Bouncing Souls su 1987. godine osnovali grupa srednjoškolaca. Pržili su klasičan punk rock sa tri akorda uz dosta street rock uticaja. Pošto nisu uspeli da nađu izdavača svoj prvi 7” su izdali za sopstvenu etiketu Chunksaah Records. Prva dva albuma su izdali za BYO Records, etiketu Sean Sterna iz Youth Brigade, a potom ih zapaža Epitaph i oni svoj treći album Bouncing Souls izdaju za Mister Brett Gurewitza. Pre nekoliko meseci je izašao njihov četvrti album pod nazivom Hopeless Romantic, čiju ste recenziju mogli pročitati u prošlom broju fanzina. Album je zaista sjajan i prosto me je nateralo da sastavim pitanja, a na njih je odgovarao gitarista benda Pete Steinkopf. Uživajte…
Vratimo se malo u prošlost. Reci mi nešto o punk sceni od pre 15 godina, kako je bilo tada?
Bilo je različito u nekom smislu, ali je uglavnom sve isto kao i sada. Bilo je različito zato što je bilo totalno neotkriveno od strane mainstream-a i bilo dostupno samo kroz reči učesnika. Prema tome, bilo je veoma uzbudljivo biti na koncertu i bila je veza između svih. Glavna stvar koju je bila zajednička za sve nas je da smo mi bili tamo i da niko osim nas nije znao za scenu. Ljudi su manje mislili ko je punk ili nije, jer već to što ste bili prisutni tamo činilo vas je pankerom. Isto tako su ljudi mnogo manje pažnje obraćali da li muzika ima taj punk sound, svi smo bili ludaci, izvan mainstreama. Sve se to promenilo, ali jebiga. U tome sam zbog istih razloga, pronalazim sebe i pronalazim svoj mir. Uvek će biti ljudi na sceni koji će biti zainteresovani da sebe istražuju i da provaljuju rast intelektuala, ali će isto tako biti i ljudi na sceni koji će izigravati nekakve doktore; uvek će se brinuti za totalno nevažne stvari u onome što drugi ljudi rade.
Kao nijedan punk bend, The Bouncing Souls meša različite stilove od pop-a, hardcore-a, streetrock-a bez ikakvih posledica. Reci mi u čemu je fazon?
Žanr uopšte nije važan. Mislim o svim pesmama koje sam voleo tokom života. Siguran sam da nisu SVE hardcore, punk ili šta li već. Šta ih odvaja? U osnovi, ljudi na muziku odgovaraju prirodno i računa se da li je pesma iskrena i golo izražavanje, a ne pretvaranje zbog koristi da upadnu u žanr. Ljudi se očigledno plaše da zaista sebe izraze kroz muziku.
Šta je Bouncing Souls želeo da postigne sa Hopeless Romantic?
Uglavnom kao i do sada, da izrazimo sebe kroz pesme i da uradimo sve što nam u tom momentu padne na um. To je sve. I naravno da budemo totalno krajnji u emocijama.
Ko je Kate? Čuo sam neke priče o njoj, ali bih želeo da čujem nešto više pravo od tebe.
Kate je najbolja. Ona je uradila toliko za naše živote; bukvalno je majka benda. Ona nam je zaista porodica i puno pazimo jedni na druge u životu. Isto tako, ona drži naš lejbl Chunksaah Records, gde prodajemo robu, naše singlove, stare albume, odeću. Proveri na www.bouncingsouls.com i idi na merchandise link; to je Chunksaah Records.
Thom Wilson vam je producent poslednja tri albuma. Zašto?
Tom nam je blizak prijatelj i dosta je uspeo da upadne fazon Bouncing Soulsa, u naš mozak, u naše razmišljanje, tako da nam je lepo zajedno, a biće i bolje. Ali čini mi se da ćemo sledeći album da radimo sami, ono old school fazon, čisto zbog promene, pa šta bude.
Da li su klinci postali konzervativniji od ’87-me? Kako se hardcore publika promenila od tad?
Danas je scena totalno drugačija, manje ima nasilja i ima mnogo više klinaca, ali to je OK. Mislim da su svi klinci u biti isti. Traže sebe i nešto u čega će da veruju. Moj savet je da radiš sve što želiš da se zabaviš, ali svi odgovori će uvek biti u tebi. Ako ideš okolo i tražiš odgovore to je samo gubljenje vremena.
Koja je najčudnija stvar koja ti se desila na turneji?
Ovo je uvek bilo najteže pitanje za mene. Sve ove godine ista ekipa je išla na turneje. Imam naviku da živim život za ovaj momenat i da ne obraćam previše pažnju na neka posebna sećanja. Previše žurki, izgleda. Uvek je bilo pakleno ludo. Ali ništa manje neće biti dovoljno.
Kako vidiš sebe kroz 10 godina… i dalje ćeš svirati?
Ponovo, živeti u sadašnjosti znači da ne mislim puno o budućnosti. Ali sviranje je jedino što mogu da zamislim u ovom momentu.
Ko u bendu radi grafite?
Čini mi se da sam to ja. Radim kompletan art za Bouncing Souls, a nekada sam voleo da šaram po zidovima, mada sad mnogo manje nego pre. Ali to je deo mene.
Da li nekada koristio fanzin umesto tolet papira?
Verovatno. Mislim da sam koristio Tinfoil.
Da li ste bili u Evropi?
Da, nekoliko puta. U redu je, ali Amerika rules! Ali vratićemo se u Evropu za nekoliko meseci.
Jel’ imate neke spotove za pesme?
Napravili smo spot pre nekoliko godina za Joe Lies i posle toga smo radili East Side Mags, a kasnije i prilično cool video Fight To Live, ali oni nisu previše dobro prošli, jer mi ne volimo MTV u Americi. Ali, izdaćemo ih kao home video da ih prodajemo na svirkama. Mislim da ih ljudi mogu videti na www.bouncingsouls.com, na linku sounds.
Hardcore gigovi se ponekad otmu kontroli zbog tvrdoglavog besa i nerazumevanja između klinaca. Kako se to može izbeći?
Ne može se izbeći. Utopistički je misliti da su svi ljudi u publici cool. Ali kad bi 90% ljudi koji su cool stalo protiv idiota kao jedan, onda bi se scena očuvala, ali to je jako retko. Osećaj haosa i opasnosti je oduvek bio deo uzbuđenja, a naravno i za mene. Ako se ovo desi dok smo na bini, obično prekinemo svirku i kažemo nešto i to uglavnom pomogne.
Kakav imaš savet za klince koji počinju da osnivaju pank bendove?
Sluštajte glas u sebi i nikada mu ne dozvolite da umre. To je važnije od bilo čega na ovom svetu. Ostarićeš i sve oko tebe će se promeniti, ali nikada nećeš izgubiti taj osećaj. To je uzbuđen i napaljen klinac sa široko otvorenim srcem reagujući na omiljenu muziku, umetnost ili šta li već. Održati bend zajedno je kao brak, moraš da pređeš preko sebe i benda, da praviš kompromise veoma često i mnog, i zaista nema mesta za ego trip u bendu. Niko ne sme da se oseća boljim i većim u bendu. To mi je nekako komunistička stvar (e, tu si definitivno u pravu, prim. kuc.)
Koje 3 stvari bi poneo na pusto ostrvo?
Knjige, muziku, decu?
Ja zaista volim bostonski bend Dropkick Marphys. Kakvo je tvoje mišljenje o njima?
Oni su nam dobri prijatelji. Ustvari, išli smo na američku turneju sa njima i to nekoliko meseci. Za nove tourdates pogledaj na sajtu na linku Tourdates.
Koja su ti omiljena mesta na turneja, a gde baš i ne voliš da ideš?
New York, Philly, L.A., San Francisco, NJ, to su ubedljivo najbolja mesta. Uglavnom nemamo sranje gigove, zato što uvek sviramo na novom mestu i gotovo stalno pravimo neviđenu zezanciju. Ponekad bude sranje, ali to je samo zato što smo tada dugo odsutni od kuće ili ako nego dobije prehladu, ali obično je jako dobro.
U redu, toliko za sada. Neka završna poruka?
More Chi Train Harder. Amitabha Papillonthakilla…
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #3, marta 2000.
