Kada sam u maju 2000. godine radio e-mail intervju sa Milošem, Tibia je bila tek nešto više od koncertne atrakcije. Danas, slobodno mogu da kažem da je Tibia jedan od vodećih srpskih underground bendova, a svojom kompleksnom svirkom, koju mnogi od milošte zovu emo metal, doneli su značajno osveženje među beogradske bendove. Miloš (vokal) i Maxa (bubnjevi) su sa zadovoljstvom prihvatili poziv na razgovor za moje profiterske novine, a ono što smo nas trojica lupetali hladne matrovske večeri, u Merkatoru na Novom Beogradu, pročitajte u nastavku.
Vlada: Kad ste se vas dvojica upoznali?
Miloš: Kad si ti mene Makso upoznao?
Maksa: Videli smo se ’96 godine…
Tek?
Maksa: Znaš ti Konjikušić Davora? Radio je fanzin Sound Dream. Izrazito ružan lik…
Miloš: Hahaha…
Maksa: Da, mnogo ružan lik, al’ je okej ovako.
Miloš: Maksin mnogo dobar drug.
Maksa: Radio je, dakle, fanzin Sound Dream, izdao je dva broja… On mi je rekao da neki bend, recimo da je hardcore bend, traži bubnjara, a ja sam tad bio otprilike na sve strane…
Jesi svirao sa notama?
Maksa: Nisam.
Nikad nisi svirao sa notama?
Maksa: Dobro, svirao sam…
Miloš: Šta će mu za grind? Haha…
Maksa: Svirao sam Hitman note…
A Grind? Koliko bi tu trebalo nota? Hahaha…
Maksa: Ne pišem ja note, imam rudimente, svaki bubnjar ih ima drugačije…
Miloš: Sad si ispao glup u društvu.
Ajde, objasni šta su rudimenti?
Maksa: To su ti oznake za ritmove.
Sad kad sam bio sa Potresom u studiju, govore o nekim klinovima, a ja ih gledam bledo kao seljak…
Miloš: Pa klin je bez distrorzije.
Ma, da… Baš sam ja znao šta je klin.
Miloš: Klin se distrorzijom izbija. Hahahaha…
Sledi potom dva minuta opšteg smejanja, lupetanja, a vas se svakako ne tiče.
Maksa: Da, i oni su tražili bubnjara. Rek’o ajde, ali sam više bio u fazonu…
Miloš: A, u pičku…
Maksa: Taj Kokša je Milošu dao moj broj telefona i onda smo se nas dvojica mesec dana prenemagali dok se nismo čuli. On mi je do jaja bio gotivan lik…
Upoznali ste se poslovno, znači? (preziran pogled)
Miloš: A, išli smo zajedno u srednju školu. On je išao u suprotnu smenu…
A, onda niste išli zajedno… (u-ta-ta)
Miloš: Pa, dobro, išli smo. Znali smo se iz viđenja. On me je znao kao velikog drkadžiju, totalno sam mu bio odbojan, razumeš, a sam kao: Ko je, bre, onaj metalac, što se loži na Maksa Kavaleru?!. Bio je isti, brate, duga kosa, brada, Fear Factory majica. Šta se loži, jebote?!. Posle se videli, Maksa kao: Aaaaa, znam te ja!
Čekaj, koji ste onda bend napravili, All Of Us?
Miloš: Da, All Of Us je već bio, ali je zvučao užas. Onda je došao Maksa i došao je Bojan.
Posle i Kuzman?
Miloš: Kuzman je posle došao kao druga gitara. Dva koncerta je on odradio sa nama na gitari.
Njemu nije dosta što lupa bubnjeve u sto pedeset hiljada bendova.
Miloš: On tada nije svirao u Unisonu, kad je svirao sa nama.
Nabadao je rifove?
Miloš: Dobar je bio, brate. Na zadnjoj svirci je odradio posao korektno.
Maksa: Ma, on je tu svirku i jedini odradio.
A, pre toga, detinjstvo, jel’ tu imate nešto da kažete?
Miloš: Detinjstvo…
Rođeni ste u Beogradu?
Maksa: Ne. Ja sam rođen u Zagrebu.
Zagrebu? Aaaaaa…
Miloš: Haha… Sad nam pada rejting. Obojica ste rođeni u Zagrebu, ti i Dragan.
Kad si došao?
Maksa: ’79-te. Sa četrnaest dana.
To se bre ne računa. Ja sam rođen u Zemunu.
Miloš: Maksa je bio u Nemačkoj, brate. Totalni kvisling! Ološ! (opšti smeh). Ja sam ti, ono, belgrade old skul, blokovi, militantna varijanta (opet opšte smejanje).
Maksa: Ako ćemo o blokovima, ovo su gori blokovi.
Miloš: Svaki ima svoj šmek.
Maksa: Moji nemaju šmek.
Koji ti si blok?
Miloš: 29. To ti je stoned blok. To je blok na bloku.
I kako ih odvajaju? Ima neka crta?
Miloš: Ulicama. Nema crte…
K’o na dedinjskom skveru gde crta odvaja Banjicu i Dedinje.
Maksa: Kod mene je sve isparcelisano.
Miloš: Moje zgrade su najlepši tosteri na Novom Beogradu.
A u koje ste škole išli?
Maksa: Zemunska gimnazija obojica.
Miloš: Ja sam pao prijemni, pa polagao u avgustu i ušao tamo. U suštini preko veze. Na Novom Beogradu imaš desetu gimnaziju. Tamo sam pao matematiku. Ološ, tad sam već postao ološ.
Maksa: Sva bagra iz osnovne je išla u devetu i desetu gimnaziju, pa sam ja zato otišao u zemunsku.
Kod nas su sve bagre išle u tehničku.
Miloš: Gotivno kod zemunske gimnazije je što ima taj specifičan šmek, odnosno imala je taj Fest, koji je bio raspad i u tom periodu jedan od retkih rokenrol kafića. I baš mi je drago što smo Maksa i ja, zajedno sa All Of Us uspeli taj prostor da iskoristimo da tamo radimo koncerte. Ono, kad su bili oni matinei i ostalo, kad su tvoje komšije Better Than You dolazili. Tad su oni bili totalni hit. Fest i Zemun su bili veoma zanimljivi.
Šta se sad desilo sa Festom?
Maksa: Sad je fensi mesto, ali je okej. Fensi rupa, taj fazon. Mislim, skupe su cene, malo je unutra sređeno, meni se sviđa, ali brate skupo je. Tamo se blejalo. Završe se časovi, svi idu tamo. Poznaješ konobara, sedneš, ne moraš ništa da piješ.
Zato je i propalo (opšti smeh).
Miloš: Ma nije. Oni su uzimali bahatu kintu tad. Gazda je uzimao super kintu, konobar je uzimao super kintu, još je krao.
Ma, brate zato je to sve propalo. Tamo gde se krade ništa ne može da opstane.
Miloš: Svi su oni bili neozbiljni.
Ti sviraš nešto?
Miloš: Sviram violinu.
Maksa: Svira kurcu.
Miloš: Sada sam u fazonu da pazarim gitaru.
Znaš da sviraš?
Miloš: Ne znam. (opšti smeh)
Dobra investicija.
Miloš: Nije bitno, jebote. Neću je gledati sigurno. Violina mi je stajala i gledao sam je. Nisam želeo da je pipnem, što mi je u suštini krivo. Nije mi bila potrebna i prodao sam je. Kad uzmem nešto što mi je potrebno, to ću i da koristim.
Mikrofon?
Miloš: Imam.
Eto. A ti nisi znao da sviraš gitaru, pa si počeo da lupaš bubnjeve?
Maksa: Haha. Ne, znao sam da sviram klavir.
Ohoho. Svi metalci se prže na bubnjeve i klavir.
Maksa: Sad sempler mašinu, zadnje dve godine. Ceo dan na kompu.
A kad si počeo da lupaš bubnjeve?
Maksa: U, jebote, ’92. Već ima jedanaest godina.
Dobro, to je dobar staž. A kući imaš bubnjeve?
Maksa: Imam delove. Imam neke činele, duplu pedalu, jastuke, palice, metlice, čepove za uši.
A tvoji u kući, jel’ imaju čepove za uši?
Maksa: Ne, komšije se bune, jer im udaram dole. Ko im jebe mater, haha. U lošim sam odnosima sa njima, tako da mi odgovara.
Miloš: Ma ti ih udaraš nogama, ne udaraš bubnjevima. Nogama dobuješ, šta da bubanj zakačiš? Zamisli to, braaaateee.
Kad si rešio da sviraš bubnjeve?
Maksa: Kad sam čuo Arise.
Miloš: Taj Arise je u mnogim životima svašta promenio. Ja sam čuo Arise i prestao da slušam Guns ’N’ Roses (opšti smeh).
Isto i ja, majke mi. Ja sam bio najveći Guns ’n’ Roses fan u Srbiji tad.
Maksa: Nisi, bio sam ja, haha.
Miloš: Ja sam užas koliki sam bio fan. Strašno. Ja ne znam kakva mi je slika u sedmom razredu, ali u osmom fatalna promena Cause Of Death ubućari majica, a moj najbolji drugar u Guns ’n’ Roses.
Ja sam na turniru u fudbalu nosio Obituary majicu.
Miloš: Jadna ta majica. Završila kao krpa u WC-u.
Ja i dalje imam sivu Sepultura majicu. Smrdi, ali neću da je bacim.
Miloš: U Bezistanu smo kupovali one smrdljive majice. Izađe novi album, nekako uspeju da skinu omot ili neku srednju stranu. Kao, izašla nova majica. Fotka Napalm Death iz nekog časopisa, oni odrade majicu.
Tad je metal bio popularan.
Miloš: Brate, bila Balkan Horor Opera. Tad si mogao da odradiš koncert bahato u najvećoj sali Doma Omladine dva dana.
Dobro, sad je opet neki metal revival.
Miloš: Užas revival.
Maksa: Drugačiji je sad duh nego što je tada bio. Sad se slabija muzika svira nego pre deset godina. Svira se heavy metal koji je bio popularan osamdesetih, a tad se svirao death metal koji bio hit, u duhu vremena. Sviralo se ovde ono što se sviralo u inostranstvu. Sad se svira muzika od pre dvadeset godina.
Pa, šta misliš o svetskoj metal sceni onda?
Miloš: Brate, o svetskoj metal sceni… mislim reći ću ti šta mi odgovara. Ali, ono što vidim da se dešava na domaćoj sceni je da fali cela jedna generacija između… Bilo je metalaca, pa su se odjednom pojavili dizelaši tih najstrašnijih godina, i u tom periodu nije bilo nigde metalaca. Oni su jednostavno netragom nestali. E, sad su se pojavila deca od 10-12 godina, koja slušaju metal i koji su najveći metalci, tako da oni i ne znaju. Ne poznatu tu muziku dovoljno. Zato o domaćoj sceni ne možemo da pričamo. Hardcore scena je postojala i u najstrašnijim godinama, ali je sada relativno pukla.
Fali tu dosta godišta, od 80 do 84, nema ih na svirkama.
Miloš: Ima. Evo ti Mungos, on je 82.
Dobro, ali malo ih je. Pogledaj fanzine. Da li ih klinci rade?
Miloš: Ma to je bilo u jednom periodu moderno kao i sve ostalo. Bilo je nikad više fanzina. Sad nema nijedan.
Ja sam prvi broj uradio sa devetnaest godina. Koliko ima klinaca tog doba? Ima li bendova tog doba? Ima, ali su nebitni.
Miloš: Jeste, oskudica je. Mislim da se ona desila stravično brzo… kada smo radili onaj Kolos? 2000. smo na leto na Kolosu prodali 800 karata, brate! Sa sve gostima i bendovima tamo je bilo 1000 ljudi na splavu. Već sledeće godine u Barutani je bilo 600. Skate Park i Kolos spadaju u taj period u kojem je kako ide novi koncert tako se proda više karata. Ali, kažem ti, Kolos, godinu dana kasnije, radiš isto, radiš u Barutani i bude 600 karata. Gledaj šta se sad dešava na svirkama: nema ljudi nigde.
Ja sam išao samo na strane bendove u poslednjih godinu dana. Nemam na šta da idem.
Miloš: Dobro. Tebe neke stvari ne zanimaju.
Bio sam u Festu onaj put kad smo se sreli. No Compromise je svirao. To je odličan bend, ali oni ostali bendovi… Pazi, kad sam zaboravio šta su svirali. Toliko mi je nebitno i nije ostavilo nikakav utisak na mene.
Maksa: To je meni totalno suludo. Skupe se klinci, svako od njih svira po tri meseca i posle mesec dana evo ti koncert. Ja sam sigurno četiri godine svirao, vuk’o se po studijima sa raznim metalcima, vežbao, vežbao, dok nisam prvi put izašao na binu. Tad se znalo ko sme da se popne na binu, a ko ne sme. Sad se skupe, ti ćeš da sviraš gitaru, ti bubnjeve, bla, bla, posle mesec dana eto ti koncert. Nešto drljaju na bini. Ne radi se tako. Ipak treba neki staž.
Miloš: Jebote, kad smo se upoznali, koliko smo vežbali, braaateee, a relativno smo više manje bili iskusni. To je bilo sa All Of Us. Kad smo se skupili za Tibiju, bahato se vežbalo. Sad ga pogledam prvi video snimak to je okej zvučalo, ali ti sam vidiš da na bini nije bilo toliko sigurno.
Kako vas je publika prihvatila?
Maksa: Pola publike je znalo tekstove.
To je isti slučaj sa mojim pazovčanima. Prvi koncert Issues Of Life u Festu, pola ljudi zna tekstove.
Miloš: Dobro, oni stvarno korektno odrade tu svoju muziku. Mene ta muzika iskreno uopšte ne dotiče, ne ostavlja mi neki utisak, ali oni ga, brate, odrade, imaju nastup, imaju sve.
Ali, eto dosta ljudi im prigovara da su uživo dosadan bend, da nemaju nastup, da ne skaču…
Miloš: Pa i nije neka muzika za kidanje.
Meni je na Tibiji greota da skačem. I na Six Pack.
Miloš: U suštini sve kako te ponese. Radiš kako se osećaš. Mnogo je strašno, ako neko kaže oni sviraju takvu muziku, oni su takav bend, oni su takvi likovi, onda bi oni trebali ovako da se ponašaju. Mnogo su glupa ta idijotska pravila u hardkoru i životu uopšte.
Šta mislite onda o strejt edžu. Vi ste strejteri?
Maksa: Pa, sad. Ne bi da se svrstavamo ovde i onde. Ja sam davno raskrstio sa tim svrstavanjima. Ne volim da se etiketiram. Droge ne uzimam, alkohol kad mi prija uzmem u normalnim količinama. Ja imam gomilu ortaka koji su, da ne kažem, zaglibili u alkohol, to je njihov izbor. Ako mogu, pokušaću da ih odviknem od toga, ali ako oni sami sebi ne žele da pomognu neću ja da se mešam. Sve ljude prihvatam onakvim kakvi jesu.
Miloš: Ja mogu reći da sam strejter, ili kako već, ali neko svoje viđenje. Da se nisam upoznao sa strejt edžom, verovatno bi završio negde gde ne treba, jer u nekim stvarima nisam imao mere. Mogu reći da me je druženje sa Maksom, Bojanom i Milanom, poteralo da razmišljam o nekim drugim stvarima, o nekim drugim aspektima života. Pogotovo razgovori sa Bojanom, i mogu da budem zahvalan što me je upoznao sa takvim načinom razmišljanja. Straight Edge shvatam kao najpozitivniji način razmišljanja, bez ikakvih predrasuda. Podvlačim bez ikakvih predrasuda. Slika o njemu se totalno iskrivila, ali ne želim da pričam o tome. Ja sam strejter za samog sebe. Alkohol samo u preventivne i medicinske svrhe. Ne treba mi kao neki stimulans da se bolje osećam ili da pobegnem od nečega. I gudra i ostalo.
Žao ti je što se pojavio hardline koji je upropastio sliku o pravom strejt edžu?
Miloš: Pazi, svi mi klinci, koji smo se kad-tad dohvatili tog strejt edža bahato smo se ložili na hardline priču, samo što u ovom okruženju nikad nismo smeli da započnemo hardline priču. Nema ta priča ovde smisla. Ustvari, nema ta priča smisla uopšte.
Maksa: Kad su bili neki Šveđani posle bombardovanja kod nas, radili intervju sa nama pitali nas: Šta vi mislite o industrijskom teroru? Posle bombi nema smisla govoriti o takvim stvarima. A i nema ovde nikakve industrije već dvadeset godina.
Kada ste shvatili značaj muzike u životu?
Miloš: Kad sam shvatio da ta grupna svirka meni stvarno leži. Još davno u muzičkoj školi, meni je najlepša bila svirka u orkestru. Da budeš deo nečega. Zavidim Maksi i ostatku, totalno je druga dimenzija kad ti sviraš, vas pet svirate, a neko ti peva. Jer kad pevaš, izdvojen si, dok sviraš deo si skupine i to je mnogo jak doživljaj. Voleo bih kada bi se neki put mogao zameniti.
A što se All Of Us raspao?
Maksa: Recimo, da smo ispričali ono što smo imali da ispričamo.
Miloš: Ideološki, bend šta je imao da ispriča ispričao je, tamo gde je trebao da deluje, pojedinci su delovali…
Maksa: Došli smo do nekog logičnog završetka.
Te političke tekstove nećete ponavljati u Tibiji?
Miloš: Kad smo krenuli imali smo neke političke tekstove, ali jednostavno osetiš da to ne ide. Nismo osetili da takav tekst treba tu da ide, tako da je to krenulo vrlo lično. Sad u potpunosti uživamo u tom spoju ličnih tekstova, ličnih momenata…
Maksa: Ipak, na sve te tekstove utiče situacija ovde, bilo politička, ekonomska ili sociološka…
Miloš: To je lična priča koja vodi do kosmičkog iskustva, konceptualno, bez preterivanja. To zvuči onako jako kad kažeš kosmičko iskustvo, ali stvarno je neverovatno kad završimo i zaokružimo jednu pesmu.
Kako izgleda vaša proba?
Miloš: Mukotrpno, ali kreativno.
Iz svirke se vidi da svi donosite ideje. Kako to ide? Ko piše tekstove?
Miloš: Tekstove radimo svi. Tekstovi se donose celi.
Maksa: Ja tu mogu da promenim tu i tamo, ako nam neka reč ne odgovara, pošto radimo na engleskom…
Jeste razmišljali da radite na srpskom?
Miloš: Ako osetimo potrebu radićemo. Ništa nikada nećemo forsirati. Smatram da se trenutno ne uklapa, jer srpski jezik nije toliko melodičan.
Maksa: Ako neko donese neki dobar tekst na srpskom šta da ne.
Miloš: Greška je i to što kažem da srpski jezik nije melodičan. Eto, Milan Mladenović je pokazao koliko je srpski jezik melodičan.
Da li je onda bezveze što Doghouse i Tea Break rade na engleskom?
Miloš: Nije, to je njihov fazon.
Da li oni rade za inostranstvo, pošto se srpski uz takvu muziku definitivno uklapa? Ono što sam ja primetio u njihovim tekstovima je da jako loše rade sa gramatikom. Razmišljam onda zašto raditi ako nisi dobar u tome?
Maksa: To je njihov izbor. Pitaj njih.
Da li je ljude sramota da pevaju na srpskom?
Maksa: Možda i jeste. Možda ne znaju da napišu tekst na srpskom. Možda im glupo zvuči.
Miloš: Meni ne ide da pišem na srpskom, majke mi.
Ima mnogo glupavih tekstova, ali kad prebaciš na engleski to nakako i dobro zvuči.
Maksa: Ja u životu nisam napisao pesmu na srpskom.
Pišete direktno na engleskom?
Miloš: Da, mada ih Dragan piše na srpskom, pa ih prevodi.
Dobro. Šta mislite generalno o domaćim bendovima?
Maksa: Ima par svetlih trenutaka. Ništa posebno. Traljavo. Isto kao i pre. Presipanje iz šupljeg u prazno.
Bendovi koji su pre pet godina valjali, valjaju i sad, a ništa novo se dobro nije pojavilo.
Miloš: Pojavio se Heavenshore, koji bi stvarno trebao nešto da uradi. Armija je nešto uradila, krenuli su. Let’s Grow funkcionišu…
Dosta ljudi ima krajnje negativno ili krajnje pozitivno mišljenje o njima.
Miloš: Ja nisam čovek krajnjosti. Oni korektno rade taj fazon koji sviraju, ali to nije ništa revolucionarno.
A šta misliš o spiki između pesama koja uvek ista?
Miloš: Da, slažem se da je uvek ista.
Da li misliš da je mesto tako nečem na svirci?
Miloš: Ja hardkor pank kapiram kao nešto što bi trebalo uvek malo da preispituje stvari. Što muzički, što tekstualno. Ali to preispituješ u datom momentu, završiš priču i krećeš u neku novu.
Maksa: Jesi gledao Catharsis koji su svirali kod nas? Bruka. Između pesama je pričao lik, jeziva je bila atmosfera koliko je to dobro zvučalo. Baš je znao da privuče pažnju. Muzika je Apokalipsa, a između dve pesme je Propovednik Sudnjeg Dana…
Miloš: Priča, ali te i vodi na neki dijalog. Da ti pričaš sa njim, ali je to opet neki performans.
Maksa: To je šou. On je to tako savršeno uradio. Kad bi neki bend to ovde uradio skinuo bih kapu. Opet, to zavisi od inteligencije pojedinaca za mikrofonom. Koliko je umešan, koliko se snalazi.
Miloš: Jedan čovek koji drži pažnju celokupne sale. Glupavo se osećaš ako praviš sprdnju od toga. To ima smisla.
Da, bilo da se slažeš ili ne slažeš.
Miloš: Tebi se sigurno ne bi svidela muzika, verovatno ti se ne bi svidelo to što priča, budući da znam tvoje stavove…
Maksa: Ali bi rekao da dobro to radi.
Šta bi menjali na beogradskoj sceni?
Miloš: Nije moja da je menjam.
Dobro, kad bi hipotetički bili u mogućnosti, šta bi menjali?
Miloš: Rekao bi im da malo više slušaju muziku.
Maksa: Da slušaju raznovrsnu muziku. To je problem definitivan.
Miloš: Ti si muzičar, nisi zanatlija. Praviš pesmu, a ne stolicu. Za stolicu idu četiri noge, naslon, dobra obrada drveta, ovde ti radiš sa idejom. Praviš nešto svoje. Ja sam uvek za bendove koji vole muziku, koji rade muziku, koji se bave muzikom, koji se ne ograničavaju nekim fiokama, pravcima.
Da li bi Tibija želela da uvek zvuči isto?
Miloš: Ne, ja mislim da mi i ne možemo da zvučimo isto. Svaka pesma priča svoju priču.
Maksa: Mada pokušavamo da nam pesme zvuče sličnije, vode se neke rasprave, kao: onaj deo je dobar, ali daj da ga malo više obradimo u nekom našem fazonu.
Miloš: Osetili smo šta je naš fazon.
Maksa: A i taj fazon je dosta širok.
Miloš: Ništa nas ne sputava. Dobro, ne verujem da će se hip-hop desiti u našim pesmama, ali ništa nas ne sputava.
Jel’ vam bitno da je melodično?
Maksa: Sve je bitno. Počevši od ritmova, do bas deonica, gitara, vokala, atmosfere…
Miloš: Šminke na bini, haha… Gaća koje nosimo…
Kako izgleda da se pojavite u jednom fašističkom, seksističkom, homofobičnom, rasističkom, velikosrpskom fanzinu, kao što je Get on the Stage?
Miloš: Pa, već smo se pojavili.
A šta misliš o tome što se dva puta pojavljujete?
Miloš: Super. Do jaja.
Ne, ozbiljno. Šta mislite o mom fanzinu?
Maksa: Pozdravljam svaki fanzin. Dobri interjui, dobre recenzije, članci su onako zanimljivi, pošto mogu da vidim kako neko drugi gleda na aspekte, istorijske činjenice mogu da saznam…
Šta misliš o ovim tvrdnjama da je fašistički?
Maksa: Ma, opušteno. Čim ti možeš sa mnom da pričaš, a ne slažemo se politički onda je okej. Ovde se svi bave politikom. Glasam bre za onog koji će mi obezbediti posao… Homofobičan? Ne, čim možeš da sediš s njim (gleda u Miloša). Seksistički? Ne znam koji je tvoj stav o ribama.
Imam devojku.
Miloš: Ma, imao si bre one članke u prvom, drugom broju. Helga i slično, to je bilo užasno.
Maksa: To je bilo do jaja.
A šta mislite što su mi tekstovi, što Ameri kažu, diversity? Ima svih mogućih tema.
Maksa: To je okej. To je demokratija, haha. Nas dvojica svo ekstremno liberalni, ali ni to ne valja. Trebao bi da postoji odnos nekih snaga, nekih misli, jer svaka ideologija može da ode u neki ekstremizam. Kad bih birao ortake po tome da budu kao i ja, onda ne bi ni imao ortake. Moj najbolji prijatelj je Sloba, basista Scarred, on je najgori četnik, ne znam da li je u Obrazu učlanjen. Ali, mene ne zanima uopšte njegov stav. Ja sa njim pričam o nekim drugim stvarima.
Ajde, tebe da gnjavim. Šta misliš o muzičkom delu?
Miloš: Znaš šta, popravio si se sa recenzijam. Pre se tačno znalo, dobiješ muziku koja te ne zanima, i vidi se da te ne zanima, a i ne poznaješ tu muziku. Obrađuješ tu muziku sa stanovišta jednog pank rokera. Obrađuješ neki ekstremni nju skul. Jednostavno, ne možeš. Ali, vidim da si se popravio, da i neki drugi ljudi rade te recenzije i metal bendove. Generalno, najkvalitetniji fanzin ovde, ali smaraju me te sve priče o Srbima i Srbiji i ostalo, jer u ovoj sredini pomen Srbije i Pravoslavlja mi izaziva mučninu najstrašniju, ono, kakvi se sve likovi hvataju toga. Ovde se u toj priči ne može ostati u zlatnoj sredini, ovde se sve dovodi do najstrašnijeg ekstrema. Batali, nastaviš li završićeš u Hagu.
Pazi, kakve bi oni sve imali dokaze protiv mene!
Miloš: Ma, možda zastraniš, pa kreneš sam da kolješ po Pazovi (opšti smeh).
A, znate li vi da je Pazova najtolerantnije mesto u Srbiji?
Miloš: Svi ste vi Vojvođani takvi.
Ma, ovde sedimo pored jednog pedera. Ma, man’te ga. (opšti smeh). Meni je komšija, desno Slovak, levo Mađar, a na uglu ulice Šiptar…
Miloš: I svi su Srbi, hahaha.
Gde vežbate?
Maksa: U petnaestici. To je iza Acine radnje. U Kralja Milutina, preko puta gimnazije. Likovi su kulijana, bukvalno su nam ortaci. Uslovi su drž’ ne daj. Vežbamo jednom nedeljno, ali ćemo pred snimanje da se poteramo malo češće.
Miloš: U suštini ne možemo da stignemo od tog jednog. Svi imamo obaveze.
Snimate album?
Miloš: Biće. 40-tak minuta 6-7 pesama. Progres se desio. I od onih šest pesama koje imaš na snimku, mogu ti reći koja je prva, a koja zadnja rađena, pa možeš videti da je progres postojao.
Gde će te snimati?
Maksa: Ne znamo još. Bacili smo buvu na neke strane, na neke studije, čisto da bi se raspitali, ali ne znamo još.
Jeste slali negde napolje materijal?
Maksa: Slao sam ja nekim fanzinima, ali sa izdavačkim kućama više-manje. Dugo se čekalo da izađe kod nas. Mi smo to snimali u decembru 2000, to je izašlo u junu. Mi smo bili spori, a i tuđa je bila krivica. Kad je trebalo da se šalje u inostranstvo, više nije bio aktuelan nama. Evo, još uvek disk nije izašao.
A gde bi voleo da izađete napolje? Trustkill?
Miloš: Brate, to bi bilo do jaja. Pogotov sad kad gledaš da tu kuću Sony distribuira najbahatije.
Aaaaa. Pazi šta si govorio u prvom intervjuu kod mene. Da je hardcore bend koji snimi spot komercijalan?
Miloš: I sada stojim iza toga.
Ali, ti si tada već bio u Tibiji.
Miloš: Dobro, neću da ispadne da se izvlačim, ali da li sam ja spomenuo da je Tibia hardcore bend? Opet, zavisi od toga kako se taj spot plasira, kako se snimi…
Maksa: Imaš komercijalan spot, imaš kvazi umetnički sa ribama, nindžama…
Jelena Karleuša kad skida masku…
Miloš: Sajber Jeca.
Šta mislite o njoj?
Miloš: Ma, pusti, neću da pričam o njoj.
Maksa: Ružna seljanka koja je išla u zemunsku gimnaziju. Išla je s nama u gimnaziju jedno polugodište. Onda se prebacila na politehničku i odakle joj se gubi svaki trag.
Ksenija Pajčin?
Maksa: Zakon je. Drska je. Glupa do jaja, ima nogu…
Sad smo, bre, seksisti najgori.
Miloš: Što? Treba da pričam o frajerima koji su dobri?
Koji tip žene ti se sviđa?
Miloš: Ja volim žene generalno. Maksa zna da ja nemam poseban tip žene.
Maksa: Ja ustvari volim manekenke. Visoke, duge noge, mršave, male sise (opšti smeh).
Miloš: Devojka koja meni može da se svidi, masi ljudi se možda neće svideti, ali da ona meni zrači bahato.
Recite mi jednu dobru i jednu lošu osobinu vašeg karaktera.
Maksa: Bolje bi bilo: Šta vas nervira kod onog drugog? hahaha…
Miloš: Ne, ne. Evo ja ću. Dobra stana da sam iskren, uvek iskren. A loša da sam drkadžija.
Drkaš kurac mnogo?
Miloš: Ne, mnogo sam težak lik. (Sledi rasprava o drkanju, ko, gde, kako, s kim; poštedeću vas)
Maksa: Jako sam taktičan i istrajan u svemu što radim. Radim sve sto posto, to je recimo dobra osobina. A loša osobina, šta ja znam, lako skačem iz jednog raspoloženja u drugo, generalno često sam loše raspoložen.
Metalac, u kojim još bendovima sviraš?
Maksa: Jao, svirao sam sa Scarred-om. Mi kao postojimo još uvek. Nismo svirali još od Inđije, ni probu nismo imali. Pošto sam ti rekao da sve radim sto posto, a ovo ne radimo, ne znam, videćemo…
A otkud B.O.L.?
Maksa: Neki moj super ortak je bio sa njima, pa sam ja išao sa njima da snimam demo u Kragujevac. Mislim, išao sam da se zajebavam, ali su tamo bila dva bubnjara koji su bili pijani, onda su zvali mene da sviram sa njima, pa onda ajde ovu svirku da nam odradiš, ajde ovu. I tako, sve neka svirka, malo po malo, sve veći krš, a oni sve veći debili, a sam rekao ćao. Trebao sam mnogo ranije da raskrstim sa njima. Niti je to moja svirka, niti je volim, niti je to moj nivo ponašanja. U suštini nisu toliko loši momci, ali sjebani su. Ali, ne pridajem mnogo pažnje tome. Nebitna tačna u mom životu. Sad radim sa No Abuse, Novosađani, grind core. Zamenili su Scarred. Super momci, super perpektivni, imaju veze sa underground community all over the world.
Kakva je trenutno grind scena kod nas?
Maksa: Hahaha… Nas četvorica iz Scarred činimo grind core scenu, plus Analni Karakter (Ruma), plus Punished (Kraljevo). Dakle, Scarred, Sloba radi sa Akroholijom, ja radim sa No Abuse, Bunika ima porno grind projekat, ne porno grind seci odmah na hard disk projekat. Anality. Snimili su četvrti album. Ne možeš da veruješ šta je to. Postoje već godinu i po dana. Svaki album po 30 pesama. Teša im peva, to je jedna budala iz Bloka. Retko ko to može da sluša.
Šta slušate od muzike?
Miloš: To je malo široko. U poslednje vreme etiketa koja mene zadovoljava muzički je Life Force, nemačka izdavačka kuća. Oni su mahom izdavali neki metalcore, krenuli su sa nekim ekstremnim nju skulom, a sad je granica pomerena pa zvuče kao švedski metal, kao Haunted, što Ameri zovu eurometal.
Ameri nikad neće imati takve bendove.
Miloš: Imaju. Imaš na Victory dva takva benda: Darkest Hour i Death To Fall. Kao da su došli sa Life Force-a. Kao da su došli iz Geteborga. I snimaju u Geteborgu.
Šveđani imaju najbolju scenu.
Maksa: Da. Metal scena je najjača u Švedskoj.
Imaju The Hives, Millencolin i Haunted, tri jaka benda u tri različita pravca.
Miloš: Shield. Oni postavljaju standarde. Imaju bendove koji su revolucija.
Maksa: Sad je Skandinavija u ekspanziji zadnjih 5-6 godina. Barem što se metala tiče, strašna ekspanzija. Hiper produkcija, samo štancuju bendove. To je sve već odsvirano. Izleti tu i tamo koji bend, ali ja sam u poslednje vreme prezasićen. Nećeš verovati, kući slušam neku underground alternativnu i otprilike brit pop. Prezasićen sam metala i hardkora. Dobijam mnogo albuma na slušanje. Znaš, ne dobijem jedan album na slušanje, nego mi neki lik donese trideset albuma. Ne stignem da preslušam sve to, pa uzmem nešto pitkije. A i mnogo učim u poslednje vreme, pa ne mogu.
Šta studiraš?
Maksa: Elektrotehniku, smer računarska tehnika i informacioni sistemi.
To je neki komunistički naziv kad čuješ.
Miloš: Da, samoupravljanje.
Ti ne studiraš ništa?
Miloš: Studirao, pa batalio. Veterinu. Sad šljakam sa ćaletom. Držim pet šop.
Imam jedno zanimljivo pitanje: od svih pesama koje je neki bend napisao, koju bi voleo da si ti napisao?
Miloš: Ima ih dosta…
Na kom albumu bi voleo da si radio?
Miloš: Da sam radio na Lateralus od Toola. Da sam bio na In The Woods Strange In Stereo. Morning Again As Tradition Dies Slowly… da sam tu makar učesvovao u radu, da sam im makar raznosio kablove. Strife One Truth.
Koji vam je najbolji, a koji najgori koncert do sad?
Miloš: Najbolji onaj mart u KST-u…
Maksa: Da. To i u Pazovi.
Miloš: I prva svirka je bila dobra.
Maksa: Nisam zadovoljan Bugarskom. Išli smo sami, ustvari sa Makedoncima Smut. Trebali smo u petak da sviramo, pa smo došli u četvrtak, nebitno. Riba koja je organizovala super nam je ortakinja, ali to nije ispalo baš kako treba. Ona nam je rekla da ostanemo i sutra, da sviramo ponovo, jer je najavljeno da će biti više ljudi. U suštini i tamo imaš dve ekipe koje se mrze, pa na jednu ljudi dolaze, na drugu ne dolaze, pa smo imali anti reklamu. Da ti ne pričam da sam se otprilike popeo na binu i prišao mi neki lik iz bugarskog benda, kao: Ej, mi sad treba da sviramo. A ima 15 ljudi u publici. Ali, dobro. To je jedno iskustvo više. Mi u suštini volimo da sviramo. Svaki put kad sviramo mi uživamo.
U Pazovi se videlo da baš uživate…
Miloš: Volim kad nema bine, tad je najlepše. Kontakt s publikom je stopostotni. Tako je bilo sad u Lazarevcu. Nemaš bine, atmosfera je super. U Pazovi je bilo okej, tu su nas ljudi možda prvi put i čuli. Prijatna atmosfera je bila. Bilo je lepo.
Kad mislite da ćete album završiti?
Miloš: Prvo treba da izađe prvi album na disku. Onda će se odraditi svirka mesec dana nakon toga, da uzmemo malo potrebnih para za snimanje. A do tada, do te svirke, kapiram da završimo još jednu stvar, da je zaokružimo kao celinu…
Maksa: Da dovedemo u red neke detalje u pesmi… Akustične gitare, neke ritam deonice, pevanje…
Miloš: Voleli bi da makar jedanput u životu pokušamo mikroskopski da snimimo album. Da obratimo pažnju na sve detalje, a ne na uštrb nečeg pretrčimo preko nekih detalja.
Isto za Acu izdajete? Kako ste zadovoljni sa prvim albumom?
Miloš: Videćemo. Okej je prvi, ali moglo je i bolje. Muzički je progres, pa će se desiti i progres sa neke druge strane.
Maksa: Nemamo ništa preterano da budemo nezadovoljni. Isto tako nemao nešto preterano da budemo zadovoljni. Ne treba očajavati. Ljudi znaju za nas. Negde nas super prime, negde je smor.
O novim tekstovima ne znam ništa. Šta ima u novim tekstovima?
Miloš: U starim tekstovima smo se tražili i u tim stvarima koje su se dešavale u periodu pisanja mislim da smo obradili celu tu priču. Život teče dalje, pa teče i inspiracija za tekstove, tako i za muziku. Sada mnogo više zajedno radimo te tekstove. Sad su još više ti tekstovi mi.
Jesu ličniji?
Maksa: Svi su bili lični. Ne možeš tako da kažeš.
Miloš: Mislim da obrađuju neke malo dublje stvari. U suštini, šta ti mrsim, to smo i dalje mi.
Kad vam ljudi kažu da ste emo bend, emo metal, jel’ vam smeta?
Maksa: Meni je ta definicija malo strana. Emo je mnogo širok pojam. Više je vezan za tekstove.
Miloš: To ti je urbani izraz za sentiš.
Pa, jesu li onda vaši tekstovi sentiš?
Miloš: Sentimentalni, emotivni…
Onda su narodnjaci najveći emo.
Miloš: Jesu. Svuda su oni najveći emo.
Jesi učio negde da pevaš?
Miloš: Pevao sam u horu i nešto solo, ali niko nije radio sa mnom.
Jel misliš da bi trebalo da radiš sa nekim na poboljšanju?
Miloš: Neke stvari pokušavam da uradim sam i uradim ih sam. Ali, voleo bi kad bi mi neko pomogao, neke stvari me zanimaju da li mogu to da uradim.
A Jelena?
Maksa: Uuuu, Jelena ti je muzički potkovana do jaja. Završila je osnovnu muzičku, srednju muzičku za klavir i solo pevanje…
Miloš: Jeca nam jebe mater svima. Može sve da nas pojede.
Oće li na novom albumu pevati?
Miloš: Ona je sad član. Bila je gost.
Znači tri vokala sad. Dve pevaljke i pevač.
Miloš: Da, dva ženska vokala i jedan muški, haha.
Ma, bre, u Your Cheeks ti imaš nežniji glas od nje. To je baš onako melodična, popaljiva stvar.
Miloš: Seksualno popaljiva.
Slušaš Tibiju uz sex?
Miloš: Već su nam neki rekli to. Maksa zna, ne mogu da se setim imena lika. To su dva brata, mlađi uzima od starijeg kasete. Kaže: Idem da pustim ‘Legacy’ da mi se opet digne (opšti smeh). A on sa devojkom u sobi.
Kakav je vaš stav o religiji?
Maksa: To je moja lična stvar. Za mene je religija veoma lična, to je nešto moje i ničije više. Nešto što ja ne želim da delim ni sa kim, tako da nema potrebe to da bude u bendu, barem ne u Tibiji. Možda za neki drugi projekat koji radim ovih dana, možda ću se dotaći toga.
Miloš: Maksa je satanista.
Šta misliš o satanizmu?
Maksa: To je za mene trn u oku establišmentu. Objava rata. Bunt. Metalski anarhizam.
Miloš: Dobro je kao provokacija ovoj učmalosti.
Šta misliš o ljudima koji iskreno veruju u satanu?
Miloš: Pa, nek’ veruju. Boli te kurac, dok tebe ne diraju.
Maksa: Po meni nema neke razlike ako veruješ u satanu i veruješ u Hrista.
Miloš: Ako veruješ u Hrista, trebao bi da veruješ u satanu i obrnuto.
Maksa: To je samo druga strana medalje. Satanizam je izašao iz hrišćanske religije. U Hrićanstvu imaš pravoslavlje, katoličanstvo, protestanizam… to je sve u suštini politika.
Šta mislite o hrišćanskim bendovima?
Maksa: Ako je pozitivna poruka, koja god religija bila, onda je okej. Budizam je najgotivnija religija. Poštuje ostale religije, imaš totalnu kontrolu kako ćeš da shvataš tu religiju, ali daleko od toga da sam ja vezan za nju.
Miloš: Dokle god je sve to institucionalizovano, onda je to sranje. Ej, bre, zadnjih dvanaest godina se na ovim prostorima koljemo samo zbog religije, zbog religijskih ubeđenja, a to pokrivamo nekim narodnim pripadnostima. Kolju se crkve međusobno. Ali, u muzici dokle god me to posebno nešto ne zamara, mogu da progutam.
Šta mislite o Shelteru?
Miloš: Nikad me nije nešto posebno zanimalo, sem Mantre i totalno mi je okej album. Ali, ekstrem su mi Solid State bendovi, kojih ima i gotivnih i imaš i nekih totalno idijotskih. Ne želim uopšte da čujem kako zvuče. Dovoljno mi je da vidim sliku, gde je lik toliki debil da on čak nosi majicu U.S. Air Force. Kao hardcore bend koji bi ovde nosio sliku Radovana Karadžića.
Maksa: Jedan od mojih omiljenih bendova je Orphane The Land iz Izraela. Sviraju neki bliskoistočni metal. Non-stop ubacuju muslimanske melodije, imaju tambure, riba im peva… Obrađuju judaizam, hrišćanstvo, islam, ali je lik koji peva hrišćanin. Iskreno veruje u to što veruje i oni su mi skroz gotivan bend, a sa druge strane imaš Crown, švedski death metal, koji imaju pesmu Total Satan. U suštini to je nešto između sprdnje i toga da budu ozbiljni. To je sve provokacija. Ako se na pravi način prezentuje i iskreno, onda je okej. Užasava me američki način hrišćanskog roka. Doduše, ne možemo mi iz Srbije da gledamo na moral i kulturne vrednosti u Americi. To su dva sveta. Ne mogu ja odavde da kritikujem njihove hrišćanske vrednosti. Ti imaš ljude kojima je potrebna religija. Zbog toga kažem da je to lična stvar. Ako neko ne može da nađe smisao života, nego mu religija pomaže u tome, to je onda za mene veoma pozitivna stvar.
Miloš: Ljudi bi ipak trebali da budu tolerantniji prema različitostima.
Šta misliš, da li sam ja tolerantnan?
Miloš: Pa, dovoljno mi je to što radiš intervju sa nama.
Maksa: Kad čitam tvoje tekstove, ja gledam da li je on dobar ili loš. Otkud ja znam kakva si ti ličnost na osnovu tog teksta? Mogu da se ne slažem idejno sa tekstom, ali i da kažem da pokriva neke činjenice. Ti kad čitaš neki tekst to je subjektivna stvar.
Imate li neki cilj sa bendom?
Miloš: Da nam uvek bude lepo kad sviramo. Da putujemo, da se zezamo i da radimo dobru muziku.
Nikad ne bi menjali muziku da bi prodali više albuma?
Maksa: Ne, a i ne možeš to ovde. Kako da promenimo muziku zarad para? Šta, da sviramo narodnjake?
Miloš: Nema ovde para. Možemo da budemo boys bend. Muzika je moja najveća ljubav.
A kad bi zarađivao od muzike dovoljno za život, da li bi to onda gledao kao posao?
Maksa: Kao trenutni izvor prihoda.
Miloš: Ako dobijam novac za nešto za šta sam se trudio da to zvuči što bolje, i da sam ja to u to sebe iskreno uložio, bože moj.
Znači, nemate ništa protiv mejdžora koji se ne mešaju u posao bendovima?
Miloš: Da. Pa Tool rade sve bolje i bolje, a na najstrašnijim mejdžorima su.
Protiv ste da vam se bilo koji izdavač meša?
Maksa: Da, da. I na snimanjima smo često imali sukob sa producentima…
Miloš: Brate, ako neko izvuče iz tebe jedan kompromis, uvek će uspeti da izvuče još jedan.
Vi ste No Comprimise? Mislite li da je to prava underground poruka?
Miloš: Mislim da je to i životna poruka.
Maksa: Što si stariji to više praviš kompromise.
Miloš: Mi u bendu moramo da pravimo kompromise, svaka pesma je kompromis nekih načih zajedničkih ideja, zato smo to nas sedam, nije ni Maksa, ni Mungos, ni Miloš, to je Tibia. Ti kompromisni mogu da postoje, kreativni kompromisi. Uopšte mi ne bi smetalo da budem popularan samo zato što radim dobru muziku. Ja bih bio zadovoljan da svako dobije svoj instrument da svira, da imamo svog sponzora za svirku. To mi uopšte ne bi predstavljalo problem. To je samo plus na tvoj uložen trud.
Vi nemate svoje instrumente?
Miloš: Mi do skoro nismo imali nijedan instrument. Sada se nešto krpimo. Mi smo album snimali sa pozajmljenim instrumentima. Mi i za probe iznamljujemo neke instrumente. Nešto smo kupili, nešto je kupljeno tek da bi moglo da se funkcioniše s tim. Imamo jednu gitaru, i Maksinu pedalu, sa čime smo zadovoljni.
Kako bi po vama trebao da izgleda jedan fanzin?
Miloš: (na ciganskom) Mnogo slika, šareno… Meni se mnogo sviđao Full Contact. Kod Ace je bio u radnji. Sviđala mi se muzika koju je obrađivao. Delovao mi je totalno okej. Imao je sve. Čak je i onaj Victory Magazine imao totalno šarenih stvari na početku, bio je zanimljiv.
Maksa: Lik koji je po meni pisao najbolje članke, recenzije, intevjue bio je Uroš Smiljanić. Imao je jako inteligentnih stvari.
Miloš: I mali Bogun je radio one smešne recenzije koncerata u fanzinu Let’s See What You Give. To je taj period kad je bilo fanzina kod nas. Kad nisi radio samo ti.
Dobro, sad imaš Beograde Dobro Jutro, odličan street punk fanzin, pa treba da izađe Ne Okreći Se Zine posle par godina pauze, pa imaš Gacinu Akupunkturu, jedan stvarno simpatičan fanzin, pa imaš Bokijev Ne Da Se Ali Će Se Dati, imaš novosadski S.C.A.B. To je pet fanzina koji jedini valjaju.
Miloš: Tek sad vidim koliko nemam pojma o fanzinaškoj sceni.
To su pet fanzina koji svojim relativno redovnim izlaženjem i kvalitetom mogu da zadovolje čitaoce. Ali to je samo pet. To je strašno. Ali, kad pogledam bolje, bolje tih pet koji valjaju, nego onih 350 anarho koji su isti…
Maksa: Ma, potpuno si u pravu. (Miloš gleda sa onom facom: O, ne opet će da smara o anarhiji?!), Tri strane pamfleta, fuck the system.
Imaš strani anarho fanzin Heartattack koji je fenomenalan. A ne kad čitaš one fanzine iz Kraljeva, koji su isti, kao da je svaka kuća radila fanzin. Provrtiš ga, nemaš potrebe dalje da čitaš, možeš odmah da ga baciš.
Maksa: Dobro, Kraljevčani su mnogo zajebani što se toga tiče. Mnogo su zatvoreni.
Ima li nešto u vašem životu čemu ste stalno težili, a još niste postigli?
Miloš: Ja nemam neke prevelike životne zahteve.
Maksa: Ne mogu da kažem da sam preterano zadovoljan životom ovde, ali sam izgrađena ličnost. Koreni moje ličnosti dugo sežu. Veoma rano sam postao odgovoran. Ja ne volim ljude koji su neodgovorni. Keva i ćale im daju sve, a njih bole uvo.
Miloš: Trenutno čemu težim, a nisam do sada uspeo je da što bolje snimim ovo. Lično, radnja u kojoj radim da funkcioniše još bolje!
A šta kažeš što se mlade metalke prže na Maksu?
Miloš: Na mene se prži sve mlado. Opasno se prže na njega.
A kad bi se ošišao?
Maksa: Šarm ostaje.
Miloš: Brate, ostaje uvek nešto dugačko. (opšti smeh)
Kad bi mogli da menjate nešto na prvom albumu, šta bi menjali?
Miloš: Svašta.
Maksa: Popke ima blokčić, haha.
Jel’ ti se desilo nekad da pokušavaš da zaspiš, dobiješ ideju i onda razmišljaš da li da ustaneš ili ne?
Miloš: Da. Meni se u tom stanju uvek nešto dešava. Ja uvek u veceu neke stvari smišljam.
Šta, napišeš pesmu dok kenjaš? Koje su tvoje emocije dok kenjaš?
Miloš: Olakšanje (opšte smejanje). Zen, brate!
Šta ste čitali zadnje od fanzina?
Maksa: Jao, čitao sam neki crnogorski metal fanzin. Kakvo je ono govno čoveče.
Ima li metal fanzina?
Maksa: Haha. Znam da u Crnoj Gori ima dva. Znam da sam za Scarred davao gomilu izdanja, ali nemam pojma gde su izašli.
Smatraš li da metalci nemaju izgrađen stav o undergroundu?
Maksa: Sadašnji metalci nemaju pojma ni o čemu. Moja generacija, ljudi koji su slušali metal u moje vreme, su sad na nekim drugim mestima, a ovi što su ostali su budale. Ja ne poznajem ni jednog metalca koji je normalan. Svi su budale. Death metalci i grind korovci su okej, a ovi ostali nemaju pojma, samo kenjaju, proseravaju se, pričaju ko ima bolji instrument, ko bolje svira, to je bruka.
Metalci mnogo više pažnje posvećuju tehnici.
Maksa: Da, ali niti umeju da prave dobre pesme, niti umeju to svoje sviračko umeće da upotrebe na pravi način.
Miloš: Mnogo više koriste svoj jezik, nego što koriste svoje gitarsko umeće.
Kakav bi ti osnovao bend, thrash?
Maksa: Radio bi treš bend tipa At The Gates, Haunted…
Jel ti bitna melodija?
Maksa: Jeste. Imaš melodične bendove koji su sranje, ali i bendovi koji drndaju su super.
Van hardkora, metala i panka, koji su deset najznačajnih bendova ikad?
Maksa: Bitlsi, Pink Flojd…
Miloš: Tool.
Maksa: Iron Maiden.
Još uvek slušaš Mejdene?
Maksa: Bio sam na koncertu… Kući da ih pustim, to se neće desiti. Izgustirao sam ih.
Po meni su oni najznačajniji bend koji se ikada pojavio.
Maksa: 2000. sam išao u Budimpeštu da gledam Dickinsona. Meni je super zadnji album.
Šta misliš o njegovom pevanju?
Maksa: Jedini koji tako peva, a valja. Nijednog drugog ne mogu organski da podnesem. Čak i Dream Theater, koje gotivim zbog bubnjara, nervira me kako lik peva.
Moja devojka se seče na Dream Theater.
Maksa: Super bend, ali me pevanje nervira.
Šta misliš o toj njihovoj priči? Taj neki progresivni metal. Ja ih lično ne podnosim, ali kapiram da rade nešto originalno.
Maksa: Najkomercijalni su bend. Bend koji najviše uzima para. Imaju milionske tiraže. U Americi su mega hit, mainstream bend, EMI ih izdaje, mada ima i boljih underground bendova…
Miloš: Svaka čast kad sa onako kompleksnom muzikom prodaješ toliko albuma.
Šta misliš o produkciji njihovih albuma i aranžmanima?
Maksa: Bubnjar je najbolji bubnjar ikada. Ja najviše kradem od njega kad sviram. Sviđa mi se produkcija na Metropolis Part. 2 Scenes From A Memory. Imaju oni u suštini dobre i loše osobine. Prva dva albuma ne mogu da svarim, Awake mi je dobar, Images mi je sranje…
Generalno ti se ne sviđa pevanje?
Maksa: Imaš bolje bendove koji sviraju taj fazon. Wolverine, švedski bend. Ja sam bio u kontaktu sa njima još dok su bili nepoznati. Sad se probijaju. Ne znam, imaš mnogo dobrih bendova. Ali, to nije toliko moja priča. Više volim progresivni death metal, nego taj progresivni heavy.
Progresivni metal? Jel’ to nešto kao Death?
Maksa: Death, Atheist…
Nešto kao komplikovanije?
Miloš: Nešto kao najbolje.
Meni su Death i Obituary old skul.
Maksa: Obituary je zakon.
Jel’ oni još postoje? Ja sam slušao prva tri.
Maksa: Ne, raspali su se. Imaju i World Demise, to mi je njihov najbolji album, posle imaju neki Back from the Death ili tako nešto, imaju uživo album i posle toga su se raspali.
Dobro, oni su svoje učinili.
Miloš: Oni su u dato vreme bili čudo.
Mene je kod starog metala uvek privlačilo što su albumi bili koncepcijski urađeni. Imali su zaokruženu celinu. Sadašnji metal albumi su previše nabacani. Kad slušaš Arise ili The End Complete od Obituary, tačno vidiš da pesme moraju da idu tim redosledom i nikako drugačije.
Miloš: Dobro, to je taj fazon, a i imali su jednog te istog producenta, koji je činio celu tu koncepciju, koji je svim tim albumima dao lični pečat.
Maksa: Dobro, sad imaš In Flames, koji su evropski hit nad hitovima. To je Iron Maiden svirka i death metal pevanje. Imaš dosta evropskih, uglavnom švedskih bendova koji su hit.
Miloš: I imaš pun kurac američkih hardcore bendova koji zvuče kao švedski metal.
Koji vam je zadnji dobar hardcore bend koji ste čuli?
Miloš: Meni lično, And This Day. Mada, teško to opet možeš da svrstaš u hardcore, taj Life Force fazon. Caliban, Heaven Shall Burn, 18Visions.
Pank ne volite?
Miloš: Moj jedini dublji izlet u pank je Suffer od Bad Religion. To je albumčima i svaki put mogu da ga pustim i da mi bude lepo.
Maksa: Za mene je pank, ono, Sepulturine obrade, Slayerove obrade.
Brate, Slayer je pank bend.
Maksa: Oni su kultni bend ipak.
Miloš: Jedina stvar kojom ti njih možeš da povežeš sa pankom je da se nisu drastično menjali od početka. Nisu postali stočarski rok kao Metallica, nego su uvek svirali jedno te isto, a i tom muzikom koju sviraju mogu uvek isto da izgledaju. Ma, brate, oni su tate.
Ne znam kakav im je taj novi bubnjar.
Maksa: Čim su ga doveli ne može da bude loš.
Miloš: Paul Bostaph je super bubnjar u Forbidden.
Maksa: A, Bostaph? On brate cepa maltene bolje nego Lombardo. Dobro, pazi, Dave Lombardo je institucija, pošto je on prvi počeo takvu neku svirku, veoma agresivnu, sa duplim pedalama. Jako ima specifičan način sviranja. Znam kad je Paul Bostaph došao na Divine Intervention, brate, prvih deset minuta je takvo iživljavanje na bubnju, retki su bolji od njega.
Ajde što to tehnički perfektno odsvirano, nego što to zvuči dobro.
Miloš: Zvuči samo tako.
Maksa: Klincima Slayer nema smisla. Kao, njima treba neki smisao, kao šta se on tu dere, ovi kao nešto sviraju itd. A ti ljudi su metalci, slušaju black metal. Jebo ih black metal.
Ja mrzim black metal, jer mi nema nikakve logike.
Maksa: Ima par dobrih trenutaka, ali je u suštini sranje.
Miloš: Ja ga ne osećam dok ga ne zasvira neki hardkorovac.
A šta mislite o Rock Expressu što gura te bendove?
Miloš: Brate, šta da guraju? Pazi, ti ovu izjavu!
Maksa: Ne znam gde su tu pare?
Miloš: Gde rasprodavaju te tiraže?
Maksa: Što bi Miloš rekao: Čemu, brate, čemu? hahaha…
Nije mi jasno što 80% recenzija čine satanistički blek metal bendovi, a urednik stalno govori kako je protiv toga…
Miloš: A, izvini šta drugo da recenzira? Gde da nađe hrišćanski blek metal? Extol da radi svake godine…
Maksa: Ti ne znaš Vlado šta se dešava na blek metal sceni. Sada su se pojavili bendovi koji furaju baš ono desničarske ideje. Nacionalistički bendovi. Sve je počelo… pošto znam otprilike likove u tim bendovima… kao Norvežani, rade na norveškom, a mi ćemo na srpskom. Pa je krenulo o srpskim bogovima, jer Norvežani imaju Torov čekić…
To je onda paganizam.
Maksa: Jeste paganizam, ali je sad krenulo više u neki nacionalizam, koji nema veze sa pravoslavljem, nego vuče neke kvazi paganske fazone. Potpuno fašističke ideje. Treba videti te intervjue. Neka idijotska simbioza paganizma i nacionalizma.
A norveška blek metal scena je bila poznata kao najjača?
Maksa: Tamo su bili početkom devedesetih paljenje crkava, ubijanje…
Jedan je zaglavio u zatvor zbog toga…
Miloš: Jedan? Bilo je sto, hahaha…
Maksa: Oni su budale. Ustvari, bio je jedan kreten koji je bio lud lik, bukvalno. (opšti smeh) Bio je stariji deset godina od sve te klinčadije i on ih je sve uzeo na svoju stranu da budu kao on. Onda je krenulo ispiranje mozgova…
Miloš: Kao Aca Choice. (opšti smeh)
Maksa: Isprao im je mozak, napravio morone od njih, zato su se oni ubijali međusobom, digli crkve u vazduh u Norveškoj, bili povezani sa nemačkom satanističkom crkvom, to je bre, blek metal mafija (opšti smeh).
Miloš: Nisi znao da je Čojs satanista?
Jedi govna Aco!
Miloš: Čuveni satanista (opšti smeh)
Ma, bre, govnar.
Miloš: Nastrašniji.
Lažov, najgori privrednik, govnar, sve (razvaljivanje od smeha).
Miloš: Ajde, nemoj tako. Dobar je on. Ma, neko će možda i ozbiljno da shvati, pa će da kruže priče. Kao, vidi i oni su moderni i oni ga pljuju, hahaha…
Znate li za one švedske bendove tipa Ultima Thule?
Miloš: Šta, one fašističke street punk bendove?
Ma, ne. Oni su gothic rock. Viking rock. Pevaju na švedskom, kao idu u bitku i sl.
Miloš: Zajebi taj junački metal.
Maksa: Ne volim bendove koji se lože na Tolkina. Pevati o tome je idiotizam. Kao, mi smo vilenjaci, idemo u rata sa trolovima, cela vojska se skupila, kako ćemo lepo da se borimo.
Miloš: Sve se svodi na Manowar.
Manowar su legende.
Maksa: Brate, ko je ’94 slušao Manowar bio je seljačina na kvadrat. To se puštalo na nemačkoj Vivi, a nemački mentalitet je svima poznat po kiču.
Miloš: Svu tu muziku ’94, svu tu herojsku idijotsku muziku nisi smeo da kažeš da slušaš. Niko nije ni smeo to da sluša.
Maksa: Normalnije je bilo da slušaš Acu Lukasa. To je muzika za klince od 11 godina, koji skupljaju sličice, znaš, uzmeš dva mastersa, igraš se sa njima, a otpozati te piči Blind Gardian.
A Gospodari Prstenova?
Miloš: Obožavam ih, ali brate oćeš ti ceo život pevati o trolovima i hobitima? Meni je totalno iluzorno da pevaš o nekim nerealnim stvarima. Gotivno je svirati tu muziku, ali pevaj brate o životnim stvarima.
Maksa: To je u stvari bajka. Ajde da napravimo bend i obrađujemo ruske bajke. Kao, bio jedan princ…
Miloš: Uzmemo narodne umotvorine da pevamo o tome. Trnovu ružicu da otpevamo.
Sad sam se setio. Šta mislite o onom straight edge revivalu pre par godina i pojavi čitavog tog ’88 old skula?
Miloš: Meni je mnogo gotivna cela ta priča da je sva muzika dobra koja je umrla. To je meni još gore od ovoga što smo pričali. Ništa ne valja što je novo, najbolje je ono što ne postoji više. Taj žal za nečim čega nema je meni dno života.
Kao, ne slušaju dalje od ’90-te…
Miloš: To mi je idijotizam. A još mi je veći idijotizam kad neko počne da svira identičnu muziku kakva je bila ’88 ili ’83. Čoveče, vremena se menjaju, čovek je sišao sa drveta i uspravio se. Sve je evolucija.
Šta je najbolje što si ikad video na hardkor sceni? Kad je po tebi hardkor bio najbolji?
Miloš: Onda kad nisam znao nikoga. Tad je meni bilo mnogo bolje. Kada sam dolazio samo kao gledalac. Kada sam dolazio na Dead Ideas, Definite Choice, Svarog, Stonewall, Austerity. Tada mi je bilo najlepše. Sada mi je rutina.
Maksa: Dođeš, pozdraviš se, odeš.
Miloš: Krivo mi je. Retko kad mogu da se oduševim kao ranije.
Maksa: Bili smo klinci, sve nam je nekako bilo novo. Stvari koje nisu bile toliko kvalitetne su te oduševljavale. Kad sabereš i oduzmeš shvatiš da je tad bilo mnogo kvalitetnije muzike. Nisi poznavao ljude, nisi znao nikakve priče, nisi znao loše strane, a ako ti se sviđa muzika, sviđa ti se i to je to.
Miloš: Više i na koncertu ne mogu da čujem nešto što će da me oduševili, niti da neko pusti muziku koja će da me oduševi. Zaboravio sam: uvek me Hang oduševi.
Uvlačiš se. Šta kažete za moju ideju za promociju fanzina (Potres, Hitman, Six Pack, Tibia će svirati)?
Miloš: Super. Sve je to super. Totalno fina ideja. Nikad nismo svirali sa Six Packom. Bilo bi lepo. Samo treba da se zna da je to promocija fanzina. Da ne bude grupna svirka, a fanzin prođe nezapaženo. A onda se ti pojaviš kao Minimaks u majici, hahaha…
Maksa: Jednom smo na nekoj svirci svirali samo jednu pesmu i čuo sam komentar jedne nebitne ribe, kao što smo svirali samo jednu pesmu?! Meni je došlo da je išutiram.
Jel’ to bilo na svirci za Smilju?
Miloš: Da. To je bila jedna lepa svirka. Svirka u duhu Smilje. Mene malo zato i utuče kad gledam Heavenshore.
Ja zato više i ne gledam Heavenshore.
Miloš: Heavenshore sada najozbiljnije zvuče, ali jebiga. Život je to. Idemo dalje.
Koji je najbolji, a koji najgori momenat koji si doživeo s bendom?
Miloš: Najgori momenat je bio kad smo završili sa All Of Us. To mi je stvarno bio težak momenat u životu. Najlepše momente doživljavam sa Tibijom. Tu može svašta da se izdvoji.
Dokle misliš da će Tibija da traje?
Miloš: Dokle bude trajalo. Dokle god budemo imali nešto da kažemo.
Maksa: Nikad se to ne zna. Ovde se ne zna da li ćemo biti živi.
Miloš: Ništa nije definitivno u životu.
Jel mislite da je Tibia više muzički bend, a All Of Us politički?
Miloš: All Of Us nikad nije bio ozbiljan muzički bend. Ideje su išle od pesme do pesme.
Koja je poruka Tibije?
Miloš: Slušajte muziku. Lepo se osećajte. Mislim, brate, nema poruke. Mi smo Tibia, ako hoćeš uzmi pa slušaj, ako nećeš ne moraš.
Šta je Tibia? Onaj deo na kolenu?
Miloš: Tibia je cevanica, kolenjača na latinskom.
Zašto velik broj metalaca ima nazive bendova na latinskom?
Miloš: Od toga im se govno smrzne, teško padne i udari u sto…
Maksa: Mi smo mračni, sjebani smo do jaja, ajde da stavimo naziv benda na latinskom.
Koji metal bend ima zakon tekstove?
Maksa: Samael.
Miloš: Dark Tranquility.
Maksa: Tekstovi su jako dobri politički. Bend je iz Švajcarske. Znaš kako pljuje po švajcarskoj vladi? Imaju Vagnerovsko nasleđe, žive u nekoj selendri na granici sa Francuskom. Bend je u pičku materinu mračan. Sviraju neki industrial black metal, sad malo i gothica ubacuju. Lik koji peva je takva faca. Ne mogu ti opisati koliko je on harizmatičan.
Što svi metalci imaju dugu kosu? Što taj imidž?
Maksa: Ja sam veoma rano počeo da puštam kosu. Svidelo mi se…
Miloš: Korovci se farbaju u crno i šetaju razdeljak.
Maksa: Da, ali imaš među metalcima i In Flames, koji su obučeni u havajske košuljice. Imaš i grčke blek metal bendove koji izađu sve sa mašinkama i bombama (opšti smeh). Ej, bre, znaš ti kako je zajebano objaviti u Grčkoj blek metal? Tamo je crkva deo države.
Miloš: Da, da. Oni su sad konfiskovali čitav onaj kontigent stripa o životu Isusa Hrista. Gde je Isus raspad, narkoman, kulira, opušten je, i sva čuda koja su se desila su slučajnost.
Maksa: Ja gotivim i poštujem grčku blek metal scenu, pošto su oni pre Norvežana krenuli, imaju muda i mnogo su inteligentniji.
Ajde, recite vi neku poruku za kraj?
Miloš: Pamet u glavu.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.
