Nešto se ne sećam da je ovaj bend ikada bio indie/emo?! Mada, najavili su oni tu mogućnost očajnim prošlim izdanjem Apathy And Exhaustion, gde su pokušali da se uklope u Jawbreaker fazon. Na ovom trećem, egoistično nazvanom The Greatest Story Ever Told svoj zvuk su pomerili još malo dalje i umočili se maksimalno u indie/emo (malo više u ovaj drugi). The Lawrence Arms sad zvuči kao pokvarena ploča Alkaline Trio ili možda Ataris. Možda su želeli da naprave najveću prevaru u poslednje vreme western omotom, koji u nekoliko desetina sličica pokušava da nam prenese duh iz poslednje decenije devetnaestog veka. E, kakve to ima veze sa samim albumom? Iskreno, nisam baš imao živaca da dublje zalazim u analiziranje svake strofe, nadajući se da će mi one pokazati znak kako da razrešim misteriju. The Lawrence Arms je tužan primer u kom pravcu moderna melodija ide, pa nam zato ne preostaje ništa nego da se strpimo i sačekamo da ovaj emo trend protutnja.
Fat Wreck Chords
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
