Američki panksi su se odlučno bacili u borbu protiv establišmenta. Možda su malkice zakasnili, možda pokazujuju maximalnu naivnost, koja se graniči sa imbecilizmom, možda su jedan savršen primer stereotipnog panka. Možda. Neki drugi kažu da su The God Awfuls obećavajuć mlad street punk bend. Možda. Ja mislim da ima svega toga po malo. Amerikanci su oduvek bili duduci za politiku, pogotovo onu van njihovog tla i mislim da ni mlađe generacije od toga ne odstupaju. Ukoliko vam se sviđa takav stav, onda ćete uživati u političkim tekstovima ovog mlađanog benda. Muzički, bend je najviše pod uticajem Rancida, uporno se trude da ih skinu, što u rifovima, što u vokalima, ali, brate, ne ide, pa ne ide. Ima tu i Swingin Uttersa, Cockney Rejectsa, ali to su samo obrisi. Potpuno neuobičajeno za Kung Fu Records, zar ne? Lično, meni se bend dopao, ali možda samo do pola. Pojedine solaže su me oborile s nogu, kao i brze deonice u nekoliko pesama. Produkciju je valjano odradio Black Dahlia (ne, nije u pitanju ona igrica na osam diskova, gde ste morali da imate IQ od 1243 da bi ste rešili igru, već je u pitanju čovek koji je učestvovao u stvaranju najvećeg terorističkog uporišta moderne američke države – znate ih pod imenom The Dwarves). Ukoliko ste muzički zaluđenik i bolujete od teško izlečive bolesti koja se zove moram svaki dan da čujem novi bend, onda i ne bi bilo loše da nabavite The God Awfuls, a ako niste slobodno ga preskočite, niko vam neće seći glavu zbog toga.
Kung Fu Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
