Postoji par načina na koji možete prvi put u životu da slušate album benda The Hold Steady. Prvi način je onaj kad pustite izdanje, pustite da vam trnci prođu kroz stomak i prepustite se par minuta, a onda ga ostavite da se sluša u pozadini dok vozite kola, bicikl ili radite nešto na kompjuteru. Možda će vas privući neki fin gitarski solo, neki zanimljiv refren. Zvučaće vam kao običan rok album, što u suštini i jeste. Drugi put kad budete slušali album, obavezno skinite tekstove, čitajte ih kako idu pesme i uživajte kako zvuči promukao glas pevača Krega Fina. Ovaj drugi način slušanja je krucijalan, jer ako ne uradite tako, nećete imati pun užitak. Ovo je onaj momenat kada hej, ovo i nije toliko loše postaje u jebote lebac, ovo je odlično!. Vi možete, naravno, da preskočite prvi korak, ali mislim da bi to bilo poput za oluje za vaše moždane vijuge, pa bi se cela priča raspala i pre nego što počne. Mnogi pričaju o gigantskom uticaju Brusa Springstina na tekstove, što i nije daleko od istine. Napravili su, evo, već šesti album u kome se govori o izmišljenim i strašnim mestima američkog Srednjeg zapada, opisujući svakakve situacije ličnog terora, ali na nekako euforično komičan način. Prethodni album, iako meni jako drag, imao je probleme baš u tom literarnom delu, koji je pre toga bio kamen temeljac i glavna poluga. Ali, nešto mu je falilo, kao da nije imao one moćne male priče koje su nas okupirale još otkad se pojavio ovaj bend. Srećom, novo ostvarenje pod nazivom Teeth Dreams se vraća tom moćnom literarnom geniju, a Kreg Fin je ponovo uspeo da nas oduševi. Ovo je, nadasve, odličan rok album.
Nemojte da vrtite glavom, nije ovo rok kakav vi mislite. Ovo je urađeno sa stilom, ima puno lepih momenata koji vas teraju da zastanete i ponovo ih pustite. Bend je na ovom albumu radio sa rok veteranom, producentom Nikom Raskulinecom, čovekom koji je radio sa velikim zvezdama poput Foo Fighters, ali i sa krajnje obskurnim demo bendovima. Ipak, njegov rad mi se nije previše svideo, a pogotovo na bržim pesama gde je zvuk gitara previše provučen kroz filter. Jebeš ga, možda se ne razumem, ali raniji albumi su mi bolje zvučali. Ali, ono u čemu je čovek genije su sporije i melanholične pesme, gde se zvuk gitara meša sa klavijaturama i odličnom ritam sekcijom. Atmosferičnost tada dolazi do maksimalnog izražaja. Inače, klavijaturista više nije deo benda, pošto je Frenc Nikolaj iznenada napustio ekipu 2010. godine, ostavivši veliku pukotinu u zvuku. Tu rupu pokušava da nadomesti drugi gitarista Stiv Selvidž, koji nije toliko emotivan kao prvi gitarista Kubler, ali se odlično uklapa sa njim, i imaju neku hemiju kojom su uspeli da izmešaju dva različita stila koji ih odlikuju.
Fin nije pevač koji bi mogao da pobedi na Idolu, ali je godinama poboljšavao svoj raspon glasa i samopouzdanje mu je na maksimumu. Čak i na bržim pesmama ne posustaje, ali svoj raskoš pokazuje najviše na baladama, kada se dubok glas savršeno uklapa sa čitavim bendom. Nemojte ponovo da vrtite glavom, kad kažem balade, ne mislim na Bajagu i Led Cepelin. Ovde su balade u uslovnom smislu, jer te sporije, veoma atmosferične i melanholične pesme potpuno razbijaju. Neke od spektakularnih sporih pesama prosto brišu patos pred sobom, a kad se samo prisetim da u svojoj diskografiji imaju takva remek-dela kao što su Certain Songs, First Night, Lord, I’m Discouraged, naježim se totalno. Na Teeth Dreems ima par takvih momenata. Recimo, The Ambassador, svečana, akustična i setna, sa neverovatnim Finovim humorom: Your friend at the tire shop / He keeps talking about some rock / Like he wants something hard to hit his head on. Takođe i poslednja epska Oaks u neverovatnih devet minuta prolazi kroz nekoliko različitih pravaca i ideja i tera vas da joj se vraćate i vraćate. Ovakve pesme vraćaju veru u život, u dobrotu ljudi i civilizaciju čoveka i jako joj je teško odoleti, jer te emotivno uvuče, svuče i natera na potpuno lično i psihično ogoljenje. Akustične gitare se prepliću sa solažicama koje u ehu rasplinju zvuk u svim pravcima, pa se dobija osećaj da svira orkestar gitarista. Finovo pevanje u bluz fazonu je genijalno, a tekstovi itekako dobijaju smisao, jer ilustruju agoniju, baš na način na koji žive Finovi izmišljeni likovi u opasnim životnim situacijama. Ovaj deo mi je posebno dobar: Sat in the back of the theater, just drinking and talking / About movies and Krishna and hardcore and Jesus and joy. Mnogi od vas su imali posebno teške noći, koje budu na momente euforične, čak i kad vrlo dobro znaš da način na koji živiš više nije normalan. U sledećem stihu, Finov lik iz pesme se prijavljuje u bolinicu, samo da bi se prepustio u svet gde ništa više ne oseća.
Bolnica je na ovom albumu česta Finova tema, baš kao i osećaj ultimativnog straha. U uvodnoj I Hope This Whole Thing Didn’t Frighten You se govori o čoveku koji se jada svom dobrom prijatelju o grupi poznanika, skinheda, koji stalno ulaze i izlaze i zatvora, i o osećaju nemoći prema njima: I guess Fisher came out of St. Cloud with a little ideology / Some new way of thinking, man / A view to the future / Jesus, this might be a mess. Središnja tenzija koja okružuje muziku The Hold Steady je uzvišenost i trijumfalnost u kombinaciji sa poetskom idejom koja taj trijumf doživljava kao prevaru. Ovakav način razmišljanja je izuzetno jak na Teeth Dreems. Ne mislim da im je ovo najbolji album i ne mogu da kažem na kom mestu bi ga postavio u sjajnoj diskografiji koju imaju, ali je lep pokazatelj da se bend vratio na velika vrata i da i dalje poseduju silu koja ih čini tako velikim bendom.
Razor & Tie Records
http://www.razorandtie.com/
https://www.facebook.com/TheHoldSteady?fref=ts
