Da ne bi svi intervjui u ovom broju bili muzički, odlučio sam se za razgovor sa svojim sugrađaninom Vukom Popadićem. Vuleta poznajem jako dugo, bukvalno ceo život, pa je bilo prirodno da se on nađe prvi od strip crtača koje sam nameravao da intervjuišem. Uostalom, svi mi govore da previše trpam stranih stvari u fanzin. Iako se on bavi i još mnoštvom stvari u životu (muzika, film, dizajn…) odlučio sam da se pozabavimo uglavnom stripom. Njegove radove ste mogli da vidite u svim mojim brojevima, radio je i logo i naslovne strane, tako da i pre intervjua imate uvid o čemu se radi. Da ne bi dalje dužio prelazim na pitanja. Dakle…
Za početak mi reci kada si počeo da se baviš crtanjem, odnosno slikanjem i kada si uradio svoj prvi ozbiljniji strip?
Crtam od kako znam za sebe i mislim da je u pitanju genetski kod; znaš ono – genetika, geni – genije! Slikanje je opet sveprisutno u mom životu, jer mi je i ćale slikar, ali je do slikarstva došlo postupnije, sve vreme su kroz našu kuću defilovali najrazličitiji umetnici, pesnici, muzičari i uopšte neki metafički ljudi, pa je umetnost kao način življenja bila logičan izbor odnosno sled okolnosti. Kao klincu mi je strip sa svojom ikonografijom i modernom mitologijom bio jako blizak, pa su i prvi pokušaji crtanja priče u slikama usledili veoma rano. Prvo ozbiljniji strip je bio o čoveku koji je posedovao sposobnost da ulazi u druge stripove, kao i neke krimi priče o miševima, koje smo moja sestra Mikica i ja crtali sa 10-12 godina.
Da li si išao u neku školu ili si samo još jedan od samoukih umetnika?
Nisam završio nikakvu umetničku školu ili akademiju, ali svakodnevno radim (crtam, slikam, gledam) i učim, napredujem, uz urođenu genijalnost nema frke (kakva skromnost!, prim. Vlada). Naravno, mnogo je lakše doći do priznanja onog što radiš kada postoji neko formalno obrazovanje, međutim nijedna se vrata ne otvaraju dok ne pokucaš… Inače, studiram istoriju umetnosti.
Ajde, objasni mi kako ide ceo proces stvaranja stripa?
Za svakog autora proces je koliko sličan, toliko i različit. Ustvari, postoji generalni princip po kojem bi trebalo da se radi (ideja, scenario, skice ili crteži u olovci, pa finiširanje perom (rapidografom, čestkicom, flomasterom) i tušem), ali ga ja lično ne ispoštujem uvek. Uglavnom, put od ideje do ralizacije nije uvek isti kao i u svemu drugom i tu se retko držim nekakvih pravila.
Tvoji najveći uzori? Najbolji crtač i najbolji strip svih vremena i zašto?
Da u startu raščistimo – ja sebe smatram za multimedijalnog umetnika, tako da je strip samo jedno od polja mog umetničkog delovanja, tako da direktan uzor ne postoji, odnosno uticaji se sažimaju, a uvek se, prirodno, u svemu ugledaš samo na najbolje. Da se vratim na samo pitanje – u svakom periodu života sam imao stripove koje sam čitao sa posebnim uživanjem, pa je lepeza likova veoma šarolika i bilo bi nepravedno prema mnogim dobrim stripovima i autorima da insistiram na nekom konkretnom liku ili priči. No, ipak mislim da bi život bilo teže prihvatiti da ne postoje Korto Malteze, Mačak Fric, Kalvin i Hobs, Torpedo, Rankseroks, Džeremaja, Spajdermen, Den, Bladstar, Diful, Srebrni Letač, Alan Ford, Betmen, Mandrak, Fantom, Koska, Maca Šiza, Pinatsi, pa Bilalovi stripovi, pa Bizlijev Lobo, pa sva moguća i nemoguća dešavanja u underground stripu, pa japanske Mange, pa španska škola, pa francusko-belgijski strip, pa sumanuti Južnoamerikanci, pa srpski stripovi, pa moji stripovi (ha, ha, ha)… Indijansko leto Manare i Prata je jedan od mojih favorita, no nije loš ni Džoov Bar, Munioza i Sampaja, Mebijusov Arzak, ma ima toliko toga da bih mogao fanzin da napravim… Ipak, zadivljuje Mebijusova lakoća, a Hugo Prat je napravio najveći posao, njegov Korto je kulturni fenomen.
Reci mi nešto o trenutnoj situaciji na svetskoj strip sceni? Šta se trenutno najviše ceni i koji je pravac (žanr) u najvećem povoju trenutno?
U deceniji za nama su se profilisali mnogi novi autori i žanrovi, Amerika je otkrila Evropu, Evropa je otkrila Japan, njihove Mange su preplavile svet. Strip se dosta ozbiljnije shvata, starosna granica čitalaca se pomera, strip se razvija… Strip je već stari lisac. Žanrovi? Mislim da je sledeći veliki žanr u stripu Svestrip amalgam svih žanrova, žanr u kojem ne postoje granice žanra… esencijalni strip!
Odakle dobijaš inspiraciju za izradu stripova?
Obično me inspirišu dobra knjiga, strip ili film, a ponekad i neki razgovor, događaj. Rekao sam već da kod tih stvari za mene nema pravila, jednostavno se ideja pojavi, katkad i ničim izazvana.
Znam da ti je muzika veoma važan faktor u životu. Koliko to utiče na tebe pri izradi nekih tabli? Uostalom šta trenutno slušaš i na kojoj muzici si odrastao?
Pošto sam znao da ćeš pre ili kasnije i to da pitaš, muziku u odgovoru na predhodno pitanje nisam pominjao. Muzika je čudo prijatelju. Neću reći da nema umetnosti bez muzike, ali ću reći da je za mene sve to neodvojivo jedno od drugog. Ne čudi me što su neki filozofi oklevali da pišu o muzici – nisu razumeli o čemu se tu radi… Što se samog crtanja tiče, muzika stvara sliku, no često je i obrnuto. Da ne preterujem u veličanju, ali definitivno je muzika važna nevezano za to da li je sama sebi svrha ili samo saundtrak za svakodnevne životne radnje. Kao klinac sam odrastao uz zvuke sa ćaletovog gramofona – bluz, džez, fank, soul, disko… onda sam počeo da otkrivam muziku. Preko panka do bonibona! U poslednje vreme dosta slušan Lorin Hil, neizbežne Peperse, novi Moloko, pretposlednji Fugazi, Let 3, Bisti Bojse, Rejdž, prve Plejboje i KZU… i radio. U poslednje vreme stvarno dosta slušam radio.
Reci me nešto o fanzinaškoj strip sceni u Srbiji. Da li zaostajemo za svetom ili smo tu negde? Šta bi po tebi trebalo da se menja? Omiljeni zinovi?
Ja sam sklon da tvrdim da smo najjači u Evropi što verovatno nije daleko od istine. Postoji veliki broj kvalitetnih autora, čak i solidan broj fanzina, što je posledica nepostojanja zvaničnih magazina i strip-glasila. Kao i kod muzičkih fanzina, problem leži u činjenici da fanzina ima previše (?) jer uglavnom ne postoji publika za njih. Omiljeni zinovi – osmi Ozbiljnik i Momci – Ostaci, mada ima dosta toga što je skroz oket.
I uopšte kakva je saradnja među strip crtačima? Da li se to vama isplati ili to radite čisto iz zadovoljstva?
Gledajući sa strane (pošto se ne družim preterano sa strip crtačima) izgleda mi da neka preterana saradnja ne postoji i da se sve svodi na tu neku povezanost lokalnog tipa – autori iz Pančeva naprimer i povezanost po liniji interesovanja ili okupljanja oko nekog časopisa, fanzina, projekta, škole… Verujem da velika većina autora to rade iz zadovoljstva koje nosi sam stvaralački akt i potrebe da kroz to što rade iznesu nekakav stav ili ispričaju neku svoju priču ili jednostavno vole strip. U ovoj zemlji ništa nije adekvatno plaćeno.
Primetio sam da je najčešći lik u tvojim crtežima takođe strip crtač, skejter Tromb. Otkud to?
Prošlog leta sam spontano napravio crtež kredom u parku i shvatio da Tromba toliko dobro poznajem da mogu uvek da ga nacrtam. Odatle je i krenula ideja da njegov lik dodatno stilizujem i sa par intervencija u samom karakteru, dođem do nečega što bi se moglo nazvati strip-junakom. Dakle ti crteži nisu crteži na kojima se Tromb pojavljuje, radi se o liku po imenom ŠE čiji je izgled inspirisan mojim velikim prijateljem Sašom (Trombom).
Kako bi ti objasnio razliku između filma i stripa, kao i između crtanog filma i stripa?
Sva tri medija koja si spomenuo su veoma srodni i kroz ovih stotinak godina njihovog postojanja često su se preplitali. No, to naravno svi manje više znamo. Film je, čini mi se, po svom uticaju i novcu koji se ulaže u njega, dosta ispred stripa i crtanog filma, ali nisu usamljeni primeri kada je upravo obrnuto. Neretko se fantastično uspešni stripovi sa znatno manje uspeha ekranizuju, jer strip poseduje ono nešto što film ne poseduje, mislim da je upravo ta nedorečenost koju svaki dobar strip poseduje, ono što film ne može uvek da dočara. Svakako neki fantastični filmovi duguju dosta strip ikonografiji (Petparačke priče npr.) i uopšte, razlika između filma, crtaća i stripa je u prostoru za tumačenje koji ostavljaju čitaocu ili gledaocu svejedno.
Da li si nekada radio autobiografski strip i uopšte šta misliš o takvom vidu izražavanja?
Svaki strip je verovatno pomalo autobiografski, kao što i svako umetničko delo ima taj neki lični pečat autora, što će reći – da, jesam, radio sam i to mi je skroz O.K.
Da li ti se nekada desilo da dobiješ ideju za strip, pa onda kada počneš da ga radiš sve to propadne i strip ti ne uspe? Jel’ imaš škartove?
Zavisi šta podrazumevaš pod škartom. Napravio sam gomilu crteža koji još uvek nisu našli adekvatnu primenu na bilo kom polju; kao mlađi stvari sa kojima nisam bio zadovoljan uništavao sam, ali vreme čini svoje i danas. Mislim da je zločin prema pokolenjima koja tek dolaze da vršim tu vrstu autocenzure sopstvene umetniče zaostavštine.
Pošto si u mom zinu objavljivao dosta svojih radova, da li misliš da je za jednog strip crtača važno da izdaje svoje stripove u malim, odnosno nezavisnim časopisima, ali je to samo rezervisano za neke profesionalnije publikacije? Uostalom kakvo je tvoje mišljenje o DIY izdavaštvu?
Za svakog crtača je bitno da mu se što više radova publikuje i pri tom se autori uglavnom vode ličnim afinitetima. Uloga fanzina je u celoj priči upravo ta da afirmišu ona dela (prvenstveno muzička, ali i svaka druga) koja oponiraju zvaničnoj kulturi i ustaljenim učmalim glavnim tokovima, te je uputno postojanje što većeg broja zinova sa stripovima, ljudi koji objavljuju ono što rade i art&music zinova uopšte. Što se tiče DIY principa mislim da sama činjenica da novi EP mog ljubljenog 16x8x23x izlazi na našoj etiketi Family 16 i da se posle saradnje sa Metropolis Recordsom vraćamo uradi sam izdavaštvu, dovoljno govori šta mislim o tome.
Pošto si dosta upućen u film i dešavanja u toj grani umetnosti, reci mi koliko filmovi mogu da utiču na čoveka? Tvoj najbolji i najgori film, kao i omiljeni reditelj?
Filmovi mogu ozbiljno da ugroze vaše zdravlje. Šalim se, naravno. Filmovi su, kao i muzika, knjige, stripovi hrana za glavu i mlad čovek u jednom periodu svog života ima potrebu da čita, gleda, sluša jake priče, da utisci koji takve stvari ostavljaju na njega, budu snažni. Ima mnogo dobrih filmova i teško mi je da se odlučim za najbolji, ali recimo da su Pulp Fiction, Grad izgubljene dece, Beni i Džun, Metropolis, Paklena pomorandža, Skok i neki Kurosavini filmovi ono što najčešće gledam. Najgori film koji sam ikad gledao je bez konkurencije neka od infantilnih domaćih komedija iz osamdesetih tipa Žikina dinastija xy deo. Omiljeni reditelj – Tim Barton.
Kako se osećaš kad u nekom časopisu ili fanzinu pročitaš negativne stvari u vezi nekog tvog stripa? Da li ti je krivo zbog toga ili jednostavno iskuliraš i ideš dalje?
Ako neko ko poznaje materiju uzme da napiše štogod o onome što radim, meni tako nešto može samo da imponuje. Ako pak o tome piše i priča neko ko o tome nema adekvatnu predstavu (čitaj: nema pojma) onda mi je O.K. to što sam ga isprovocirao. U principu sam naučio da prihvatam i pozitivnu i negativnu kritiku i da uz sugestije ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo i čije mišljenje poštujem unapredim ono što radim i unapredim sebe kao ličnost.
Dobro, mislim da sam postavio dovoljno pitanja. Reci nešto fino za kraj svim našim čitaocima…
Nešto fino za kraj svim našim čitaocima! i ne zaboravite jučerašnje daljine su / današnje blizine / jučerašnje blizine su / današnje daljine… i naravno, budite lepi, dobri i pošteni (mada od toga nećete imati mnogo koristi) i čitajte GOTS (od čega ćete imati tek malo više koristi). Ćozdra!
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #3, marta 2000.
