Nisam dugo sebe uhvatio da slušam ska-pank, a iskreno uželeo sam se nekog novog dobrog benda. Iskopavši ove mlađane njujorčane, sa ushićenjem sam pustio njihov debi album, lažno se nadajući da ću sledećih pola sata provesti cupkajući u mestu, sa sve pozitivnim vibracijama. Iako svakom bendu treba odati kapu za trud, priliven znoj i krv, ipak je ovo toliko dosadno i predvidljivo da nemam reči. Potencijala ima, nije to sporno, ali šta to vredi kad bend ne napravi ni mali, ni bilo kakav zanemarljiv korak napred, već se ukopa u mestu i ne mrda dalje od standarda koji su postavili mnogi poznatiji bendovi. Ovo je ska-pank u pravom smislu te reči, mada ima više panka, duvačka sekcija je tu tek da podrži melodiju. Zamislite recimo Bigwig, Less Than Jake i Streetlight Manifesto u jednom. Vokal je ravan, dosadan, krajnje neinventivan i na momente čak i iritirajući. Nešto je poput onog koji smo devedesetih slušali u bendu 30 Foot Fall. Slična boja glasa, sličan pristup pevanju, samo što je ovde sve mnogo gore. Pevač je definitivno uništio album u parčiće, jer se na svakoj pesmi muči da otpeva ogroman broj stihova. Duvačka sekcija je jedina svetla tačka. Uigrani su, ali sam stekao utisak da nisu pokazali sve što znaju. Bend je u par sporih pesama probao da razbije monotoniju brze melodije, ali su ustvari postigli potpuno suprotan učinak: te pesme su totalni višak i svojom sporošću remete tok albuma. Ako istog uopšte i ima. Melodije su već čute, ništa tu nema novo, sem možda meni zanimljivih bas zajebancija u pozadini. Ipak, to je jako malo da se pokrije užasan (ne)kvalitet vokala. Tekstove nisam ni pratio, jer ni najveća mozganja ovog sveta ne bi izvadila album koji teško da može da dobije iole prelaznu ocenu. Ono što mogu da pohvalim jeste trud i želja da se mlađa generacija pokaže, ali biće potrebno još puno vremena, želje i volje da se stvari dovedu na pravo mesto. Nadam se da će neki sledeći album biti vredan slušanja. Do tada ovo ide u kantu za otpatke.
