Mladoliki skandinavac Kristian Matsson (1983. godine rođen), koji nastupa pod imenom The Tallest Man on Earth, je često bio upoređivan sa Bob Dylanom. Da li je takvo poređenje štetno ili korisno za nečiju karijeru – teško je proceniti. Uvek je tu ono nije baš toliko dobar koje mu šteti, ali i ono rame uz rame sa legendom koje može i da prija. Filosofiju na stranu, momak je stvarno dobar. Odličan, štaviše. Nakon što je prošlu ploču There’s No Leaving Now usnimio u svojoj kući, na ovoj je pokazao još veću blesavost – usnimio ju je u nekoliko kuća u kojima je boravio u periodu od jula do septembra prošle 2014. godine. Kako sam kaže, ovo mu je najdirektnija ploča. Prelepi Matssonovi tekstovi i nežno pikanje gitare i klavira su već prepoznatljivi ljudima koji prate njegov rad (da, čak nas nekoliko) i treba reći da je svaki njegov snimak direktan. Kako stoji negde u najavi Tamne ptice, najinetersantnije će biti nekome ko prvi put čuje ovog folk/pop/rockera, svidi mu se, a zatim otkrije da mladić ima još tri albuma i dva EP izdanja pre ovog i da je svako od njih odlično. Već u drugoj pesmi Darkness of a Dream Matsson ima punokrvni orkestar iza sebe, što je redak slučaj, jer je on obično dovoljan samom sebi, na pojedinim mestima ima violinica i truba, ali se sve ipak svodi i dalje na njegov vokal i gitarsko/klavirsko umeće (Little Nowhere Towns). Suma sumarum, ovih prijatnih četrdesetak minuta može se iskoristiti kao soundtrack za tumaranje nekim planinskim proplankom (ako ste planinar) ili kao prijatno društvance uz tmurno kišno popodne (ako ste planinar, a nije vreme za pentranje). Slušanje ovog albuma ne može da škodi, a kad ne može da škodi…
