Jel znate za ono ono kad čitate kratke opise na forumima za bendove? I u poslednje vreme je najčešća odrednica melodic hardcore / pop-punk. I naravno, gotovo nikad nema veze sa tim. Odnosno, to je onaj Bogu-plakati emo, koji nema veze ni sa pankom, ni hardkorom. U poslednje vreme sam počeo da izbegavam takve odrednice, čime sam možda sebe osudio da propustim i neki kvalitetan bend. Ipak, kad sam video stranicu Such Gold sa ovom odrednicom u momentu mi se upalila lampica. Ovo sam slušao prošle godine. Ne mogu da se setim tačno šta je u pitanju, mislim da je neki kraći EP bio u pitanju, ali se dobro sećam da je ovo bio zaista pop-punk sa ogromnim uticajem melodičnog hardkora. Ok! Kliknem, skidanje albuma kreće i već tada sam osećao da se nisam zajebao.
Posle slušanja i laganog google istraživanja otkrio sam i neke pozadinske stvari. Dolaze iz Njujorka, što baš i nije nešto epohalno otkriće, pošto se iz zvuka provali da su neki severnjaci; možda bih se kladio u par kinti da su iz Kanade, ali ajd’, to je skoro komšiluk. Such Gold sviraju punk izmešan sa indie rockom i agresivnim hardkorom. To ih odmah izdvaja iz krda. Izbacili su par EP-ja, od kojih sam ja očigledno jedan preslušao onomad. Konačno su se smilovali i uradili čitav album pod nazivom Misadventures na etiketi Razor & Tie. Ako je sudeći po nazivu, album je totalna suprotnost: prava avantura, iako prekratka, od samo 28 minuta.
Počinje iznenađujuće žestoko i brzo sa Two Year Plan. Dva minuta klasičnog cepanja sa blago vrištećim vokalom, čiji stil me podseća na čudan miks At The Drive-In i Rage Against The Machine. Recimo nešto između ta dva. Zvuk je impresivan, osvežavajuć, ali sa jednom bitnom manom. Taj agresivni zvuk sa početka albuma je uglavnom ono što sam slušao do kraja albuma, sa blagim varijacijama u brzini. Svaka pesma nekako zvuči isto, iako je zvuk, kažem, osvežavajuć, nekako su mi sve pesme iste. Ipak, ima par pesama zbog kojih ovo sve vredi slušati, iznova i iznova. Storytellar i Committee Circus imaju maestralne rifove na gitari. Četvrta pesma Keyhole M.O. počinje takođe sa zanimljivom forom na gitari, ali se onda od sredine pesme do kraja utapa u prosečnost. U principu većina pesama su takve. Imaju stvarno savršene delove, a onda upadnu u kolotečinu. Što ruku na srce i ne čudi za debi album. Verovatno će sledeći album ispraviti mnoge dečije bolesti koje ovaj ima.
Već sam spomenuo vokal. Pevač Ben Kotin ima odličan raspon glasa. Iako je njegov vokal u granicama žanra, ipak je pokazao da sa lakoćom barata u nimalo jednostavnim deonicama i prelazima iz čistog melodičnog pevanja u vrištanje. Naravno, nije to screamo vrištanje, jer ga itekako razumem kad peva. Lepo kažem, ima tu dosta At The Drive-In fazona u načinu pevanja, ali i agresivnosti Zacka De La Roche. Tekstualno su jako dobri, možda malo iznad proseka. Za prvi album veoma dobro. Mnogi fanovi dva žanra će moći sebe da pronađu u njima, jer je bend uspešno balansirao između melodičnosti pop-punka i agresivnosti hardkora. Jedan od najboljih stihova na albumu je: You’re only what you tell yourself you are, and lying to yourself can only get you so far. I ostatak tekstova je uglavnom fino uklopljen u celinu, što je ujedno i mana, kao što sam rekao. Vokal je odličan, tekstovi su dobri, nema tu greške, verovatno su jedan od boljih bendova kada je melodični pop-punk/HC u pitanju, ali sve mi ovo deluje kao jedna ogromna dugačka pesma od pola sata. Ipak, jedva čekam sledeći album, jer ovde ima toliko potencijala, da to nije normalno. Sve ono što mi smeta je lako ispravljivo i mislim da će sledeći album biti bomba. Do tada, preslušajte album, ima dosta toga zanimljivog, pa procenite i sami da li je sve ovo što sam napisao tačno, ili sam preterao potkačio nesumnjivo talentovan bend.
Razor & Tie Records
www.razorandtie.com
www.facebook.com/suchgold
