Dan posle svirke Potresa, ugovorena je nova svirka, a Doghouse su što pre želeli da se opravdaju za nedolazak na svirku sa Potresom. Bilo mi je vrlo drago da sam uspeo Tibiu da dovedem u Pazovu, pošto su jedan od onih bendova koji se pojavljuju sad i možda nikad više. Njihova svirka je nešto najlepšte što sam čuo od domaće muzike u poslednje vreme. Osnovni problem kada se organizuju svirke ovakvog tipa jeste oprema ili bolje reći novac. Retko koji bend ima opremu ili čak bilo šta od opreme, pa je potrebno zaista puno sreće da se iznajmljena oprema i otplati od prodatih karata. To se nažalost te večeri nije desilo, ali o tome malo kasnije. Tibia je stigla u Staru Pazovu negde posle sedmice, a pošto nisu poneli svu opremu, morali smo da čekamo Doghouse čitavih dva sata. Tibia je odradila tonsku, dok je Doghouse otišao na binu bez pripremanja. Broj ljudi koji je prisustvao certu je bio između sedamdeset i osamdeset, što nažalost ipak nije bilo dovoljno da se svi troškovi svirke (benzin, oprema…) otplate. Međutim, sama svirka je bila zaista sjajna. Zvuk je bio najbolji otkad su počele pank svirke u Puls-u. Da li zbog toga što je čuveni producent Jan Šaš dao par saveta toncu ili jednostavno što je oprema bila odlična, ne znam. Znam samo da je bilo pravo uživanje slušati oba benda. Tibia je počela u laganom ritmu, i odsviravši nekih osam stvari, prosto oduševila sve prisutne. Bio sam prosto uvučen u četrdesetominutnu lekciju kako treba jedan bend hardcore usmerenja da svira i da se ponaša. Pesme su veoma dugačke, originalne i krajnje emotivne. Legacy, Your Cheeks, When Heart Remain Wordless i Pictures su odavno već hitovi u mojoj sobi, a svaki put kad ih čujem uživo uduševim se. Zaista nemam reči za ono što je Tibia priredila te večeri malom auditorijumu. Čak su i momci iz benda rekli da im je ovo najbolji cert koji su odsvirali. Doghouse izlaze nedugo zatim i na licima im se vidi razočarenje zbog posete. Međutim, svoj posao te večeri su odradili krajnje profesionalno. Zbog nedostatka drugog stalka, Dejan je sam pevao, mada mu se Boka par puta pridodavao na drugom vokalu, čak je i otpevao jednu stvar od Operation Ivy. Odsviravši skoro sve pesme sa Trex-a, imali su i par obrada koje već duže vreme izvode na svirkama. Dve Good Riddance-ove (Think Of Me i Jeannie) su dobro prošle samo kod poznavalaca ovog benda, dok je velika većina ljudi mislila da su to neke njihove nove pesme. Cert se završava posle jedan, kada smo shvatili da smo pukli značajnu svotu novca. Oba benda (uključujući i mene) su bila u minusu, tako da njima, osim odličnog zvuka i sjajne svirke, verovatno Stara Pazova neće ostati u nekom dobrom sećanju. Sve u svemu, druga moja organizacija i nije bila nešto, pa sumnjam da ću u skorije vreme želeti da organizujem nešto slično. Jebiga, te večeri i na Metaliku ne bi došlo više od sto ljudi. To su one mane mog mesta koje tek shvatiš na svojim leđima.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.
