Ovaj bend mi se učinio interesantnim kada sam dobio njihov split sa Izraelcima Useless I.D., kada su u osam pesama uspeli da naprave jedan nov pristup melodičnoj svirci. Iako sam očekivao da će ovaj album da izađe za Fat Wreck, ekipa iz Vandalsa, koja inače i drži Kung Fu Records, je odlučila da će sa Atarisom možda i uspeti da zarade malo veću kintu. Verujem da u tome nisu nimalo pogrešili. Po mom mišljenju ovo je jedan od najboljih emo melodičnih albuma u poslednje dve-tri godine. Možda je ovo malo bombastična izjava, ali savršeno odslikava stanje stvari. Četrnaest izvrsnih, srceparajućih tema o klinačkim snovima, slomljenim srcima i propalim ljubavima će možda u prvi mah zvučati pomalo bljutave i ljigave, ali pošto sam se ja baš našao u sličnoj situaciji baš u vreme kada mi je ovaj album stigao, savršeno mi je odgovarao… Dakle, ovo sigurno nije pank, čak ni pop/pank, ali da je melodija, to već jeste. A, meni je samo to dovoljno. Možda sam pozer, možda serem puno, ali ovde su melodije savršene. Jesu uglavnom tužnije teme, ali možda nam je svima dosadilo veselih pesmica o muvanju riba na sunčanim plažama, koje uzgred nikada nismo videli. Ako želite da vidite kako jedan prosečni klinac iz Kalifornije reaguje kada ga riba šutne na najskupljoj plaži na Zapadnoj Obali, mogli bi da potražite ovo izdanje. Producent albuma je Joey Cape, vačpe Lagwagona, pa i tu može da se nađe blagi uticaj. Kao potencijalne hitove nisam siguran šta bih uspeo da izvučem, pošto su gotovo sve savršene, tako da bih taj deo vama prepustio. Za kraj da kažem da je omot sjajan, tekstovi su priloženi, a sam album je izašao još 6. februara za Kung Fu, pa ako ste ljubitelji melodične sporije svirke sa dosta emo elemenata, gledajte da se dočepate ovog sjajnog benda.
Kung Fu Europe: Martinus Nijhofflaan 2, 2624 ES Delft, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
