Ovaj bend istinski volim. Jedan je od prvih koji sam zavoleo na prvo slušanje i pratim ga još od kraja devedesetih. Svaki album do sada (sem možda relativno neuspešnog prethodnog) mi je legao kao kec na jedanaest, ali sa ovim novim imam problem. Prvih sedam albuma su lektira svakog pravog punk rock zaljubljenika, osmi, koji je u principu neka čudna kompilacija singlova pod nazivom Ghost On The Boardwalk, je kreativni dvokorak unazad, pa slobodno može da se preskoči, zbog čega sam nekako sa zebnjom dočekao novi album. Comet je čitave zime najavljivan i u mnogo čemu je predstavljao novi početak za bend: prvi za Rise Records, prvi sa producentom Bilom Stivensonom i mogu slobodno da kažem prvi totalno razočaravajuć album.
Bouncing Souls su poslednjih par godina polako počeli da prave sporije i mekanije pesme. Kad to kažem slobodno pustite Gold Record i videćete da su najbolje pesme So Jersey i Pizza Song. I ovde je takav slučaj. Ship In A Bottle i Coin Toss Girl su najbolje, a to su dve najsporije pesme. Meni lično ne smeta što rade te sporije pesme, čak štaviše obožavam taj novi pravac, jer je to jedini način da bend napreduje.
U čemu je onda problem? Upali su u zamku svih velikih bendova u poslednje vreme. Recikliraju sami sebe. Sve brže pesme ste već negde čuli. Recimo DFA je genijalni hit, slušaćete danima, ali nekako ne liči na Bouncing Souls, više mi je u fazonu Pennywise ili nekog sličnog brzog benda. Prva pesma Baptized jako podseća na intro iz Blind Date sa Anchors Aweigh. We Love Fun je užasno dosadna i ponavljajuća pesma koja ne bi kilometrima trebala da bude blizu, a kamoli da se nađe na albumu. Spomenuo sam Coin Toss Girl. E, to je pesma. Ulazi u uši, skroz je zabavna, vesela, u njihovom fazonu. Čak su dali sjajan omaž Misfitsima kroz jedan deo teksta (I think I’d like to marry her / I think I’d like to bury her).
Stekao sam utisak da je bend zaboravio da svira brže deonice, jer na nekim pogrešnim mestima su ubrzavali, kao da su probali na silu da proguraju ideju. Ali, kad ne ide, ne ide.
Da me pogrešno ne razumete, nije ovo loš album. Nema preterano loših delova, sem We Love Fun, ali nema ni puno stvari zbog kojih bi ovaj album slušao danima. Tek dve-tri dobre pesme, par rifova i to je to. Preslušajte svakako, jer je karijera ovog benda jedna od najlepših priča u američkom punk rocku, ali prethodno se psihički pripremite i ne očekujte previše, da se kasnije ne bi ste razočarali.
Chunksaah Records / Rise Records
www.chunksaah.com
www.riserecords.com
