Kalifornijsko plodno tlo je iznedrilo gomilu izuzetnih hardcore bendova, a jedan od tih primera je i Trash Talk iz Sakramenta. Imaju zdravu priču, dosta pozitivnih recenzija po internetu, a i pristojna grupa fanova je nešto što oni strahovito cene. Posle saradnje sa velikim brojem producenata, na novom albumu su odlučili da sve sami rade, i to u prostoru u kome žive, rade, snimaju, vežbaju i skejtuju. Kako sami često znaju da kažu, njihova najbliža okolina im je najveća inspiracija. Pogled na izdavačku kuću je neobičan samo na prvi pogled, pošto je Odd Future uglavnom izbacivao hip hop albume, ali zajednička crta im je surovost i snažan scenski nastup i velika podrška obožavalaca. 119 je jako dobar album, možda i najkvalitetniji u dosadašnjoj karijeri. U 22 minuta su spakovali sve ono što definiše njihovu muziku, stavove, a ujedno i dobar znak šta nas u budućnosti čeka.
Počinje lagano sa cimbalima, a onda par sekundi kasnije sve eksplodira u Eat The Cycle, koja odmah na startu postavlja scenografiju za čitavo izdanje. Prljava produkcija se savršeno uklopila u brzi, energični i rifovima nabijeni hardcore. Pevanje ili bolje vrištanje Lija Spilmana su ubedljivo najjači deo čitavog benda. Izuzetno dominantan vokal koji peva iskonski odmah stvari postavlja na svoje mesto, a superbrzi treš rifovi samo nadopunjuju čitavu zvučnu sliku u kojoj nema mesta zajebanciji. Saradnja sa vlasnikom etikete Tajlerom i reperom Hogi Bitsom je upriličena u četvrtoj Blossom & Burn, gde su se spojile surove kombinacije hardkora i hip hopa. Naravno, sporija pesma, ali paradoksalno možda i najjagresivnija i najsnažnija. Ritam sekcija je pokazala svo svoje umeće u sporom tempu. Hogi Bits je impresivno ukopio svoj agresivni, gotovo vrišteći rep, a Tajler pokazao da njegov zadivljujuć duboki glas ne treba nikakvu promenu u hardcore pesmi. Nisam neki stručnjak za hip-hop, ali meni je ovo zvučalo jako, jako dobro.
Exile On Broadway u svom korenu ima stari pank, sa jakom bas linijom. Ovde je Spilman pokazao da ume i drugačije da peva/vrišti, smanjujući ton za oktavu ili povećavajući, zavisno od rifa u pozadini. Reasons je već skroz drugačija, gotovo da podseća na Sijetl devedesetih, sa melanholičnom pozadinom. Poslednja Dogman je delo basiste Spensera Polarda, koji je i otpevao sve vokale. Ovde je još različitiji stil, sa haotičnom metaliziranom melodijom i snažnim bubnjevima. Inače, bubnjar je ludak, kako čovek udara u te bubnjeve, to nije normalno.
Da ne bude da sam album digao u nebesa, reći ću da ima par pesama koje su mogli opušteno da izbace. Dosadne i predvidljive, ali opet, moderni albumi uglavnom pate od te boljke. Kako god se okrene 119 je album koji ne treba da propustite. Napredak u tekstovima i muzici je drastičan i Trash Talk je bend koji s pravom dobija pažnju kakvu zaslužuju. Apsolutna preporuka!
Odd Future Records
oddfuture.com
www.trashtalkhc.com
