Imam veliku čast da vam predstavim jedan od najkvalitetnijih pank bendova devedesetih, Swingin’ Utters iz San Franciska. Bend je privukao pažnju već svojim debi izdanjem Streets Of San Francisco iz 1995. godine, koji je izašao na New Red Archives. Zatim ih je Lars Fredericksen iz Rancida provukao na Warp Tour, gde ih je Debeli Majk zapazio i odveo na Fat Wreck. Godinu dana kasnije izlazi klasik panka devedesetih, njihov drugi album pod nazivom A Juvenile Product Of The Working Class, koji se u širim krugovima zaljubljenika pank svirke smatra možda i ponajboljim albumom odlazeće dekade. Njihova jednostavna pank svirka sa dosta Pogues uticaja, protkana fantastičnim poetskim tekstovima, tako retkim na sceni, prosto je privukla masu i fanove, što se i primećivalo na svirkama. Posle tako uspešnog perioda, 1998. godine je došao na red treći album Five Lessons Learned, kao i dva mala izdanja, prvo Sounds Wrong koje predstavlja reizdanje njihovih starijih snimaka i drugo Brazen Head na kojem se nalaze tri pesme sa Five Lessons Learned i tri nove. Ove jeseni je izašao njihov četvrti album, jednostavno nazvan imenom benda, koji ima širok spektar uticaja, mada je najuočljiviji uticaj irske muzike. Bez obzira da li volite street pank ili irski folk Poguesa, mislim da će vas ovaj bend oduvati. Novi album jeste odlična prilika za intervju, mada i bez toga ovaj bend zaslužuje da se nađe na ovim stranicama…
Kako ste momci?
Dobro.
Možeš mi reći nešto više o bendu, članovima benda i o malim stvarima iza benda u prvim godinama postojanja?
Ranije smo se zvali Johnny Peebucks and the Swingin’ Utters, zato što je Džoni pišao u gaće tokom svih pijanih godina, i pokušao nekom da plati, a lova je bila potpuno nakvašena njegovom pišaćkom. Swingin’ Utters su potekli iz identično glupave priče. Džoni, Greg i Kevin (naš bivši basista) su počeli da sviraju na žurkama 1988 godine, svirajući pank obrade. Pridružio sam im se 1990. godine i počeli smo da pišemo svoje pesme. Max je došao 1992. godine i već smo imali par malih izdanja, ali nismo počeli da idemo na turneje sve do 1994. godine.
Nekoliko pank i hardkor bendova je potpisalo za veće etikete. Često ih ljudi nazivaju komercijalnim ili čak i lažnim. Šta misliš o tome kad klinci kažu da ste se prodali ili da ste prešli suviše u HC? Šta misliš o svemu tome?
Mislim da je sjajno kada muzičari imaju priliku da zarade koju kintu od svirke. Nema ništa loše u prelasku na veću etiketu i samim tim i bogaćenju, a sve dok ti muzika valja, koga je briga za to?! Dosta ovakvih pankera koji seru o tome da su se bendovi prodali su glupavi jebeni moroni koji nemaju pojma i koji veruju da muzičari trebaju da budu siromašni. Green Day i Rancid su savršeni primeri veoma uspešnih bendova koji se nikad nisu prodali i svako ko misli da jesu treba da ide na pregled glave. Ljudi koji stalno imaju primedbe o bendovima koji su potpisali za mejdžore nisu pravi pank rokeri, već su samo jebeni hipici.
Da li misliš da će vaša muzika prerasti u nešto drugo na sledećim albumima?
Ja ustvari mislim da smo stalno menjali muziku i da smo konačno došli do momenta kada ne možemo više da naglo menjamo stili sviranja. Zadnja dva izdanja su bila sa istom atmosferom, ali sa prilično drugačijim stilom.
Koji su ti omiljeni bendovi novije generacije, a koji svih vremena?
Supergrass, Elliot Smith, Sleater-Kinney, Steve Earle, The Distillers i One Man Army kod pank bendova, a od omiljenih bendova svih vremena sve od Kleša do Bitlsa i Elvis Kostela, sa osvrtom na Kvin i tako u nedogled…
Kada si shvatio značaj muzike u svom životu?
Počeo sam sa sviranjem violine i to dosta ozbiljno kada sam imao pet godina, tako da mogu reći da sam shvatio prilično rano.
Pročitao sam u jednom intervjuu na internetu da voliš Sex Pistols, Ramonse i ostale praistorijske pank bendove. Možeš li opisati svoja osećanja o tom vremenu, i da li možeš da uporediš taj period sa današnjom punk/harcore scenom?
Svaki bend posle tog prvog pank talasa je bukvalno išao njihovim stopama, poboljšavao scenu, baš kao što su legendarni likovi iz pedesetih, koji su inspirisali svaki bend, postavili temelje i svi budući bendovi su nastavili da grade na njima, kao Chuck Berry, Fats Domino, Jerry Lee Lewis, Elvis itd. Sve je to ista stvar.
Koji su tvoji najveći uticaji kada su tekstovi u pitanju?
Elvis Costello, Townes Van Zandt, The Beatles i dosta pank bendova koje ne želim da nabrajam, zato što znam da ću nekog slučajno izostaviti… Okej, The Clash, Black Flag, Stiff Little Fingers, Buzzcocks, Chelsea, Replacements…
Primetio sam da većina bendova piše tekstove koji su veoma direktni i udaraju pravo na suštinu. Neki Swingin’ Utters tekstovi imaju dublje gledanje na neke teme i umesto samo rimovanja, reči su mnogo poetičnije. Da li uvek imaš inspiraciju kada pišeš određeni tekst?
Uglavnom razmišljam da pesme budu poetično podređene muzici. Gledam na određenu melodiju u pesmi kao na kompletno drugačiju stvar od tekstova. Uglavnom pevušim melodiju dok pišem tekst. Ja nisam u fazonu straight forward tekstova, upravo zbog ovog razloga. Sigurno ne želiš da poema zvuči suviše direktno, suviše straight forward, zar ne?
Dosta Swingin’ Utters pesama ima veoma jednostavnu gitarsku deonicu, ali pevezanu sa veoma komplikovanim vokalnim delovima. Da li pišeš prvo melodiju za vokal ili posle?
Kada pišem tekstove, upravo onako kao što sam u predhodnom pitanju objasnio.
Primetio sam odličan artwork i dizajn na vašim albumima. Kakvo je značenje ruke sa onim prstima na naslovnoj Five Lessons Learned? Slike su sjajne, da li su sve ove fotke originali, ili su od negde pozajmljene? Kakvo je njihovo pravo značenje?
Naslovna strana je maznuta sa postera jednog starog meksičkog filma, izgledao nam je kao zanimljiv, a slike u bukletu su prepravljene sa starih mesta zločina. Fotograf je bio Stephen Ziegler, on inače ima fotke na svim našim albumima (uključujući tu i ovaj novi). On je jebeno dobar fotograf. Nije bilo nikakvog skrivenog značenja iza svega, samo izgleda zakon. Gledam na to kao na interesantan umetnički eksperiment.
Isto tako, vaš novi album ima sjajan dizajn i omot. Ko je bio dizajner i da li možeš da objasniš značenje naslovne strane?
Još jednom, isti fotograf, bez nekog posebnog značenja. Čisto zadovoljavanje očiju.
Imate sjajan split cd sa Youth Brigade, koji je izašao za BYO Records. Šta vas je navelo na to?
Dobri smo ortaci sa Youth Brigade, oni su nas pozvali i mi smo pristali.
Kako si upao u pank i hardcore? Šta te je privuklo?
Dobra muzika, velika agresija i energija, perfektna muzika za mlađariju, očigledno. To je sjajna muzika, a uostalom i sam pokret je sjajan.
Šta donosi najveću sreću u tvom životu?
Sviranje u bendu i moj sin Matias.
Da li postoji neki gig koji možeš da izdvojiš?
To je sigurno koncert u Tokiju sa NOFX. Ustvari, bilo gde u Japanu.
Da li znaš nešto o političkoj situaciji u Jugoslaviji?
Znam o tome otprilike kao i svi u SAD. Znam da je jebeno jezivo i užasno, ali mislim da je i teško da se bilo koji Amerikanac poistoveti sa nečim tako užasnim. Ali jeste, stalno je u vestima ovde.
Zadnji komentar?
Hvala za intervju.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #6, januara 2001.
