Toilet Paper #1

103

Toilet Paper #1, A5, 40 strana, engleski, kopiran.
Iz Nemačke nam stiže jedno zaista prijatno iznenađenje. Prvi broj moje prijateljice i saradnice Alve Dittrich se pojavio iznenada, ali me je prijatno iznenadio. Čak i nemam nekih preteranih zamerki na dizajn, pogotovo što je prvi broj, zaista bih ga pohvalio vizuelno. Prvi broj je uvek najteže uraditi, pa se to ogleda i na broju strana. Retko koji prvi broj pređe neku veliku cifru, ali ga odlikuje najveća moguća količina pozitivne energije, koja se u kasnijim brojevima nikada ne može ponoviti. Rad na prvom broju se nikada ne zaboravlja, dok muke sa ostalim brojevima uvek gledate da smetnete s uma. Svejedno, mnogo brbljam ovog divnog subotnjeg jutra, pa bi bio red da se okanem nostalgije i nastavim dalje sa recenzijom. Intervjua ima nekoliko i pojavljuju se dva koja je Alva radila specijalno za Get on the Stage (Quest For Rescue i Aerobitch), plus The Big Collapse, Evil Jake i Bear Records. Intervjui su zaista odlični, pitanja ima dosta i nisu previše klasična. Recenzije fanzina su sasvim iskrene, iako su dominirajući feministički fanzini, ali i tri srpska (Hang On!, Rebelion Rulez i naravno GOTS). Nemam ja ništa protiv nijednog fanzina, ali sam imao prilike da čitam neka od tih feminističkih bljuvotina i zaista se ništa ne razlikuju od fašističkih ili nekih drugih ekstremnijih. Recenzija muzičkih izdanja ima veoma malo, tako da je to glavna zamerka fanzinu. Kolumne su takođe veoma zanimljive, pogotovo što znam da je Alva devojka koja još uvek nije napunila osamnaest godina. Prva kolumna je ispovest devojke koja je lezbejka, pa je zbog toga osuđena od svoje okoline. Ne znam zbog čega se toliko buni, ali je njena priča ispala bukvalno da ta okolina nije normalna. Neću da je osuđujem, njena je stvar šta će u životu da radi, ali mi je krajnje cinično da neko ko ima sklonosti ka istom polu, što nije prirodno, prikaže stvari na takav način. Neke druge kolumne govore o silovanju, neke opet o zaista odvratnom iskustvu devojke sa svojim ocem, ali ono što mi je zaista zasmetalo je da nema druge strane: sve kolumne su pisale devojke koje su prilično besne na muški pol, što naravno otvara sumnju u njihovu objektivnost. Čitajući sve te kolumne, shvatam koliko smo mi daleko od te Evrope, ma koliko svi govorili da je to normalan svet. Možda ćete reći da nisu svi takvi, ali mi je zaista muka svega toga. Svestan sam da će i Srbija jednog dana biti potpuno u zapadnoj (ne)kulturi i ponekad se osećam zaista tužno zbog toga. Sve ove kolumne odišu stvarima kojih se grozim, koje su mi toliko nastrane. Možda sam ja samo jedan prokleti dosadni tradicionalista, ukalupljen u stare srpske dogme, ali teško ja mogu da opravdam nastranosti poput transeksualnosti, homoseksualizma i feminizma. Svet nije stvoren da bi lezbejke feministkinje otišle na kliniku, veštački se oplodile i rekle da u njihovom životu nema mesta za muškarce. Veliki je problem što ljudi svoja velika medicinska otkrića zloupotrebljavaju (neću ni da zamišljam šta će biti kad ljudi počnu da se kloniraju?!). Svet, takođe, nije stvoren da bi gomila majmuna silovali devojčicu od petnaest godina, čisto iz zabave. Iz zabave?! Dobro, možda sam se previše udubio u kolumne. Jedan od najboljih prvih brojeva koje sam pročitao. Glavna zamerka je nedostatak mišljenja muške populacije, feminizam i nedostatak muzičkih recenzija.

Alva Dittrich, Joh. Kohlmann Str. 8, 53913 Swisttal, Germany.

* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime