Direktno iz Vancouvera, stiže kratka i furiozna punk rock poslastica za svakog ko se od ovakvog zvuka tokom godina natovio, ali i za one koji tek nameravaju da to urade. Na početku, kratak osvrt na činjenice bitne za ovaj skoro all-girl bend. Ritam sekciju čine dve cure – Hether Fortune na bas gitari (od ovog albuma) i Anne-Marie Vassiliou, vrlo simpatična udaračica bubnja. One ispaljuju ravne, brze pankerske ritmove bez mnogo filozofiranja (nisam siguran da umeju drugačije), tako da ćete teško kod njih čuti neki zanimljivi prelaz ili bravuru, ali je to potpuno nebitno. Njihova ritam mašinerija daje odličnu osnovu za jedinog virtuoza i jedinog muškarca u ovom bendu. Kenneth William je 2008. godine zamenio na gitari još jednu devojku i to je u stvari označilo pravi početak rada ovih Kanađana. Njegova tehnika sviranja je jedinstvena i ne sastoji se samo iz brzometnog menjanja punk rifa, već je začinjena solo minijaturama (ne pomešati ovo sa solo deonicama, jer toga nema) i noise momentima, koji daju poseban ton zvuku i čine ga prepoznatljivim. Idejni vođa, ćaća nad ćaćama, jetra i mozak ovog benda je harizma na dve noge – pevaljka Mish Way. Ova ženska je prošla sve – feminističke studije, alkohol i droge (one teže), bila je inferiorna mlada dlakavog motocikliste i onda je pukla, osnovala White Lung i zaurlala iz sveg glasa. Njeni tekstovi uglavnom govore o ličnim iskustvima, oni nisu površni i plitki, već se u njima mogu naći vrlo teške teme, poput telesne dismorfije, seksa, silovanja, zavisnosti, politike, nasilja… Poneki esej i kritiku pisala je za Talkhouse i VICE i veoma je rečita. Ne pripada Riot Girrrl pokretu (kako sama kaže), ali bi se njeni tekstovi i angažovanost mogli strpati u taj koš i verovatno se najviše uticaja na nju nalazi upravo među RG bendovima. Lično, meni su White Lung bolji od sviju njih u kompletu.
Prvi album It’s the Evil iz 2010. svrstava ih momentalno među najbolje punk bendove u Kanadi. Izašao je za Deranged Records (nekadašnji dom poznatijih Fucked Up), baš kao i drugi po redu – Sorry iz 2012. Bolje produciran, melodičniji i brži (19 minuta!), ovaj album ih je preporučio uglednom Dominu, koji objavljuje Deep Fantasy 17. juna. Početak albuma u vidu petobrzinske himne Down it Goes je znak da se ništa nije promenilo – 22 minuta cirka, deset punk dragulja, nijedan preko 3 minuta, valjaju se jedan za drugim i definišu suštinu najčistijeg ženskog (možda i šire) punk rocka u poslednje vreme. Ne vredi poimence izdvajati pesme, a ako odslušate album biće vam jasno i zašto – sve je to jedna lepa vožnja od prve do poslednje. Sigurno će vam to dati bolju sliku od bilo kakvog mog pisanija, a i trajaće kraće od čitanja recenzije. Već su usnimili i tri spota sa ovog izdanja, od kojih je poslednji za In Your Home, pesmu koja je (uslovno rečeno) sporija i traje najduže – čitavih 2 minuta i 46 sekundi.
Preporuka je jasna za sve koji vole punk rock – obavezno nabavite / kupite / otuđite sva tri albuma benda White Lung! Ovaj poslednji će vas (kako neko reče) mlatnuti direktno u zube, ostavljajući vas da se krezavi bleskasto smejuljite, tražeći još.
http://whitelung.bandcamp.com/
http://www.dominorecordco.com/
