Slobodno mogu da se opustim i kažem da su MMB rodonačelnici žanra za širu populaciju, slobodoumno nazvanog ska/core. Omraženija reč punk bi možda bolje legla uz složenicu, ali šta je tu je. Sem živog albuma od pre par godinica, ja za loš album ovijeh amerikanaca ne znam. Vi? Zar ste sumnjali. Tačni su kao švajcarci,… na dve godine… pa album. Primetili ste da su malo stali na loptu još kod prošlog albuma (kako narod kaže), mada sam ja to blago skretanje primetio još kod Let’s Face It, koji se nalazi u mnogim kolekcijama i vredi za jako dobar album. Ja se ne bih složio. Ja ipak volim malo sirovije. Dakle, ovde imate prašteću gitaru, ali isključivo sa potpisom Gibson-a, fenomenalan bas verovatno iz klase jazz instrumenata šezdesetih, nešto prisebniji bubanj. Glavna zamerka ide na vokal koji je prebogat zlatnim iskustvom, sa prikrivenom emocijom (kao i uvek), ali ovaj put to nije dovoljno, jer se dobrano oseća. Kao da su rekli, ajd još ovaj album, pa da se rasturamo. Nema izrazitog hita. Produkcija preteračina. Ovo je bukvar za sve one koji žele da nešto više nauče o umilim zvucima svojih taraba koje sviraju. Dopada mi se što imaju tu kompaktnosti, što retko ko zna da ceni. A, pošto Vladimir planira da mu fanzin bude što deblji, ja ću minirati njegovu želju da arči pare, te ću ovde stati. Čista petica.
Side One Dummy Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
