Jedan od najboljih kalifornijskih street punk bendova ikad Swingin’ Utters, vraćaju se trijumfalno sa novim remek-delom. Dead Flowers, Bottles, Bluegrass and Bones je genijalni album, gotovo u rangu sa kultnim The Streets Of San Francisco. Na albumu ćete naći sve deliće koje čine Swingin’ Utters tako moćnim bendom: od 77’ panka, koji otvara album u fenomenalnoj No Pariah, do jakog Pogues uticaja, koji je bio očigledan na prošlom albumu. Ovi različiti stilovi su inteligentno pomešani sa sjajnom melodijom, a spojeni sa zaista harizmatičnim i strastvenim vokalom pevača Džonija. Iako su uticaji Stiff Little Fingers, The Clash i naravno The Pogues veoma očigledni, Swingin’ Utters su ipak posebna liga. Liga za sebe. Prljavi i grubi vokal Džonija, dopunjen je fenomenalnim harmoničnim bekovima Koskija i Slawsona. Ono što me zadivljuje kod ovog albuma je sposobnost benda da svira lagane irske balade i klasične pank rokačine. Raskošan muzički talenat, ali još maštovitije ideje učiniće ovaj album gotovo sigurno jednim od kandidata za album godine. Bend je veoma lepo rasporedio dužnosti, tako da Slawsona možemo videti u glavnoj ulozi u melanholičnoj If You Want Me To Do, dok me je Koski oduševio sa svojim, gotovo genijalnim vokalom u All That I Can Give, koja je možda i najbolja Utters pesma ikada napisana. Koski svoje pesme bukvalno oživljava na izuzetno iskreni i metaforični način, pa se samo mogu nadati da će njegov nepresušni talenat doći još više do izražaja na nekom sledećem albumu. Bubnjar Greg McEntee je verovatno odigrao utakmicu života, pokazavši da je sposoban da bude brutalno precizan, maštovit u idejama, a da ostane u okviru onoga što i jeste Swingin’ Utters. Bas Spike Slawsona je samo prvi sloj na koji se kasnije nabacuju Johhny, Koski i McEntee, a kada se slika kompletira dobijamo esenciju onoga što treba da bude punk rock. Toliko toga se može reći za ovaj album, ali je teško naći prave reči. Swingin’ Utters predstavljaju jedan od najoriginalnijih bendova američke pank scene, a njihova zrelost nam je darovala izuzetno zarazan album. Ukoliko imate makar malo mozga, a prvenstveno želje da čujete jedan zaista inteligentan pank album, onda nema sumnje da je ovo pod obavezno.
Fat Wreck Europe
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
