Ovaj beogradski bend je privukao pažnju na sebe još od svog prvog nastupa, negde početkom 2000. godine. Od tada se mnogo toga promenilo, i to na bolje. Od koncertne atrakcije postali su izuzetno zreo bend, jedinstven na ovoj jadnoj srpskoj sceni. Kontroverze koje je ovaj bend izazvao su samo posledica zavisti i ljubomore velikog broja beogradskih bendova. Prva i osnovna stvar, ovaj bend zaista ima dobro muzičko znanje, momci svoje instrumente poznaju u dušu. Prosto je neverovatno da se niko ne izdvaja, niko nije bolji ni gori. Gitarski rifovi, bas deonice i fenomealno Maxino bubnjarisanje čine ovaj bend možda i najjačom muzičkom pojavom u zemlji. Tri vokala, sa druge strane, donose intimnost kakvu do sada nisam video kod domaćih bendova. Buried Beneath The Covers je intimno putovanje u pedesetak minuta i samo sedam pesama. Ljudi koji govore da je Tibia previše komplikovan bend, govore ili iz neznanja ili zavisti. A verujem da ima i jednog i drugog. Čuvši ovaj album prosto nisam mogao da verujem da živimo u zemlji gde se ne može naći neki izdavač koji bi na pravi način ispromovisao nešto što slobodno mogu da kažem je vrhunska muzika. Za razliku od debi izdanja, ovaj album donosi znatno duže pesme (prosek preko šest minuta), ali i značajno poboljšane aranžmane. Slušalac ostaje zapanjen onim što čuje, jer je očigledno da su pesme pravljene jako dugo, da se obraćala pažnja na svaki detalj. Ovde nije reč o iživljavanju na instrumentima. Ovde je reč o muzici iz srca, iz duše. Intimnost samih pesama je istaknuta kroz sjajne gitarske solažice, kao i fenomenalna tri vokala. Teško je izdvojiti favorite na albumu od sedam pesama, ali bih istakao My Unseen koja već duže vreme egzistira po njihovim svirkama, ali i impresivnu Chaos In The Flesh, koja nam u deset minuta donosi uzbudljivo instrumentalno putovanje. Šesta Flowers je primer izuzetnog talenta benda, jer se tempo dosta često menja, vokali se prepliću i popunjavaju zvuk. Nadam se samo da ovaj album neće ostati samo u vlasništvu underground entuzijasta, već da će šira publika shvatiti koji biser se nalazi na beogradskoj sceni.
DIY
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
