je očigledno imao još inspiracije, pa za kratko vreme stižu još četiri pesme, koje čine EP Smile.
Na prvo slušanje je jako zanimljivo što su sve četiri pesme prilično raznovrsne. Uticaj vašingtonskih bendova sa sredine osamdesetih je nekako najočitiji. Prva pesma Slowing Down, za koju je snimljen i spot, počinje u žustrom ritmu, a po fazonu me podseća na mešavinu Hüsker Dü i Pixies, sa malo Social Distortion šmeka. Najbolji momenat je na kraju, kada se apokaliptična poluakustična melodija pretapa sa klavijaturama, koje inače nisu sastavni deo benda. Vrlo zanimljiv deo, koji nas vraća u osamdesete. Melodija u čitavoj pesmi je nekako setna, a i samim nazivom pesme nazirete da bend govori o sporosti života, učmalosti i monotoniji. Te teme jesu dominantne kod novosadskih bendova, ali Shopliftersi su to fino uklopili.
Druga pesma Bad Luck je već drugačija, znatno veselija, itekako podseća na Swingin’ Utters, pogotovo sa rifom koji vuče na američki folk. Možda u ovoj pesmi fali neki življi refren, koji bi ispratio ostatak pesme, jer mi se učinio nekako previše ravnim. Tekst je za nijansu vedriji, ali suštinski se govori o večnoj borbi sa životom i kako te udara na sve strane.
Sledeća pesma Bad Taste O’ Mine je verovatno najmanje zanimljiva, prosto zato što nema nekog uzbudljivog melodičnog momenta. Čitava pesma ide jednom utabanom, ravnom linijom, a možda je najveća zamerka ide neupadljivom vokalu, koji nije uspeo da iznese pesmu. Možda je kraj pesme, gde su se ubacili fini bek vokali, smernica kako bi ova pesma trebala da zvuči, ali to je tek tridesetak sekundi muzike. Poslednja, a ujedno i naslovna pesma Smile stiltski strahovito podseća na Dag Nasty, sa zaista odličnim aranžmanskim rešenjima. Ovde je već daleko bolje pevanje, mnogo dinamičnije, sa povremenim međusobnim uplivima. U drugom delu pesme se ritam menja, sa ponavljajućim refrenom.
Generalno, vrlo zanimljiv bend, koji nam se predstavlja u odličnom izdanju. Za moj ukus možda fali nekoliko stvari, ali to je čisto subjektivno mišljenje. U pojedinim momentima, kada je veći deo pesme ravan, veoma mi nedostaju solaže, koje bi itekako razbile monotoniju. U pesmama gde su vokali dominantni, taj nedostatak je praktično neprimetan, ali u Bad Taste O’ Mine je to očigledno.
Najveća vrlina ovog benda je atmosfera koju prave u pesmama, neki stari šmek imaju, kao da nisu iz ovog našeg doba, već od pre dve decenije, pa i koje kusur još. Preslušajte svakako, naročito ako volite bendove poput starih Descendentsa i Dag Nasty, legendarnih Hüsker Dü i recimo Swingin’ Utters.
