Jebote, gde ovi žure? K’o da su na reliju. Ali, ne da izuvaju, već razvaljuju. Ovo je već pravi, momački, metalcore u glavu. Mada, ako ćemo da budemo precizni, nije ovo baš tipičan metalcore, već je malo haotičan, za moj ukus i previše bučan, ali ok, sviđa mi se, ni sam ne znam zašto. Produkcija se poboljšala mnogo u odnosu na debi izdanje Lost Art Of Heaping Coal. Wrench In The Works su četvoročlani metalcore iz Hartforda, Konektikat i po poslednjim informacijama koje imam, raspali su se početkom oktobra. Kad sam pogledao fotku benda shvatio sam da su beskompromisni baš kao i muzika. Svakako nije grupa ljudi koje bih voleo da sretnem, recimo u liftu. Fala, samo da smo na distanci. Već na prvo slušanje su mi napali bubne opne. Zamislio sam bubnjara koji umesto lupanja palicom udara tegovima. Strašna količina negativne energije. U poslednje vreme slušam produkcije albuma u kojima dominiraju režeće gitare, ali ovde to nije dominantno. Ovde je bubanj centralna figura. Kad već pominjem gitare, reći ću da su ovde rifovi baš komplikovani i super tehnički odsvirani, što mi se jako svidelo. Vokal je klasičan, možda i najlošiji deo benda. Sirov, oštar i brutalan. Ali dobro, većina metalcore ljubitelja baš tako i voli. Par pesama se baš izdvaja. Recimo Gethsemae počinje sa prljavom gitarom, a onda bam u glavu, kreću bubnjevi i ja ne mogu da verujem šta čujem. Jel ovo ritam mašina jebote? A u pozadini ide tekst There can be no redemption without the shedding of blood. Zajebano, kažem vam. Još jedna dobra stvar kod albuma je što ne prelazi pola sata, pa ne može da dosadi. Većina ne prelazi ni tri minuta. Što se mene lično tiče, ovo je dobro utrošenih pola sata, mogu da mislim kakva je seča vena među metalcore populacijom. Agresivni i nasilni intrumentalni delovi vode ka pomalo haotičnoj prirodi čitavog albuma i to istinski daje ono što svaki bend na planeti teži: jedinstven zvuk. Apsolutna preporuka.
Facedown Records
www.facedownrecords.com
www.myspace.com/wrenchintheworks
